Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)
„Nikada u istoriji ljudskih sukoba, nije toliko puno zavisilo od toliko malo ljudi“. Ovaj citat Vinstona Čerčila (Winston Churchill) je izgleda sada isto toliko aktuelan kao što je bio i avgusta 1940. godine, kada je prvi put izrečen.
Naravno, tada se radilo o vrlo teškim okolnostima za Čerčila i za Veliku Britaniju, kada je postajala realna opasnost od invazije na Britaniju od strane nacističke Nemačke. Velika Britanija je bila poslednja država Zapadne Evrope koja nije bila okupirana od strane nacističke Nemačke.
Čerčil je u principu, kao i u mnogim drugim slučajevima, bio u pravu. Tačno je da su kao nikada u istoriji ratovanja, desetine miliona vojnika i stotine miliona običnih ljudi bili deo košmara zvanog Drugi svetski rat. Ali, njihova sudbina je u potpunosti zavisila od samo par svetskih lidera – samog Čerčila, Staljina (lidera Sovjetskog Saveza), Ruzvelta (Predsednika SAD) i Hitlera (lidera Nemačke).
Celo čovečanstvo je bilo podređeno volji, znanju, ambicijama, emocijama ovih lidera. Na kraju krajeva, nije bilo nikakvo iznenađenje da su u Teheranu i Jalti (1943. i 1944. godine), lideri Amerike, Sovjetskog Saveza i Velike Britanije, ili Ruzvelt, Staljin i Čerčil, odlučivali o tome kako će izgledati posleratna Evropa.
Nova Jalta, a i sama ideja da će se na neki način, obnoviti ideja ovakvih susreta velikih
lidera, pominjana je dosta često, u prvim danima i nedeljama rata u Ukrajini, krajem februara i početkom marta ove godine.
Svima je postalo jasno da je Evropski poredak (neki bi rekli i Svetski poredak), razbijen u paramparčad u ranim jutarnjim satima 24. februara, nakon invazije ruskih snaga na Ukrajinu.
Kako bi se ova novonastala velika međunarodna praznina nekako popunila, nastala je navala raznoraznih spekulacija da će ubrzo nakon brze vojne pobede Rusije i Vladimira Putina u Ukrajini (kasnije, i u Moldaviji, kako se tada očekivalo), Putin predložiti „Novu Jaltu“, kojom bi se napravila nova podela Evrope između Rusije i SAD, ili između Vladimira Putina i Džozefa Bajdena (Joseph Biden).
Uloga EU u ovim spekulacijama je bila nikakva, ili u najboljoj varijanti, ceremonijalna. Izaslanik EU bi mogao da bude deo razgovora Putina i Bajdena, ali, samo kao dekor.
Ništa više.
„Nova Jalta“ se tada činila kao svršena stvar. Zbog toga su još tada Finci i Šveđani tražili da hitno, ili što je pre moguće, uđu u NATO pakt, kako bi se zatekli na Zapadnom delu nove „Čelične Zavese“ (opet je reč o poznatom pojmu Vinstona Čerčila).
O tome ko će se gde zateći kada padne ova „zavesa“, govorio je pre par nedelja, nakon susreta sa specijalnim izaslanikom EU, Miroslavom Lajčakom i savetnicima francuskog predsednika Makrona (Macron), i nemačkog kancelara Šolca (Scholz), kao i predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem.
Bilo kako bilo, gotovo niko na Zapadu nije mogao da zamisli da će ovaj rat u Ukrajini potrajati nedeljama i mesecima (možda čak i godinama), te da će se Rusija, na vojnom, političkom i diplomatskom frontu, pokazati tako slaba, i da će doći do, kao što je napisao Janjić u prethodnoj kolumni, „međunarodne, ekonomske, diplomatske i druge izolacije vlasti Rusije“.
Vladimir Putin je ovom agresijom naterao Zapad da se bori sa Rusijom preko fronta u Ukrajini, a da to ne bude pravi ili direktni ratni sukob.
Evropska unija se opet pokazala kao „ekonomski džin, ali vojni patuljak“, koja gotovo u
potpunosti zavisi od NATO pakta i SAD, kada se radi o odbrani od moguće agresije Rusije.
Šta se sve može očekivati na samom frontu u Ukrajini, to je pitanje koje bar za sada,
ostaje bez ozbiljnog odgovora.
Ali, ako se vratimo na sam početak ovog teksta, i ako nekako preinačimo ili pak adaptiramo poznatu izreku Čerčila, može se reći, bar što se tiče sudbine Evrope – da nikada u ovoj novijoj istoriji Evrope, nije toliko puno zavisila od samo jednog lidera: Vladimira Putina.
Naravno, ovde se radi o mogućnosti upotrebe atomske bombe, i u onoj „taktičkoj varijanti“, koja je navodno nešto manje opasna od one klasične bombe, koja najavljuje Apokalipsu.
Ruski predsednik i njegovi najbliži saradnici (među njima i bivši predsednik Dimitrij Medvedev, inače dugo vremena na Zapadu opisivan kao „Ruski liberal“), su nekoliko puta, od kada je rat krenuo naopako u Ukrajini pa do sada, pominjali mogućnost upotrebe atomskog oružja, doduše, kako bi onda dodali, „u odbrambene svrhe“ (odbrane Rusije, a od septembra je poznato da su i četiri regije Istočne Ukrajine, postale preko noći deo Ruske Federacije).
Putin je na kraju svog govora pre par nedelja, kada je obznanio nameru da prizna rezultate Referenduma u ovim regijama, te pomenuo mogućnost upotrebe atomskog oružja, dodao da on ne blefira, i da to Zapad mora da ima na umu. Zapadni glavni gradovi sigurno su na najozbiljniji mogući način shvatili ovu pretnju ruskog lidera. Kako i ne bi, nakon onog prvog velikog iznenađenja izazvanog u februaru mesecu ove godine, samim početkom rata.
Na drugoj strani, očigledni vojni gubici Rusije u Ukrajini u proteklih par meseci, mogu izazvati očajne poteze Putina, iako bi u tom slučaju, on stvarno bio u potpunosti izolovan i od strane Indije i Kine, a na drugoj strani, teško da bi nešto vojno postigao u Ukrajini.
Ali sam Putin je pre par godina, u sasvim drugačijim okolnostima, kada je govorio o budućnosti Rusije, napomenuo da svet ne može i ne treba da postoji, ako neće postojati Rusija.
Sve u svemu, Evropa se sada trese i od ovog mogućeg katastrofalnog scenarija, i od nadolazeće zime, koja će biti, po svemu sudeći, najproblematičnija u proteklih par decenija, možda čak i od kraja Drugog svetskog rata, kada je u pitanju snadbevanje električnom energijom i gasom. Ko zna šta će se sve desiti do kraja ove godine. Niko se ne osuđuje da predvidi.
Međutim, nešto što je apsolutno jasno, i što se neće promeniti u doglednoj budućnosti je ta nova „Železna zavesa“, koja će prema onome što se može predvideti, razgraničiti Zapad i Rusiju.
To razgraničenje će sigurno obuhvatiti i Zapadni Balkan.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
