Dobra vest: Kraj jedne epizode

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"
Dušan Janjić u kolumni +381

Piše: Dušan Janjić

Na temu dinara u platnom prometu Kosova, Šalja je (u kolumni Potrošena godina) prikazao domete politike malih koraka vlasti Kosova i Srbije, u pratnji a ponekad i uz orkestriranje Quint grupe i Specijalnog izaslanika EU. Šaljina procena da će to trajati do kraja mandata Lajčaka zvuči kao dobra vest. I ovo se završilo!

No, valja se suočiti sa nasleđem odlazeće etape. Sam Lajčak je ocenio ovo nasleđe na sledeći način, ako je verovati izvoru: N1. 19. aprila 2024: EU je omogućila proces koji bi trebalo da dovede do normalizacije. Ali, problem je “jer u društvima i na Kosovu i u Srbiji nedostaje pritisak da dođe do normalizacije… kad god se predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Aljbin Kurti dogovore oko nekih koraka ka normalizaciji, to nailazi na kritiku u njihovim društvima … Očigledno je da je najvažniji element da se ovaj proces završi, to da se pomogne društvima da shvate da bez normalizacije njihovih odnosa za njih nema evropske budućnosti“.

Ova izjava je školski primer transfera odgovornosti i blama na nekog drugog. To je još jedna potvrda da Briselski dijalog ima fabričku grešku a da proizvođači nisu spremni da ovu grešku otklone. Reč je o isključivanju javnosti, odnosno temi s kojom smo Šalja i ja započeli treću etapu dopisivanja “Na + 381”.

U epizodi Borelj – Lajčak, eskalirala je neefektivnost politike malih koraka, velikih obećanja, na papiru i na pres konferencijama. Dva mandata ovog dvojca protekla su u senci “kupovine vremena” odnosno trošenje energije i sredstava nesrazmerno rezultatima. Bilo je to vreme neispunjenih obećanja. U birokratskoj tajanstvenosti, zaboravljeno je da se proces normalizacije tiče društava, odnosno potreba i života ljudi na Kosovu i u Srbiji. Javnost je proglašena za glavnog krivca za još jedan od neobavljenih poslova. A prodemokratska i proevropska javnost je kolateralna žrtva. Što bi se reklo: Ako je karneval neka gori Pedro!

Ova epizoda je zabeležila i uspehe. Pre svega u razrešavanju problema koje su sami pregovarači i posrednici proizveli i u produžavanju mandata istih. Što je najvažnije: Uz mnogo porođajnih muka rođeni su Sporazum o putu normalizacije Kosova i Srbije, Aneks o primeni ovog sporazuma i dopune Poglavlja 35 Pregovaračkog okvira za članstvo u EU.

Sada, valja novorđenče hraniti, oblačiti i ljuljati da bi preživelo. To je mnogo više od “pomoći društvu da shvate da bez normalizacije njihovih odnosa za njih nema evropske budućnosti“ o kojoj govori Lajčak u svojoj oporuci. Pre svega, novorođenče je začeto u zajedničkoj interesnoj vezi zemalja političara i birokrata Quint grupe, Kosova i Srbije. Nijedan od roditelja ne može se, bez posledica odreći odgovornosti. Pogotovu ako je na službenom putu.

Odgovorno ispunjavanje ove obaveze ne tiče se samo “evropske budućnosti” Kosova ili Srbije već i budućnosti proširenja EU. Na proveri je i kredibiltet NATO i SAD kao garanta očuvanja mira na Zapadnom Balkanu ali i u sopstvenoj kući. U ispunjavanje ovih obaveza bilo bi pogubno da se, kao do sada, sve prepusti vođama trenutno vladajućih grupa a isključi javnost – društvo.

Za uspešniju epizodu važno je da se Pahor i njegov tim i Borelja sa svojim saradanicima, uključujući i veterane praćenja Briselskog dijaloga, odgovorno, suoče sa poukama iz epizode Borelj – Lajčak.

Inače, u ovoj epizodi nastala je nova realnost na Kosovu, u odnosima Srbije i Kosova i u Srbiji.

O novoj realnosti svedoče i sledeće činjenice:

Prvo, odnosi Srbije i Kosova dovedeni su do jedne od najdubljih bezbednosnih kriza u 21 veku. O tome svedoče politike reciprociteta pregovarača, često sukobljavanje građana na barikadama, uz učešće naoružanih pripadnika srpske zajednice, sa KPS; sukobljavanje i povređivanje desetine pripadnika KFOR koji su se našli u policijskoj ulozi razdvajanja građana i KPS; sukobljavanje srpske paravojne jedinice i KPS u javnosti poznato kao “slučaj Banjska”. Kao rezultat eskalacije bezbednosne krize, Sever Kosova je obeležen kao “vruća tačka” na mapama etničkih sukoba Evrope i potencijalnih oružanih sukoba u svetu. Toj temi posvećene su mnoge rasprave, analize, programi i planovi za delovanje, od SB UN, institucija EU, Rusije, Kosova, Srbije i NATO.

Upravljanje ovom krizom je dovelo do mnogih aktivnosti, utrošaka ljudskih resursa i života, materijalnih izdvajanja. Ali, u nastupima Borelja i Lajčaka stvoren je varljiv utisak da je kriza pod kontrolom.

U stvarnosti, jačaju narativi koji su suprotstavljeni i sukobljeni oko većine pitanja u odnosima Srbije i Kosova. Dovedena je u pitanje i polazna hipoteza Briselskog dijaloga i normalizacije: Kosovo i Srbija se slažu po pitanju uključivanja u EU. To sukobljavanje se tiče i Sporazuma o putu ka normalizaciji između Kosova i Srbije i Aneksa za implementaciju ovog sporazuma.

Većina građana Kosova i Albanaca vidi Sporazum i dosadašnje isporuke (poput RKS tablica, isključenje RSD iz platnog prometa Kosova) kao “pobede” i korisnosti politike reciprociteta. Istovremeno, većina građana Srbije, mnogi Srbi, naročito na Kosovu, vide to kao prevaru čak i izdaju (Nametanje normalnosti).

Vreme će pokazati da li su vodeći akteri epizode Borelj – Lajčak uništili dobru ideju (de facto ili de jure priznanje), jer nisu razumeli vreme i stvarnost u kojoj su odrađivali svoje mandate. Ali, izvesno je da su netransparentnost i nedemokratsko upravljanje krizom izgradili novu prepreku na putu normalizacije.

U Srbiji, sudeći po ponašanju medija pod kontrolom vlasti kao i po sastavu nove, prihvatanje dopuna Poglavlja 35 u Pregovaračkom okviru, biće kao i njegovo nastajanje, u birokratskoj tajnosti, a isporučivanje će u znaku povlađivanja većini. To može da dovede i do okretanja leđa od evro – atlantskih integracija. Time se značajno povećava rizik ostvarivanja čak i člana 1 Sporazuma: “Strane će razviti normalne, dobrosusedske odnose između sebe na osnovu jednakih prava”;

Drugo, rano je da se sudi o ukupnim efektima kampanje odbrane od “specijalnog rata Zapada protiv vlasti Srbije”, kako je to definisao predsednik Vučić, 2. marta 2024, kao i diplomatske saradnje Kremlja i Beograda u SB UN (na temama stanja na Kosovu, preispitivanja međunarodno – pravne zasnovanosti NATO bombardovanja SRJ itd), ali, vidljivo je da je kampanja anti – zapadna i anti – NATO. Stoga je malo verovatno da će doprineti deeskalaciji bezbednosne krize.

“Slučaj Banjska”, i dalje, visi kao Damoklov mač iznad vladajuće politike u Srbiji i budućnosti odnosa Srbije i EU, Srbije i NATO. Time i iznad budućnosti normalizacije odnosa Srbije i Kosova.

Stoga, pažnju zaslužuje poruka Miše Glenia: “Banjska apsurdna afera, mislim da bi mogla da približi dve strane”. Da bi se to dogodilo neophodno je da se preispita dosadašnje upravljanje bezbednošću u odnosima Srbije i Kosova.

Potrebno je da se deblokira “Banjska raskrsnica” jer je to u interesu zdravlja i života ljudi, ekonomskog i društvenog razvoja Kosova i Srbije. To je i u interesu nesmetane saradnje na koridoru Jadransko – Jonsko i Crno more.

Slučaj Banjska svedoči i o tome da se pitanja statusa Kosova, statusa srpske zajednice na Kosovu i teritorijalnog integriteta Srbije ne mnogu razrešiti oružjem. U načelu miroljubiva normalizacija isključuje nasilje, naročito oružano, uključujući prekomernu upotrebu policijske sile, kao i terorizma. S toga bi mere upravljanja krizom na Kosovu trebalo primeriti stvarnosti.

Činjenica je da je, do sada, KFOR pokazao da je dorastao izazovima u održavanju mira na Kosovu. Ali, to nije dovoljno za bezbednosnu deeskalaciju te bi trebalo, što pre, izaći iz stanja u kome je glavni teret održavanja mira prenet na KFOR, odnosno NATO. To je moguće postići ako se pristupi izgradnji bezbednosnog paketa. Ovaj paket bi trebalo da sadrži: mere osnaživanja kako ljudske tako i bezbednosti u užem smislu; jasne i razrađene procedure i protokole saradnje institucija bezbednosti Srbije i Kosova; unapređene mehanizme i procedure saradnje ovih institucija sa EULEX i KFOR; konkretne programe i mere podrške unapređenju poverenja i saradnje između pripadnika srpske zajednice i institucija bezbednosti Kosova, EULEX i KFOR;

Treće, napuštanjem institucija Kosova od strane predstavnika srpske zajednice nastao je svojevrsni institucionalni vakuum, naročito u četiri opštine na severu Kosova. Na ovo stanje je izostalo proaktivno delovanje posrednika koji su se zadovoljili javnim izjavama i reakcijama na one mere vlade Kosova koje su ocenili kao jednostrane i kao “neispunjavanje političkog zadatka”.

Sa svoje strane vlada Kosova je preduzela niz mera kojim je uspostavila kontrolu teritorije i onemogućila neposredno delovanje institucija Srbije na teritoriji Kosova. Značajno je promenjen položaj pripadnika srpske zajednice i dovedena u pitanje i pojedina prava srpske zajednice koja su garantovana ustavnim i zakonskim okvirom Kosova.

Na primer, na štetu srpske zajednice promenjena je etnička struktura opštinskih rukovodstva na severu Kosova i u sastavu KPS. U službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličnog pisma na oznakama institucija, saobraćajnim znacima, nazivima ulica i slično. U epizodi Borelj – Lajčak formiranje ZSO je pretvoreno u političko i propagandno nadmetanje i međusobno ucenjivanje pregovarača. A posrednici su se prihvatili prava na intervenciju pa su njihove birokrate i stručnjaci ispisali Statut ZSO.

Time je samo uzurpirano jedno od osnovnih prava samouprave i samoadministriranja nacionalnih zajednica – da ona sama uređuje svoje odnose. Ovo pravo ranije je uzrpirala vlast Srbije i njena transmisija prema srpskoj zajednici “Srpska lista”. Pridružile su se vlasti Kosova i time se oslobodile obaveze da izgrade sopstvenu strategiju integracije srpske zajednice u društvo Kosova.

Kada je u pitanju EU, pribegavanje pravu na intervenciju stvara obavezu intervenisanja a to menja ulogu posrednika (fasilitatora) u ulogu upravljača ili guvernera Kosova. Ono što posebno zabrinjava je da su se posrednici (Borelj – Lajčak) pridružili neuvažavanju značaja samouprava srpske zajednice za rešavanje statusa srpske zajednice a time i za stabilizaciju mira i izgradnju Kosova kao demokratske države.

Za promenu ovog stanja potrebno je da se postigne jedinstven stav unutar Quint grupe. To bi otvorilo vrata za, inače nužno, unapređenje metodologije dijaloga o normalizaciji. Jedna od mogućnosti za to predstavljaju konsultativni okrugli stolovi na teme zdravstva, socijalne pomoći, školstva, medija, kulturnog nasleđa, statusa SPC i slično. U radu ovih tela učestvovali bi, pored pregovarača i posrednika, i predstavnici onih čijih se interesa tiče tema. Na primer, predstavnici svih relevantnih poltičkih predstavnika srpske zajednice, predstavnici civilnog društva uključujući SPC, predstavnike poslovne zajednice, medija i slično;

Četvrto, u epizodi Borelj – Lajčak, posrednici su zatvorenim očima i ušima posmatrali prekid privredne saradnje između Srbije i Kosova.

Imajući u vidu uticaj koji privredna saradnja ima za ekonomski i ukupni razvoj Srbije i naročito Kosova, za relaksaciju političkih i društvenih tenzija potrebno je da se posrednici, u dolazećoj epizodi, vrate merama podrške osnaživanja ove saradnje. Uz to, njihova obaveza je da uvažavaju principe i mere izgradnje Jedinstvenog regionalnog ekonomskog prostora (REA), ostvarivanja Plana rasta za Zapadni Balkan i delovanja Fonda za reformu i rast za Zapadni Balkan.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.