Začarani krug

 

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

U svom iscrpnom osvrtu, sa puno detalja i komentara naslovljenom „Od Ibra do Istočne Obale“, Dušan Janjić je objasnio o čemu se zapravo radi poslednjih nedelja u odnosima između Kosova i Srbije.

Svako ko prati događaje u ovim relacijama između Prištine i Beograda, te svako koji je iole upoznat sa istorijom dijaloga i pregovora Kosova i Srbije, bar u ovom zadnjem poglavlju, koji traje još od marta 2011. godine u Biselu, pod pokroviteljstvom Evropske zajednice, a koji ima kao glavni cilj „normalizaciju odnosa“ Kosova i Srbije, može doći do jednog problematičnog zaključka u formi jednog retoričkog pitanja: „Da li se mi zapravo vrtimo u jednom začaranom krugu?”

To naravno važi i za naše dopisivanje (između mene i Dušana Janjića), koje traje već puno godina.

Kada smo ja i Janjić počeli da pišemo za KoSSev, ako se ne varam, negde u proleće 2017. godine, bilo je mnogo više nade, mnogo više očekivanja, na obe strane, na ovoj kosovskoj i onoj srpskoj, da je pitanje par godina kada će ova priča dijaloga između Prištine i Beograda, imati srećan kraj, to jest da će se potpisati „Pravno obavezujući Sporazum“, kojim će se najzad normalizovati odnosi Kosova i Srbije, kao dve nezavisne države.

Naravno, u svakom pogledu 2017. godina izgleda kao da je 100 godina daleko od svega onoga što se dešavalo od tada u Briselskom dijalogu, a još više u svetu, u međunarodnim odnosima.

Ovaj svet 2024. godine nema gotovo ništa zajedničkog sa onim iz 2017 godine.

Pandemija kovida (2020. i 2021. godine), pa onda početak rata u Ukrajini (2022. godine), rat u Gazi (2023. godine), i sve ozbiljnije najave i analize da nije više u domenu naučne fantastike rat između Rusije i NATO Pakta – realno, preokrenule su naglavačke svet, i utrle su put prema nekim novim međunarodnim odnosima, koji će tek nastati sledećih godina, i koji su bar za sada jedna velika nepoznanica.

Od kada su se bezbednosne okolnosti dramatično promenile u Evropi, kao posledica agresije Ruske Federacije na Ukrajinu, za Ameriku i Evropsku zajednicu, od velike je važnosti sačuvati mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu, naročito u Bosni i Hercegovini, te u odnosima između Kosova i Srbije.

Dok u slučaju Bosne i Hercegovine, Zapad nekako želi da sačuva unutrašnji status quo, da garantuje državni suverenitet, pa da onda korak po korak ojača centralnu vlast, kada je reč o relacijama Kosova i Srbije, status quo je poziv za probleme svih mogućih vrsta, naročito u ovom novom kontekstu koji je stvoren ratom u Ukrajini.

Hitnost stabilizacije odnosa Kosova i Srbije (da bi se puna normalizacija ostavila za neke druge, povoljnije okolnosti, ili pak za onaj period tik pred ulazak Srbije, Kosova i ostalih država u Evropsku zajednicu), kako su procenili Vašington, Brisel, Pariz i Berlin još u jesen 2022. godine, dala je rezultat realno čak i brže nego što se očekivalo, u formi takozvanog temeljnog sporazuma, koji je usaglašen verbalno na sastanku Premijera Kosova Aljbina Kurtija i Predsednika Srbije Aleksandra Vučića, 27. februara prošle godine u Briselu. Znači, ovih dana beležimo godišnjicu ovog Sporazuma.

Ali, kao što kaže ona stara diplomatska poslovica, sudbina jednog Sporazuma je u njegovoj implementaciji, a gotovo od prvih dana, marta meseca prošle godine, mnogo više se govorilo i pisalo, između tri strane (kosovske, srpske i međunarodne), o tome šta zapravo ovaj temeljni sporazum znači, i kuda on treba da vodi, nego šta i kako treba da se implementira.

U ovom dodatnom dijalogu o Sporazumu, Vašington i Brisel su insistirali da se radi o pravno obavezujućem Sporazumu, čak i ako on nije potpisan nego verbalno utanačen i prihvaćen od Kurtija i Vučića.

Predsednik Srbije Vučić je već od početka stavio do znanja da Srbija ne prihvata da preko ovog Sporazuma Kosovo postane punopravni član UN, a takođe je dodao da Srbija ne prihvata teritorijalni integritet Kosova, jer Kosovo je po Ustavu Srbije deo Srbije.

Premijer Kosova Aljbin Kurti, sa druge strane, insistira da se jedino potpisivanjem temeljnog sporazuma i Ohridskog aneksa (koji je usaglašen 18. marta), može garantovati da će zaživeti na terenu na Kosovu, i u odnosima Kosova i Srbije, sve ono što je usaglašeno u Briselu i Ohridu.

Znači, kada nema osnovog zajedničkog interpretiranja – šta zapravo podrazumeva jedan Sporazum, kada, štaviše, tri strane imaju sasvim oprečna gledišta o svemu tome, jasno je da je ceo ovaj proces koji je lansiran, incijalno, od strane Francuske i Nemačke, u Septembru 2022. godine, u velikoj meri isrcpljen.

Sam ovaj Temeljni sporazum (zajedno sa Ohridskim aneksom), sada nekako treba biti „normalizovan“, a namera predlagača ovog dokumenta je bila da on posluži kao pravna i politička podloga za ubrzani korak obeju strana prema punoj normalizaciji odnosa koja je, naravno, preduslov da Kosovo i Srbija postanu punopravne članice Evropske zajednice.

Ali, bar do sada, nije se stiglo do ovog cilja, to jest i dalje traje diskusija o ovom Sporazumu, koja svakim danom sve više liči ne televizijske političke debate na kosovskim televizijama, gde se ne zna, po onoj staroj, „ni ko pije, ni ko plaća“.

Na ovaj način smo stigli zapravo do zaključka koji se našao jos na početku ovog mog odgovora na prethodnu kolumnu Dušana Janjića.

Znači, jasno je da se vrtimo u krug već par godina, ali ovde treba dodati da se ne radi, zapravo o istom krugu. On postaje sve uži, sve nelagodniji, sve problematičniji, i što je najvažnije, sve opasniji. Manevarskog prostora ima sve manje za obe strane, a Zapad sada nije ni senka onog Zapada od pre deset ili dvadeset godina, kada je imao i snage, i volje, i što je još važnije, imao i vizije šta treba uraditi na Zapadnom Balkanu i u odnosima između Kosova i Srbije.

Vrednost nade pada, vrednost zabrinutosti i straha raste, i to se dešava svakim danom sve više.

To je realnost u ovim prvim mesecima 2024. godine.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.