Piše: Blerim Shala (Bljerim Šalja)
Najgušća tmina je pred svitanje.
Ova poznata rečenica iz biblijskog nasleđa, koja naravno ima svoja značenje u sasvim drugačijem kontekstu, po svemu sudeći, može imati moć opisivanja stanja u dijalogu između Kosova i Srbije, koje se proteklih nedelja našlo u najnižoj tački od kada se vode Briselski razgovori, tamo još od marta 2011. godine.
Znači, stanje u ovom dijalogu zvanične Prištine i Beograda je vrlo problematično, naročito ako se uzmu u obzir događaji na Severu Kosova koji se vode kao „upravljanje krizom“ („crisis management“).
Zbog toga, reč godine, ako bi se ona birala, kada se govori o procesu dijaloga u Briselu, je deeskalacija, a ne normalizacija.
Ova reč je spomenuta puno puta od strane svih važnijih zapadnih diplomata tokom gotovo cele ove godine, koja će ovde i u celoj Evropi biti zapamćena po ratu koji je izbio u Ukrajini, 24. februara ove godine, nakon invazije ruskih snaga.
Deeskalacija je kao glavni zahtev Vašingtona i Brisela bila prisutna i prošle godine (u septembru mesecu), tokom poznatih tenzija na Severu Kosova. Ali tada, međunarodne okolnosti su bile sasvim drugačije: Nije bilo rata u Ukrajini, svetski poredak (uspostavljen nakon pada Berlinskog zida i kraja „Hladnog Rata“) se još držao, a činilo se da se razgovori u Briselu najzad mogu prebaciti na glavnu temu, to jest na sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.
Ove godine, stvari su se stvarno dramatično promenile. To svi znamo.
U ovim vrlo opasnim okolnostima, tenzije i problemi na Severu Kosova su dobili sasvim novi i mnogo opasniji kontekst, zbog rata u Ukrajini i opasnosti mogućeg prelivanja sukoba i na Zapadni Balkan, zbog poznatog uticaja Rusije, o kome smo inače dosta pisali i ja i Janjić proteklih meseci.
Po onoj staroj „đavo je odneo šalu“, Zapad je najzad shvatio da Status Quo u dijalogu Kosova i Srbije, koji realno postoji još od 2015. godine (od tada se zapravo ništa substancijalno nije dešavalo u razgovorima predstavnika Prištine i Beograda), ne može više opstati, to jest da je stanje, zbog mnogih razloga, u odnosima Kosova i Srbije neodrživo, između ostalog, i zbog upliva događaja u Ukrajini u bezbednosne i političke prilike u ovim odnosima.
Teško da bi se Zapadu (to jest američkoj administraciji predsednika Bajdena, i Evropskoj Uniji), ovoliko žurilo da pomogne Prištini i Beogradu da nađu (najzad) rešenje koje će dovesti do potpisivanja političkog Sporazuma o normalizaciji, da nema rata u Ukrajini.
Ovaj rat je na kraju krajeva, kao što smo zaključili ja i Janjić, doveo do velikog „geopolitičkog razgraničenja“ između Zapada i Rusije, što sigurno znači da je ceo Zapadni Balkan prvoklasna politička, bezbednosna i interesna sfera Amerike i Evropske zajednice.
Dugoročna bezbednost i stabilnost Zapadnog Balkana, u prvom redu zavisi od Sporazuma Kosova i Srbije o normalizaciji odnosa.
To je sada svima jasno.
Zbog toga je ove godine Zapad napravio tri važna koraka koji bi trebalo da daju nov zamah dijalogu u Briselu, i da najzad omoguće ozbiljne razgovore o postizanju ovog sporazuma.
Prvo je premijeru Kosova Aljbinu Kurtiju i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, u septembru ove godine, predstavljena francusko – nemačka inicijativa (kasnije preimenovana kao Evropska inicijativa), koja je okvir mogućeg temeljnog sporazuma (kako se od tada naziva ovaj mogući sporazum) između Kosova i Srbije.
Znači, od tada obe strane znaju o čemu se zapravo radi u ovom temeljnom sporazumu, i šta se očekuje od kosovske i srpske strane.
Drugi važni korak u ovom mogućem „svitanju“ u odnosima Kosova i Srbije je oživljavanje Berlinskog procesa o Zapadnom Balkanu, na Samitu koji je održan početkom novembra u Berlinu. To se desilo nakon par godina komatoznog stanja Berlinskog procesa, koje je između ostalog dovelo i do „Otvorenog Balkana“ kao protiv-odgovora na zastoj Berlinske inicijative.
Nemački kancelar Šolc je uvideo da se ovaj vakuum, kada se tiče regionalnih inicijativa mora popunuti „originalnim receptom“ Berlinskog procesa, koji je obznanjen još leta 2014. godine, kada je organizovan prvi samit u glavnom gradu Nemačke.
Treći korak se vezuje sa vremenskim okvirom za postizanjem temeljnog sporazuma Kosova i Srbije.
Obe strane znaju da Zapad očekuje da će se ovaj sporazum potpisati najkasnije krajem sledeće, 2023. godine, a po mogućnosti, već sledećeg proleća.
Na ovaj način se došlo do situacije kada je jasno šta se može postići u ovom dijalogu između Prištine i Beograda, i takođe do kada se treba potpisati temeljni sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.
U svakim pregovorima i razgovorima ovakve prirode, kao kada se radi o dijalogu Prištine i Beograda, ovo su dve glavne pretpostavke za Sporazum.
Ali, na kraju krajeva, da li će doći do ovog sporazuma tokom sledeće godine, zavisi od Kosova i Srbije.
„Kupovanje vremena“, kao što je sa pravom napisao Janjić u svojoj prethodnoj kolumni „Putovanje kroz iluziju „Dana D“, ne može više da proizvede bilo kakvu stabilnost u inače vrlo problematčnim odnosima Kosova i Srbije.
Ovo „kupovanje vremena“ više nema nikakvu političku vrednost. Politička „inflacija“ je u potpunosti devalvirala ovo „kupovanje“.
Zapravo, ja i Janjić smo proteklih godina u više navrata napisali da vreme ne radi u korist Kosova i Srbije, da sasvim suprotno, sa protokom vremena i novim događajima u svetu (iako niko nije mogao da predvidi rat u Ukrajini, to jest pokušaj okupacije ove države od strane Ruske Federacije), postaje sve zamršenije da se dođe do Sporazuma o normalizaciji odnosa.
Ovo je postalo jasnije nego ikad tokom ove godine.
Ostaje da se vidi sledeće godine šta će se sve dogoditi u Briselskom dijalogu, i da li će se najzad postići sporazum Kosova i Srbije, baš na dvadesetpetogodišnjicu od kada su počeli pregovori Prištine i Beograda.
To što je postalo još jasnije ove godine ja da zapravo Sporazum nema alternativu.
I zbog toga, ne treba traćiti vreme uzalud.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
