Dragi Saša,
Sever Kosova danas je mogao da bude mesto u kojem se država prepoznaje po institucijama koje rešavaju probleme, a ne po sili kojom sprovode odluke. Mesto u kojem građanin zna kome da se obrati, na kojem jeziku može da dobije odgovor i kako može da ospori odluku za koju veruje da je nepravedna.
Sve bi počelo 5. decembra prošle godine, kada su novoizabrani srpski gradonačelnici položili zakletvu i preuzeli dužnost u Severnoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku i Leposaviću. Vlada Kosova njihov povratak ne bi predstavila kao svoju pobedu i razumela bi da se integracija ne završava ulaskom Srba u opštinske zgrade, već da tada tek počinje obaveza da im se omogući stvarno učešće u institucionalnom životu. Srpski gradonačelnici bi prihvatili da povratak ne znači obnavljanje stanja pre kolektivnog napuštanja institucija 2022. godine.
Već tokom prve nedelje Vlada bi ih pozvala na radni sastanak. Bez ceremonije, velikih političkih poruka i kamera. Razgovor ne bi bio lak – gradonačelnici bi govorili o nepoverenju, osećaju nesigurnosti i odlukama koje se donose bez lokalnih vlasti. Vlada bi govorila o zakonitosti, suverenitetu i obavezama opština. Ne bi se složili oko prošlosti, niti oko mnogih pitanja sadašnjosti. Ali bi se dogovorili da razgovaraju i da samo kroz redovne konsultacije dođu do rešenja nagomilanih problema na severu.
Tako bi počeo da se gradi novi odnos između centralnih i lokalnih vlasti. Nova opštinska rukovodstva zajedno sa centralnim institucijama pregledala bi odluke, projekte i obaveze koje su zatekla. Ne bi se sve moglo rešiti odmah, ali bi se utvrdilo šta pripada opštini, šta centralnom nivou i gde je potrebna zajednička odluka. Građani bi u opštinskoj zgradi mogli da dobiju dokument na svom jeziku. Službenik bi razumeo zahtev građanina, a građanin obrazloženje institucije. Albanski stanovnik ne bi morao da se pita da li će ga nova srpska opštinska vlast tretirati kao nepoželjnog, kao što ni srpski građanin ne bi imao osećaj da je u sopstvenoj opštini postao stranac.
Dvojezičnost ne bi bila natpis na zidu, već način na koji institucija radi.
Neslaganja bi ostala, ali nametnutih odluka više ne bi bilo. Posebno bi se uredio način rešavanja sporova između ministarstava i opština. Kada bi ministarstvo smatralo da je opštinska odluka nezakonita, uputilo bi obrazložen pravni prigovor i zatražilo da se odluka ponovo razmotri. Opština bi mogla da je promeni ili da brani njenu zakonitost.
Ako dogovor ne bi bio moguć, odlučivao bi sud.
Policija bi pomagala u izvršenju jasnih i izvršnih odluka i ne bi dobijala zadatak da na ulici rešava spor oko nadležnosti. Policajac koji govori srpski ne bi bio izuzetak, već neophodan deo službe u sredini sa srpskom većinom. Poznavanje jezika i zajednice tretiralo bi se kao preduslov delotvornog policijskog rada. Policija bi svojim postupanjem morala da zasluži njihovo poverenje.
Kada bi Nenad Rašković iz Drena prijavio da su ga policajci tukli u kući, odveli u šumu i vezali za drvo, reakcija bi bila trenutna, od jasne i nedvosmislene osude političkog vođstva do pravosudnog sistema. Tužilaštvo bi prikupljalo dokaze, a javnost bi redovno dobijala proverene informacije o toku postupka. Utvrđivanje odgovornosti pojedinaca nije napad na policiju, već način da se zaštiti njen integritet.
Na Gazivodama bi izgradnja poverenja bila stavljena na najteži ispit. Razgovor o Gazivodama ne bi se završio na pojedinačnim objektima. Vlada, Opština Zubin Potok, lokalna zajednica i „Ibar-Lepenac“ zajedno bi pripremili plan zaštite i razvoja područja oko jezera. Gazivode bi tako mogle da postanu primer da zaštita javnog interesa i poštovanje prava građana ne moraju biti suprotstavljeni.
Takav sever ne bi bio oslobođen političkih sukoba. Srpska lista ostala bi bliska Beogradu, a Vlada Kosova insistirala bi na svojim ustavnim nadležnostima. Ali bi postojala jasna granica između političkog neslaganja i institucionalne arbitrarnosti i namerne opstrukcije. Od srpskih gradonačelnika očekivalo bi se da poštuju pravni poredak u kojem su prihvatili mandat, a od Vlade bi se očekivalo da ih tretira kao legitimne lokalne vlasti, a ne kao privremeno tolerisane predstavnike neprijateljske politike.
Takav sever ne bi bio dokaz da su nestala velika politička pitanja. Bio bi dokaz da ljudi ne moraju da čekaju njihovo rešavanje da bi živeli normalnije, sigurnije i dostojanstvenije.
Kosovu nije potrebna još jedna pobeda nad sopstvenim građanima. Potrebna mu je pobeda nad navikom da razgovor smatra slabošću. A država koja želi poverenje svojih građana mora prvo da pokaže i dokaže da je tog poverenja dostojna.
Sa poštovanjem,
Ilir
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
