Nametanje normalnosti

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"
Dušan Janjić u kolumni +381

Piše: Dušan Janjić

Bljerim Šalja je u svojoj kolumni iskazao želju „da je red da se Zapadni Balkan malo ’odmori’ od intenzivne proizvodnje istorije, koje je za poslednjih meseci, bilo naročito očito kada se radilo o Severu Kosova“. Po njemu, „Banjska je… vratila na ’fabrička podešavanja’ Briselski dijalog između predstavnika Kosova i Srbije, koji bar za sada, u ovoj toliko važnoj godini (kako je bar bilo rečeno sa strane glavnih zapadnih fasilitatora ili pregovarača), dijaloga koji se vodi još od one daleke 1998 godine, a nije doveo ni do približnih rezultata“.

Inspirisan slikom „fabričko podešavanje“ Briselskog dijaloga, na samom početku ove kolumne, potvrđujem da se „fabričko podešavanje“ odnosi samo na „fabrička greška“. Međutim, ne može se ovom tehnikom otkloniti konstrukcioni promašaj. Konstrukcioni promašaj Briselskog dijaloga vidljiv je od samog rođenja (2013. godine) ali se o njemu počelo da piše tek od 2015. godine. Reč je o određenju ili softveru „fasilitatorske uloge“.

Ova uloga nije programirana kao stvaranje okolnosti i usmeravanje strana (Srbije i Kosova) ka kompromisu koji bi uvažio potrebe društva kao i realne okolnosti u njemu. To je inače postavljen zadatak u Rezoluciji GS OUN i u kasniji dokument EU, uključujući i Okvirni sporazum iz 2013. Tada je zadatak određen kao „zadovoljavanje životnih potreba ljudi“.

Kako dijalog nije projektovan prema potrebama ljudi i sami ljudi, odnosno javnost su postali nepotrebni. Javnost je isključena kao kolateralna greška a vodeći princip je postala „birokratska tajanstvenost“.

Zapravo, nije se posvetila pažnja pripreme i podrške građana za kompromis ili rešenja koja će nastati u Briselskom dijalogu. Tako je stvoren „tamni vilajet“ u kome se najbolje snalaze birokrate i diplomate. To je političare posebno „glavne pregovarače“ ohrabrilo da, prema svojim kapacitetima i potrebama, tumače potrebe kao nacionalne i državne interese.

Uz to, ključna kategorija „normalizacija“ a time smer i ciljevi putovanja (na primer, „evropska budućnost“ ili „pripadanje EU porodicu“) su programirani u rasteru i izmaglici. Tako su se pregovarači i fasilitatori uputili na pučinu okeana bez granica, svetionika, pa i motora. Pojavljivanje kopna je bio jedini znak da je lađa negde stigle. A tu tačku su pre svega fasilitatori proglašavali etapanim ciljem i uspehom. Ovom plutanju miris Mediterana dodala je fasilitatorka Frederika Morgerini kada je izveštavanja o napretku prepustila stranama uz mantru:

„Ukoliko Kosovo i Srbije žele da se pridruže EU, na njima je da se staraju o implementaciji“. Ova mantra je izrazila novo uspostavljen politički kompromis u EU i NATO da treba usporiti i preispitati politiku proširenja EU i politiku otvorenih vrata NATO-a. Kada je u pitanju Srbija, mantra Mogerini je došla u momentu kada je Vučić zaigrao „multivektorsku politiku“.

U ovoj politici nije bilo previše mesta i vremena za evropske, a nimalo za evroatlanske integracije. Briselski dijalog je sveden na razgovore, nagodbe i povremene političke, socijalne i druge oblike korupcije. U takvoj igri skoro je nemoguće da se utvrdi ko je za šta odgovoran. Fasilitatori prenose odgovornost na „glavne pregovarače“. Ovi ili vraćaju pošiljku na početnu adresu, ili nastoje da je što kasnije preuzmu. Tako je i sam Brisel postao mail box.

U ovakvoj igri, na kraju igre, neko će platiti račun. To je zapravo onaj koji se zatekne na mestu naplate kada dođu uterivači dugova ili „neispunjenih dogovora“. To će, bez ikakve sumnje biti pre svega građani i budžeti Kosova i Srbije i u manjoj meri budžet EU. „Glavne pregovarače“ koji su birani po tome što su na vlasti u momentu izbora, bez obzira na to da li zaista isporučuju, uterivači uglavnom ne zateknu na vlasti. Činjenica je da su vršioci vlasti smenjivi, svuda pa i na Balkanu, čak i u Srbiji.

Šalja je u načelu u pravu kada ukazuje na to da je sadašnje stanje „posledica političkog i diplomatskog ’slepila’“ sadašnjih fasilitatora (Borelja i Lajčaka). Mada, fasilitatori su najčešće deo problema, a ponekada postaju problem sam. Međutim, iz njih su politike koje oni “realizuju”. Zato su fasilitatori zamenjivi i obično se to radi kao deo servisa ili fabričkog podešavanja. Znajući za to, i sadašnji fasilitatori koji se nalaze pred zamenom ili re–izborom, pokušavaju da poprave svoj bonitet.

Kako znaju da EU i sadašnja EK nemaju vremena a ni interesa da se previše bave Kosovom i Srbijom, važno je samo da se na ovoj temi pređe cenzus. To je dohvatljiva lestvica ukoliko se pomaku na papiru, koji je napravljen posle sedam sušnih godina, a u vidu Sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa Srbije i Kosova (februara 20023) i, u senci bezbednosne krize posle Banjske, “iskovane” “Ohridske” mape puta, doda nekoliko isporuka od strane Vučića (poput sporazuma o energetici, uključujući i plaćanje potrošene električne energije, zatvaranja filijala NLB – Komercijalne banke na Kosovu i posebno isporučivanje “RKS” tablica) i sličnih poteza Kurtija. A ukoliko bi se svemu ovome, kao šlag na tortu stavilo održavanje lokalnih izbora u četiri opštine na Severu Kosova, kao najava “povratka Srba u institucije Kosova”, bila bi to “puna šaka brade”.

Ovaj “biznis plan” će se, najverovatnije, ostvariti. I to po tehnologiji isporuke “RKS” tablica.

Da je posao obavljen, javnost Srbije i Srbi na Kosovu saznali su iz komesarsko – zapovednog obraćanja Direktora kancelarije i lakonskog objašnjenja Predsednika Srbije. Po njima ostvarena je “nova pobeda”.

Tablice “KM” a time i sve one barikade, ranjeni i ubijeni, kako se tvrdilo u odbrani “KM” tablica i, trenutno zaboravljene ZSO, odnosno u borbi za vojno – policijsku kontrolu severa Kosova, zamenjeni su “RKS” tablicama. To je Srbiju spasilo velikih problema za koje se verovatno neće znati tačno koji su to problemi. Sve je urađeno u interesu mira, slobode kretanja Srba sa Kosova i građana Srbije a i u ime Open Balkana.

Svakako, to je pobeda nad “zlokobnim” Kurtijem ali i nad onima u Srbiji koji ništa ne razumeju. To su pre svega proevropska i građanska opozicija od koje je, inače, nasleđen Briselski dijalog.

Istovremeno, Vlada Kosova, prema izjavama njenog Premijera i agilnog ministra policije, obaveštava o “nizu uspeha” u politici reciprociteta, posebno u širenju vlasti nad severom Kosova. “RKS” tablice su deo uspeha u obliku konačno odobrene vizne liberalizacije za građane Kosova.

Dok se vlada Kosova, u maniru pobednika, priprema za lokalne izbore i to u ritmu Lajčaka: Što pre to bolje! Ali i za parlamentarne izbore, na jesen, igrači iz vlasti Srbije, svakim danom, sve više usaglašavaju izborno brojanje u svakom pogledu. S obzirom na to da je zaista teško predvideti kada će se i kako će se ovo brojanje i internacionalizovana političko – institucionalna kriza razvijati, dobro bi došli lokalni izbori na severu Kosova. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga da se opozicija i građani uklone sa ulica Srbije.

Dakle, i po ovom pitanju se iščekuje stav Quint groupe o tome da li će i dalje slediti “merila” demokratije po kojima je započeta integracija Srba u institucije Kosova. Podsetio bih da je proces normalizacije započet lokalnim izborima na Kosovu, 2013. godine. Da je tada glasanje prekinuto u četiri opštine na severu Kosova u ranim večernjim časovima i to na predlog OEBS-a. Kao razlog za ovu odluku navedeni su bezbednosni incidenti na dva izborna mesta u Severnoj Mitrovici. Brojanje glasova u sve četiri opštine je obavljeno u objektu pod zaštitom KFOR-a i “nadzorom” OEBS-a. Sledećeg jutra je objavljeno da je apsolutni pobednik “Srpska lista”.

U skladu sa tom praksom obavljeni su svi naredni izbori u kojima je “Srpska lista” uvek ostvarivala apsolutnu pobedu nad srpskom zajednicom. Uz pomoć napuštanja institucija predvođenog “Srpskom listom” omogućeni su i prošlogodišnji lokalni izbori u opštinama na Severu. A glasanju, brojanju i proglašavanju rezultata u obezbeđenim objektima i kontejnerima i brižnim okom KPS i KFOR kumovali su fasilitatori i Quint grupa.

Da bi predstojeći izbori bili u istom duhu, već su se potrudili potpisnici inicijative za ponavljanje izbora i “Srpske lista”. Za “Srpsku listu” to je nova prilika da ponovi apsolutnu pobedu, ali i da se tema Banjske i ostalih odbrambenih akcija zameni novim akcijama “zaštite interesa Srba i Srbije”. Što jest jest: Valja biti blizu vatre odnosno u vlasti, bez obzira koji je teritorijalni i budžetski opseg.

U osnovi iz istih razloga će i “zvanični Beograd” uslišiti Lajčakov zahtev. SNS i Vučić imaju i dodatne razloge da učine to:

Prvo, da pokušaju da nametnu temu Kosova kao deo opšte ugroženosti Srbije. Što im baš i nije uspelo u decembarskom izbornom ciklusu u Srbiji.

Drugo, da kako tako ostanu u “partnerstvu” sa Quinte grupom a zarad kupovine novih desetak meseci u kojima će pokušali da očigledan rast nezadovoljstva građana uvedu u niz izbornih lavirinata.

Šalja je podsetio na to da je „Sam Borelj … kada je u jesen prošle (2022 – opaska D.J.) godine pokrenut proces Evropskog predloga (to jest francusko – nemačkog predloga) o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, rekao (tačno), da je svima dosta ,menadžiranja krizom’… te da se sve strane moraju fokusirati na postizanje političkog sporazuma“.

Ovo Boreljevo suprotstavljanje politike i „konflikt menadžmenta“ ( ili ako je na to mislio: „bezbednosnog menadžmenta“) je zapravo nerazumevanje posla kojim bi trebalo da se bavi ili izbegavanje da se taj posao radi. Suština politike Quinte groupe je „upravljanje sukobima interesima“ a ne rešavanje sukoba. No, u svakom slučaju i fasilitatori ne uvažavaju lekciju Banjske. Prema mom mišljenju, bio je to pokazatelj kuda vode politike „bezbednosnog marketinga“ i reciprociteta.

Zbog toga bi trebalo da se razmisli na šta upozorava najnoviji žuti alarm. Reč je o različitim i suprotstavljenim reakcijama javnosti Kosova i Srbije na najnoviji “napredak” fasilitatora i dijaloga. Za mnoge građane Srbije i Srbe sa Kosova radi se o “nametanju”, “prevari”, pa i o “izdaji”. Kao što sam već napomenuo, za one koji podržavaju vladu Kosova, reč je o “pobedama” i korisnosti politike reciprociteta.

Inače, u skladu sa teorijom i praksom “konflikt menadžmenta” smatra se da je primenjivo i održivo samo ono rešenje ili kompromis s kojim niko do kraja nije zadovoljan ali svako ima argumente da proklamuje pobedu (“Win – Win Position”).

I tako, sve bežeći od početka i od održivog upravljanja krizom, stigosmo do dokumenta (Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije i Ohridske mape puta) u kojima su sabrane i veoma važne ideje koje mogu dovesti do napretka u sukobu interesa oko statusa Kosova. Tu su ideje koje bi se mogle uneti u program dijaloga kroz “fabričko podešavanje”.

Na primer, određenje normalizacije kao obavezivanja strana da će sve međusobne sporove rešavati samo mirnim sredstvima i da će se uzdržati od pretnje ili upotrebe sile; razvijanje dobrosusedskih odnosa na bazi jednakih prava; otvaranje stalnih kancelarije za vezu, izvan prostorija EU i obeleženih simbolima (zastavama itd.) svake od strana. Đavo je u sledećem detalju:

Određene druge strane beat coina ili statusa srpske zajednice nije praćeno jasnim određivanjem manjinske samouprave. Ostalo se na nabrajanju neizvršenih obaveza (formiranje ZSO i izrada posebnih sporazumima o kulturnom nasleđu i položaju Srpske Pravoslavne Crkve).

Zbog ovog unutrašnjeg nedostatka i odsustva korespodencije sa stvarnošću u Srbiji i Kosovu ovi dokumenti neodoljivo podsećaju na “Komunistički manifest”.

Moguće je da je većina građana bivšeg Sovjetskog bloka a sada EU, prevladala traumu nametanja bolje budućnosti. Za svaki slučaj, podsetio bih i fasilitatore na poučnu anegdotu iz “tog starog Sveta”:

Komesar predavanje logorašima jednog od Gulaga završava mantrom: “Komunizam je horizont borbe proletarijata”! Na pitanje da li je slušaocima sve jasno, odazva se jedan od “prevaspitanih”: “

Jasno mi je šta je borba i šta je proletarijat. To smo mi! Jasno mi je i šta je komunizam. To živimo! Ali, nije mi jasno šta znači reč horizont? Predavač pogled u državno verifikovanu enciklopediju i pročita:

“Horizont je zamišljena linija između neba i zemlje. Što si joj bliži, ona je sve dalja”.

Ukoliko se i u pitanjima “evropske budućnosti” koristi dosadašnja enciklopedija izvesno je da će “De facto priznanje” biti zamenjeno novim tablica, uklanjanje pojedinačnih prepreka u saradnji poslovnih zajednica, plaćanja utrošene električne energije, izvršavanje starih dogovora o preuzimanju kompanija i njihove imovine od strane Kosovske privatizacione agencije itd. To jesu alatke u normalizaciji života, poslovanja pa i odnosa između Srbije i Kosova. Ali, je horizont normalizacije pomeren. Đavo je u tome što se normalnost nameće. A to mu dođe kao ljubav na silu.

Postoje brojne najave da će EU a i Quinte grupa promeniti pristup u dijalogu kao i dostizanju evropske budućnosti. Ali, kao i Šalja, ne verujem da će se to desiti 2024. godine.

Neizvesno je da li će “proces normalizacije” preživeti novo duboko zamrzavanje. Ali, izvesno je da se bezbednosna kriza neće razrešiti sama od sebe. Zbog toga, na dnevnom redu je pitanje šta je potrebno da se čini posle dijaloga o normalizaciji pod fasilitatorstvom EU. Pri tome valja uvažiti da hiperinflacija izbora i ovdašnjeg “slavlja demokratije” pogoduje autoritarnim i populističkim režimima.

Stoga je više nego jasno da je korisno naučiti lekciju Banjska kao i da odgovor mora doći iz sfere bezbednosti. Jedan od mogućih načina da se to uradi podseća na nekadašnji Dejton. Razlika nije toliko u metodologiji, koliko u suštini. Dejton je bio način da se zaustavi rat. Sada je potrebna konferencija za stabilizaciju mira.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.