Srećna Nova 2025. godina

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Pitanje svih pitanja, kada se govori o dijalogu između Kosova i Srbije, nakon ove godine koja je već završena politički (rok trajanja joj je istekao), te nakon evropskih izbora i onih u Americi za novog (starog) Predsednika je ovo: Da li će preživeti Sporazum o procesu normalizacije odnosa Kosova i Srbije (Brisel, 27. februara 2023. godine) i Ohridski Aneks (Ohrid, 18. mart, 2023 godine)?

Oba ova Sporazuma, koji su prema interpretaciji SAD i Evropske Zajednice „pravno obavezujući“ (sada i u formi Poglavlja 35 Pregovora Srbije i Evropske Zajednice za ulazak Srbije u EZ), već par meseci, pa i više, nalaze se u stanju „hibernacije“, (u optimističnoj varijanti), ili pak u onoj koja se čak može opisati kao „klinička smrt“ (u pesimističnoj varijanti).

Zapravo, oba ova Sporazuma se nalaze u dubokom zamrzivaču, sa ciljem „preživljavanja“, kako bi onda nova Evropska vlada (Evropska komisija), nova Američka administracija, te novi Specijalni izaslanik Evropske zajednice (naslednik Miroslava Lajčaka), „izvukli“ ove Sporazume i „podgrejali“ ih za novu upotrebu, u novim okolnostima, za koje niko živ ne može predvideti da li će to biti bolje ili lošije okolnosti.

Znamo da je zadnji predlog za postizanje cilja koji je već od 2010. godine definisan kao „normalizacija odnosa između Kosova i Srbije“, rezultat francusko – nemačke inicijative iz kasnog leta 2022 godine.

Ono što je takođe poznato je da će osovina Pariz – Berlin, i dalje ostati na snazi kao glavni potporni stub Evropske zajednice.

Znači, u ovom bazičnom smislu (kada se tiče „autorskih prava“ ovih sporazuma), bilo bi iznenađenje ako bi Francuska i Nemačka odustali od svoga „čeda“, i potražili tamo neku novu varijantu za sporazum Prištine i Beograda, kada se vidi da ova formula nije dala ni približno očekivane rezultate.

Naravno, postoji jedan vrlo važan deo ove političke i strateške slagalice: Predsednički izbori u Americi, gde se očekuje žestoka borba između sadašnjeg Predsednika Džozefa Bajdena (Joseph Biden) i bivšeg Presednika Donalda Trampa (Donald Trump).

Francusko – nemački predlog je lansiran uz veliku političku i diplomatsku podršku Američke administracije, koja je pod velikim znakom pitanja ako će se u Belu Kuću vratiti Donald Tramp.

Pitanje za „milion dolara“ (kako se kaže) je kako će se Tramp postaviti spram dijaloga Prištine i Beograda, naročito uzimajući u obzir dosadašnju istoriju (nimalo impresivnu), sporog propadanja u nemogućnost implementacije goro pomenutih Sporazuma.

Tramp je političar koji želi uspeh sada i odmah (neka vrsta McSuccessa, ako se može uporediti politika sa hamburgerima McDonalds), i on bi se teško složio sa francuskim predsednikom i nemačkim kancelarom da se treba vratiti onoj poznatoj krilatici „business as usual“, što bi u ovom slučaju podrazumevalo da Vašington, Pariz, Berlin i naravno Brisel, nastave tu gde se stalo u kasnu jesen 2023 godine, kada se govori o (ne)uspehu sprovođenja Briselskog i Ohridskog Sporazuma.

Ali čak i da Bajden dobije drugi predsednički mandat, teško da bi druga njegova administracija nastavila gde je stala ova prva, pokušavajući da nekako održi u životu sporazume u koje najverovatnije više niko ne veruje da mogu stvarno da naprave veliki korak ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije (naravno, ako se implementiraju).

Inače, u ovim okolnostima kada se „zna da se ništa ne zna“ oko nove Evropske komisije i američke administracije, nema nikakve žurbe (što je sasvim očekivano) da bi se iko ozbiljno bavio budućnošću dijaloga Kosova i Srbije.

Na snazi i dalje ostaju „stare direktive“ da se dijalog mora nastaviti, da ne treba biti novih tenzija na Severu Kosova, i da obe strane moraju implementirati ono što je dogovoreno, iako je poznato (i o tome smo pisali u prošlim kolumnama Dušan Janjić i ja), da nije baš da je jasno šta se sve dogovorilo, i kako treba ići dalje ka onom pravom ili finalnom Pravno-obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Ali tako funkcioniše Zapad: Dok nema nove odluke ili pak novog predloga, stara ostaje na snazi, i sve upućene strane treba da se ponašaju kao da ničega novoga neće biti u ovom smislu, to jest da će oba ova Sporazuma ostati na snazi i u budućnosti.

Zapadu je ionako puna „glava“ problema o kojima niko nije mogao da (za)misli pre samo par godina (rat u Ukrajini, rat u Gazi), a na drugoj strani, kao što tačno piše Janjić u svojoj prethodnoj kolumni „Dobra vest: Kraj jedne epizode“, u slučaju Kosova i Srbije „na proveri je i kredibilitet NATO i SAD kao garanta očuvanja mira na Zapadnom Balkanu ali i u sopstvenoj kući“.

Dugoročna stabilizacija Zapadnog Balkana je bez ikakvog dvoumljenja strateški interes Amerike i Evrope (kolektivnog Zapada), a ključ za postizanje ovog cilja drže Priština, Beograd i Sarajevo (i Banja Luka).

Zapad je realno isrcpeo sve svoje rezerve strpljenja sa „Balkanskom pričom“, ali i šest država Zapadnoh Balkana su isrcple svoje ionako tanke rezerve strpljenja sa nejasnom politikon zvaničnog Brisela kada se govori o proširenju Evropske zajednice sa državama Zapadnog Balkana.

Ovaj stav koji se teško može prenebregnuti, jer je sigurno tačan, mogao bi biti početna vrednost za novu politiku Vašingtona, Brisela, ali i samih država Zapadnog Balkana, koja bi trebalo dovesti do integracije ovog „ostrva“ Evrope (u političkom smislu), u Evropsku zajednicu.

Gledajući stvari iz sadašnje perspektive, ova rečenica može odmah biti kvalifikovana kao naivna i politički potpuno nerealna, bezperspektivna.

Ali je takođe potpuno naivno, nerealno i bezperspektivno verovati, bilo ovde, ili, pak, u Briselu da će se i nadalje, u sledećim godinama, nastaviti sa ovom „politikom malih koraka, velikih obećanja“ (citiram Janjića), koja zapravo nije nikakva politika, i na kraju će dovesti do velikih tenzija i problema na ovom delu Evrope, sa nesagledivim posledicama.

U ovom smislu, izgleda da će sledeća, 2025 godina, stvarno biti izuzetno važna godina za evropsku budućnost država Zapadnog Balkana i za dugoročnu stabilizaciju ovog dela Evrope.