Na +38...

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala) U svojoj zadnjoj kolumni, Dušan Janjić je pokušao da napravi rekapitulaciju važnih i vrlo problematičnih događaja od marta meseca naovamo,...

Piše: Dušan Janjić Bljerim Šalja je u kolumni pod nazivom “Šta se misli kada se kaže Asocijacija/Zajednica” od 2. maja 2018. godine ukazao na nekoliko...

Barem se u ovome slažu Priština, Beograd, Brisel, Berlin i Vašington: Ova godina i prvi deo sledeće godine trebalo bi da posluže kao vremenski okvir za postizanje pravno-obavezujućeg sporazuma. A Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom na Kosovu je sigurno jedna od glavnih tačaka svakog mogućeg sporazuma između Kosova i Srbije. Ipak, ne treba kriti da postoji velika razlika u osnovnim koncepcijama predstavnika Kosova i Srbije, o čemu se zapravo radi kada se priča ili pregovara o Asocijaciji/Zajednici opština sa srpskom većinom na Kosovu.

Netransparentnost Briselskog dijaloga, te i neobaveštavanje javnosti o toku i dostignućima istoga, podrazumeva odsustvo pripreme podrške javnosti za vođenje izuzetno složenog procesa normalizacije odnosa Srbije i Kosova. Ovaj proces je, u svoj svojoj složenosti, definisan Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 64/ 298, od marta 2011. godine.

Ovih dana smo svedoci junačenja, posebno u Kosovskoj Mitrovici i za govornicama. Ali, na sceni nije bilo junaka koji bi poručio: Uzmite se u pamet ljudi! Verovatno se ništa drugo nije ni moglo očekavtai, u poliitčkoj atmosferi, koju je Bljerim ocenio kao: “Nikada (nije bila) lošija i problematičnija, od kada je počeo ovaj ciklus briselskih razgovora…” A danas, mogu napisati da nipočemu nije izmenjena na bolje. I nema vidljivih indikatora da će uskoro biti bolje. U javnosti Srbije i među Srbima na Kosovu došlo je do ubrzanja dinamike nestablnosti. Može se samo pretpostaviti čemu će voditi započeto "uključivanje" takozvane Erdoganove agende u ukupni političko – bezbednosni milje Kosova, Srbije i Zapadnog Balkana.

Odbijanje realnosti je zapravo jedna od glavnih odlika političara i politika u ovom delu Balkana. Sve u svemu, imamo godinu ili dve (najviše), da napravimo ono što se od nas, Kosova i Srbije, očekuje, ono što je naša obaveza, ono što je naš strateški interes. Najviše od nas zavisi kakav će epilog imati cela ova priča. To može da bude najveća prednost. I najveći problem.

Valja se zamisliti nad porivom koji nagoni političare da pronalaze “trajna” i “konačna” rešenja. Moji razlozi protiv robovanja ovom nagonu su principijelni: prvo, istorija uči da jedna generacija ne može odrediti čitav tok istorije, drugo - niko nema mandate da odlučuje o budućnosti u okolnostima koje su preopterećene prošlošću. S obzirom na to da se praksa podele, ili teritorijalnog razgraničenja duž etničkih linija u poslednje tri decenije pokazala kao neadekvatno i iznuđeno rešenje, koje ne donosi rešavanje sukoba i stabilizaciju mira, već oružane sukobe, terorizam i raseljavanje ljudi, odnosno dalje produžavanje etničkih sukoba, ponovio bih predlog Foruma za etničke odnose upućen inicijatoru unutrašnjeg dijaloga predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću i javnosti - otvoriti javnu raspravu o svim aspektima primene koncepta etničkog i teritorijalnog razgraničenja na Kosovu, u Srbiji i na Balkanu.

Jednostvano, meni bar izgleda, a nadam se da ovde nisam u pravu, da je većinski deo koji čini ova javna rasprava, pokazao da današnja Srbija još nije spremna da prizna istinu o Kosovu i oko Kosova, i da okrene novi istorijski list, koji podrazumeva, naravno, normalizaciju odnosa između Kosova i Srbija.

Ponoviću ono što sam pisao u dane prvih briselskih lokalnih izbora na Severu Kosova. U svakom novom poduhvatu prvi korak je najvažniji. Na Severu Kosova ljudi skrivenog lica su porazbijali glasačke kutije na dva izborna mesta na kojima je pobeđivao Oliver Ivanović; “međunarodni posmatrači” su se, brže bolje, pobrinuli za svoju ličnu bezbednost i napustili sva izborna mesta, odnosno prekinuli izbore na Severu Kosova. Tada su nacrtali prvi krug mete na čelu Olivera Ivanovića, a i normalizacije života na Severu Kosova.

Dok Beograd, ipak, ima glavnu političku reč na Severu, i oko Srpske liste, jasno je da se pregovori u Briselu vode oko političke (a ne teritorijalne razmene, da se razumemo) razmene koja se tiče integracije Severa Kosova, te pune normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. Ali, ova logika koji je i dalje na snazi, dobila je težak udarac zadnjim događajima na Severu Kosova. Ako se ovde vratim Dušanovoj ideji o „bezbednosnom paketu“ za Sever Kosova, koji je od hitne prirode za građane na ovom delu Kosova, ne vidim, ipak, kako on može imati željene efekte, ako ova logika ostane na snazi, jer ona ostavlja namerno nejasnu budućnost za Sever Kosova, to jest, pothranjuje opcije podele Kosova, ili razmene teritorija između dve države. Dok su ove ideje žive, teško da može doći do poboljšanja pravne i bezbednosne situacije na Severu Kosova. To je sigurno loša vest za sve građane koji žive na Severu Kosova.

A, u raspravi, trebalo bi se dobro promisliti poruku Olivera Ivanovića: "Podela je takozvano lako rešenje koje se sprovodi samo na mapi. U životu to rešenje nije moguće bez takozvanog rata ograničenog dejstva, što znači nove žrtve. Pojedinci izlaze sa ovom idejom zato što to kabinetski gledaju. Ne zamišljaju da se na toj mapi, ako se ona uveliča, mogu videti glave ljudi koji zbog toga mogu da stradaju. Prema tome, ja nisam za to da ’kosovski čvor’ sečemo. Jer, sve ove ideje: podela, priznanje, rat su laka rešenja koja neće doneti stabilnost i mir."

Pitanje Kosova, to jest, državnosti Kosova, odavno više nije matematički problem, to jest ne zavisi od broja država koje su priznale Kosovo. Tu se radi samo o psihološkom efektu - da li se na listi država koje su priznale Kosovo nalazi 115, 125 ili 105 država.

Prvi izveštaj o monitoringu unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, 24. jul - 31. oktobar 2017, kojim je Forum za etničke odnose upoznao javnost 28. decembra 2017. godine,...

Ideja američko – ruskog „velikog političkog spora“ oko Kosova  (koja nije uopšte realna), zapravo podrazumeva da bi Brisel, kao politički, ekonomski i civilizacijski magnet za Prištinu i Beograd, trebalo da bude zamenjen geo-strateškim modelom podela zona i interesa između zapada i Iistoka, Amerike, EU i Ruske Federacije, a sam Predsednik Vučić je jasno stavio do znanja zadnjih meseci da on i Vlada Srbije nemaju uopše dileme da je budućnost Srbije u EU. Inače, sam Predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin, govoreći o Kosovu, bio je jasan i tačan kada se tiče pozicije Moskve oko razgovora između dve strane, nakon susreta sa Predsednikom Srbije. On je rekao: „Podržaćemo svako obostrano prihvatljivo rešenje do kog dođu Beograd i Priština“.

Naravno, i na Kosovu i Srbiji treba da bude jasno da ne možemo biti deo političke i ekonomske Evrope, ako nećemo biti i civilizacijski, i kulturno, i u svakom drugom pogledu Evropljani.

U ove predpraznične dane mogli bismo da promislimo i da popričamo o toj novoj pesmi koja se čuje među nama. Mogli bismo da nešto napišemo o Novom danu u kome su Balkanci na Zapadu, a Evropejci na Balkanu. Reč je o tome da se istorija dvaput pojavljuje, da se ponavlja. Ali, drugi put se pojavljuje u obliku farse da bi se ljudi lakše rastali od nje. To bi trebalo da znači da Novi dan dolazi sa novim političkim programima. Jedan od tih programa je program saradnje, odgovornosti za ljudske živote. To je novi program mira i povratka održivom razvoju.

Šta mu bi? To mu ne priliči. On bi bar trebalo da zna o čemu se ovde radi - to je bila moja prva reakcija nakon što sam pročitao intervju austrijskog diplomate, zapravo bivšeg ambasadora, Volfganga Petriča, koji je dao za Dojče Vele pre par dana.

Ako ne preduzmemo poteze na nivou “odgovornosti generacije“ o kojima je Bljerim pisao, nemamo pravo da kažemo da Gabrijel, u mračnom okruženju dela sadašnje Nemačke i Evrope, nije izgovorio istinu: “Ukoliko ne stanemo svi zajedno, glas naše dece neće se čuti u svetu”.

„Kredibilna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan“ je vrlo jasna i tačna kada se tiče dijaloga između Kosova i Srbije, te obaveza koje čekaju u vrlo bliskoj budućosti Prištinu i Beograd. Postoji sada jasan vremenki okvir kada se ova priča mora zaokružiti: 2018. i 2019. su godine kada bi glavni pregovarači Kosova i Srbije trebalo da zaključe ovaj dijalog. Naravno, postoji i „ime“ sporazuma koji bi trebalo da bude postignut između Kosova i Srbije: Radi se o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Kosova i Serbije koji bi trebalo da ima pravnu i političku formu pravno obavezajućeg sporazuma između Prištine i Beograda. I naravno, postoji jasna relacija uslovljavanja, ili pak kauzaliteta između ambicija Srbije i Kosova da budu, što je pre moguće, članice EU, i potpisvanja ovog pravno obavezujućeg sporazuma najkasnije do kraja 2019. godine. Po ovom dokumentu, Srbija i Crna Gora bi mogle da dobiju i zvanični poziv za pristup EU (naravno ako Beograd i Podgorica u međuvremenu urade sve ono što se očekuje od lidera ove dve države) - 2023. godine, da bi do kraja 2025. postale deo Evropske unije. Nakon njih bi na red došle Albanija i Makedonija, a najzad bi i Kosovo i Bosna i Hercegovina postali članice broj 32 i 33. Negde, znači, 2030–2032 godine Evropska unija bi najzad zaokružila sopstvenu veliku priču i znala bi gde su njene granice.

U pravu je Bljerim: početkom septembra, bilo je “najava sa svih strana da će obe strane ubrzati pripreme” za “Novu fazu”, kako je ja nazivam,odnosno za ono što Bljerim vidi kao “zadnja faza, zaključna”u Briselskom dijalogu. Tačno je i to da je, u spetmebru, bilo “prangijaša” na svakoj od strana, koji su nas podsećali da “vuk dlaku menja, a ćud nikada”. Sada su u “prepucavanja” uvedeni “najrazorniji verbalni i politički kalibri”.