Od Ibra do Istočne obale

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"
Dušan Janjić u kolumni +381

Piše: Dušan Janjić

Uredba Centralne Banke Kosova (CBK) o gotovinskim operacijama ukida RSD kao sredstvo plaćanja u platnom prometu Kosova. Po pravnoj prirodi, zakonita kao i integrisanje unutrašnjeg platnog prometa. Ovaj potez vlasti Kosova je poput kamena bačenog u vodu, izazvao talasanje koje je preraslo u novu političku, medijsku i bezbednosnu buru. Na ovim talasima su se i pregovarači (Vučić i Kurti) susreli na Istočnoj obali u visokoj zgradi i na visokom međunarodnom nivou.

Vlasti u Beogradu, veliki deo javnosti u Srbiji i srpske zajednice na Kosovu su u uredbi videli “ukidanje platnog prometa Kosova sa Srbijom”, “proterivanje RSD”, “novu akciju u podužem nizu ugrožavanja prava srpske zajednice”, “nastavak terora Kurtijeve vlade” čak i “etničko čišćenje” Srba, na Kosovu.

“Međunarodni partneri”, kako ih je nazvao potpredsednik kosovske vlade, Besnik Bisljimi, primili su k’ znanju zakonitost uredbe, ali, kao i u slučaju prošlogodišnjih izbora gradonačelnika u četiri opštine na severu Kosova, primetili su da odluka nije posve legitimna i to da je “jednostrana”.

Pretpostavljam da je ova ocena zasnovana na tome što uopšte nisu bili konsultovani ili što nisu potpuno i u detaljima obavešteni. Konstatovali su i da bi primena Uredbe mogla da ima niz neželjenih posledica. Zato su ambasadori zemalja Kvinte, 28. januara, zatražili suspenziju, tačnije odlaganje primene Uredbe i to na “dovoljno dug period tranzicije”.

U ovom periodu bi trebalo da se uspostavi “jasna i efikasna komunikacija” zarad informisanja onih kojih se ova odluka neposredno tiče. Vlada Kosova je prihvatila ovu sugestiju i odložila punu primenu uredbe, do kraja februara, započela aktivnosti informisanja, ali i policijske provere, uz zaplenu dokumentacije i RSD. Nema sumnje, biće novih odlaganja po zahtevu “međunarodnih partnera” uključujući i zahtev administracije SAD za “vremenski nedefinisano odlaganje”.

Od odlaganja važnija je “konstatacija” ambasadora “da bi o ovom pitanju trebalo dalje da se razgovara u okviru dijaloga uz posredovanje EU”. Iz ovog bi moglo da se zaključi da “jednostranost” uredbe označava da nisu uvaženi interesi onih na koje se neposredno odnosi, a da bi o tome trebalo da se izjasne i njihovi predstavnici, odnosno vlasti Srbije.

Pretpostavljam da bi tema ovog razgovora trebalo da bude ne samo neintegrisanost platnog sistema Kosova već i uspostavljanje direktnog platnog prometa između Kosova i Srbije. Sadašnji sistem platnog prometa predstavlja barijeru u privrednoj saradnji i ne podržava ostvarenje četiri slobode koje zagovara EU. Na to, posebno od 2013, ukazuju poslovni ljudi, privredne asocijacije, stručne analize i preporuke. Ali, do sada, nije bilo odaziva ni od strane pregovarača, ni fasilitatora.

Platni promet je poput šlaga na torti. Problem je što za sada nema političke volje da se torta napravi. Bura oko RSD ukazala je da bi ova torta trebalo da ima nekoliko spratova.

Odnosno, bura je na površinu izbacila nekoliko pitanja i ukazala da bi torta trebalo da ima najmanje tri sprata ili sloja:

Prvo, monete kao zvanično sredstvo plaćanja i integrisani platni promet Kosova. To nalaže razumevanje reakcija na ukidanje RSD kao platnog sredstva. RSD je, kao i druge nacionalne monete, pored ostalog, i simbol države i identiteta nacije. Posebno, ukoliko se ove shvataju kao zatvorena nacionalna ekonomija i država.

Otuda, mnogi građani Srbije, pre svega Srbi u Srbiji i na Kosovu (kao i svojevremeno Srbi u Crnoj Gori) doživljavaju isključenje RSD iz unutrašnjeg prometa kao prejudiciranje statusa Kosova i ugrožavanje njihovog nacionalnog identiteta. U uslovima etnički fermentisanom društvu, kakvo je Kosovo danas, u okolnostima rasprostranjenih strahova osećaja nesigurnosti, zakonito, preobražavaju se u osećanje lične i grupne ugroženosti i nebezbednosti.

Decenijama je izgrađivana navika na datu monetu (RSD) i na odvijanja svakodnevnog života od danas do sutra, uključujući i navikavanje na postojeći platni promet. Ovakva navika se može (“preko noći”) promeniti. Istovremeno, sticanje nove navike otežava to što nova pravila i delovanje institucija menja pod uticajem političkih odluka “centra moći” (vlasti Kosova, Srbije i “međunarodnih partnera”). To pogoduje održavanju “mentaliteta” odlaganja, reagovanja pod pritiskom ili u “krajnjoj nuždi”.

Zbog toga je dobra odluka da se omogući vreme za tranziciju. Međutim, ovo odlaganje neće za rezultat dati promenu već stagnaciju i produbljavanje krize. Da bi se to izbeglo nužna je jasno izražena politička volja kao i saglasnost, ako ne svih, onda najuticajinijih, “centara”. Trenutno ponašanje vlasti Srbije i Kosova ne obećava da će saglasnosti uskoro biti.

Što se tiče EUR kao “zvaničnog” i jedinog platnog sredstva, on nije simbol nacionalnog već nadnacionalnog identiteta i zajedništva. Prihvatanje EUR podstiče etnonacionalistička osporavanja. U slučaju Kosova neophodna je promena narativa o “uvođenju u red”, “nametanju” itd u narativ, poput onog u Crnoj Gori, o EUR kao privremenom rešenju koje je motivacija i podrška za napredovanje u reformama i simbol uspešno završenog putovanja – članstva u EU;

Pitanje monete, monetarne i finansijske politike, kao i ukupne ekonomije je od 1999. godine u nadležnosti EU kao “IV Stub” UNMIK-a. Taj stub je 2003, tadašnju vladu Kosova usmerio ka “novoj praksi”: Zamena DM sa EUR, isključivanje albanskog Leka iz unutrašnjeg platnog prometa Kosova kao i zamena YU dinara sa RSD u unutrašnjem platnom prometu i to iz dva osnovna razloga:

Prvi, principijelni: Zbog nerešnog međunarodno javno pravnog statusa, Kosovo nije bilo vlasno niti je moglo da uspostavi sopstvenu monetu i emisionu banku. Iz istih razloga nije se mogao isključiti RSD iz unutrašnjeg platnog prometa;

Drugi, praktični: Zbog ograničenog suvereniteta Kosova, odnosno nefunkcionisanja njegovih institucija u pojedinim oblastima društvenog života (zdravstvu, socijali, obrazovanju, kulturi, informisanju, pravosuđu, bezbednosti, naročito civilnoj zaštiti i policiji, administratiranju na nivou opština i preduzeća itd) i na delovima teritorije. U ovim oblastima i teritorijama delovale su institucije iz sistema Srbije koje su koristile RSD. Uz to, RSD je bio u upotrebi brojnih, tada postojećih, privrednih subjekata, mnogih Albanaca i drugih građana Kosova.

Od proglašenja nezavisnosti Kosova (2008.) upotreba RSD se u masi smanjuje, ali i dalje je RSD jedno od sredstava plaćanja, posebno za pripadnike srpske zajednice u srpskim enklavama i institucijama.

Od 2013, pored napretka u integraciji srpske zajednice i mnogih funkcija u institucionalni sistem Kosova, značajne oblasti života su izvan tog sistema i finansiraju se iz budžeta Srbije, te upotrebljavaju RSD.

Drugo, postoji potreba za uspostavljanje direktnog platnog prometa između Srbije i Kosova. To bi olakšalo zadovoljavanje potreba privredne saradnje i ostvarivanje sloboda (kretanja kapitala, roba i ideja i građana) te i potpunijeg zadovoljavanja životnih potreba ljudi. To bi svakako doprinelo i ograničavanju prostora za korupciju i organizovani kriminal. Da bi se to postiglo, neophodno je da se pregovarači i fasilitatori odgovornije i sa više pažnje, nego do sada, pozabave životnim potrebama ljudi.

To, pak, nalaže okončavanje decenijskog nadmudrivanja i nadgovaranja pregovarača oko Zajednice srpskih opština, postizanje sporazuma o kulturnom nasleđu srpske zajednice i statusu SPC, kao što je predviđeno Sporazumom o putu ka normalizaciji (februar 2023) i Mapi puta za ostvarivanje ovog sporazuma.

Nije realno očekivati da se taj posao može obaviti sa sadašnjim politikama pregovarača i načinom delovanja fasilitatora. U međuvremenu, priča o “multikulturnom Kosovu” poput dimne zavese prekriva odsustvo integracije i podstiče na borbu za kontrolu teritorije, uključujući i radikalna rešenja, pa i oružana. Za izlazak iz ovog kruga potrebno je odgovorno suočavanje sa realnošću i pronalaženje održivih odgovora na izazove realnosti;

Treće, razgovori na koje pozivaju ambasadori, nužno, otvaraju pitanje međusobnih potraživanja. To je, po svojoj prirodi, najteže i životno važno pitanje koje traži odgovore. Primera radi: naknada za isplatu kredita preduzeća sa Kosova nasleđenih iz vremena SFRJ, koju je Srbija isplatila ili još uvek isplaćuje, kao javni dug, stranim poveriocima; potraživanja iz sektora energetike, telekomunikacija, imovinskih prava i poslova, životno, penzijsko, socijalno i zdravstveno osiguranje; neisplaćene obaveze po osnovu privatizacije izvršene od strane EU – UNMIK (primera radi isplata za oko 6.000 zaposlenih u nekadašnjoj “Elektro privrede Istok”). U suštini, reč je o pitanju “sukcesije” a decenijsko čekanje de jure priznanja Kosova od strane Srbije šteti interesima i jedne i druge strane, naročito ljudi čija su prava neostvarena.

Kao što je EU kao deo UNMIK-a, pri prenosu imovine uglavnom sledila Bečke principe sukcesije bivših republika SFRJ uz ciljno tumačenje ko bi trebalo razrešavati preostala pitanja, ali uz uvažavanje potreba razvoja, evropskih integracija i životnih potreba ljudi. Da bi se preostali slučajevi razrešili, potrebno je i da se Kvinta i EU dogovore da li će i kako podržati Kosovo i Srbiju u izvršavanju obaveza (najverovatnije nekoliko milijardi EUR ili US dolara) koje će proisteći iz razgovora o međusobnim potraživanjima, uključujući i izvršenje obaveza EU odnosno UNMIK. Jedan od predloga za razmišljanje je uspostavljanje Fonda za podršku normalizaciji.

Izvođenje „čistih računa“ može samo da učvrsti poverenje, da olakša nove dogovore i da unapredi ekonomsku saradnju ali i poverenje među ljudima. Bez toga nema stabilizacije, mira, a ni normalizacije.

U prethodnoj kolumni, Šalja nas je obavestio da su, 2023, fasilitatori očekivali da se obavi što je više moguće a “da će početak 2024, Kosovo i Srbija dočekati u sasvim drugačijim, mnogo boljim okolnostima, koje će onda omogućiti jačanje i stabilizaciju procesa normalizacije odnosa između Kosova i Srbije”.

Očigledno je da to očekivanje nije bilo utemeljno u realnosti. A realnost je svedočila o dubokoj političkoj i bezbednosnoj krizi na Severu Kosova, o ranjivoj stabilnosti Kosova, kao i produbljivanju političke i socijalne krize u Srbiji. Sve je ukazivalo da je mir krhak i da su mogući novi konflikti, uključujući i oružani. Možda se previše očekivalo od “Momaka za isporučivanje” (u ovom primeru, od Kurtija i Vučića).

Istorija, ne samo ovih prostora, pruža brojne primere koji poručuju da “Momci”, kada poveruju da su nezamenljivi, idu putem pretvaranja društva i javnosti u “zatvorenu masu”. Sebe, svoju vlast pa i masu zaokružuju zidanama Tvrđave koja bi trebalo da ih zaštiti od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, kao što je to pojasnio Elias Kaneti u spisu “Masa i moć”.

U poslednje tri godine, po vladajućoj propagandi, jedan od neprijatelja jeste Kosovo pod vođstvom Kurtija o kome se stvara slika po uzoru “Hanibal je pred vratima”. Naravno, iza svega je arhetipski neprijatelj “Zapad” a i mnoge ovozemaljske, ali i nepoznate sile.

Sam Kurti i Samoopredeljenje svojim populizmom i politikom reciprociteta stvara “krizne situacije” povremenih grupnih “moždanih, srčanih i duševnih udara”, odnosno podsticanja širenja osećaja nebezbednosti i neizvesne budućnosti kod građana Kosova. Kao i u Srbiji i ovde je na delu jačanje vlasti politikom održavanja krize i predstave o neophodnosti okupljanja oko vođe.

U poslednja dva mandata fasilitatori su uglavnom povlađivali ovakvom toku stvari, prenosili odgovornost na “momke za isporučivanje”. A kada su se upustili u “konflikt menadžment”, kako je to nazivao Borelj, pokazuju ono o čemu smo Šalja i ja već pisali, a to potvrđuju i događaji na samom početku 2024. Ova godina je započela sa isporučivanjem u oblasti energetike, okončanjem serijala “KM ostaje”.

Kada su, u ime fasilitatora, progovorili Stano i Lajčak i naručili novu epizodu (“Izbori u četiri opštine”) u serijalu “Dva plus dva gradonačelnika u malim mestima” u kojoj su u prvom koraku nastupili epizodisti predvođeni Srpskom listom u masovnim scenama skupljanja potpisa – u isto vreme na scenu je stupila vlada kosova koja je sa Uredbom Centralne banke Kosova izvela tačku “Vađenje zeca iz šešira”. Zec se, kao svaki zec, rastrčao po publici i ložama pregovarača i fasilitatora. I nastala je prava gungula.

U nastojanju da kontoliše štetu od opadanja rejtinga zbog prethodnih isporučivanja, produbljvanje političke i najave institucionalne krize u Srbiji, posle decembarskih izbora, na scenu je stupio Vučić.

On je izgovorio Prolog: „Moja poruka ljudima na KiM je da ćemo nastaviti da se borimo kao i svih ovih godina, da ih nikada nećemo ostaviti na cedilu. Kosovo i Metohija je u skladu sa Poveljom UN i Ustavom Srbije – deo naše zemlje. Borićemo se za naš narod i normalan život na KiM. Ovako ili onako uspećemo da ga obezbedimo. Država Srbija obezbediće dovoljno novca i obezbediće našem narodu da može da živi. Srbi na KiM će da dobijaju novac…”

Usledila je svojevrsna kontrofanziva. Mnogim svetskim zvaničnicima napisano je pismo, koje sam Vučić opisao kao „najjače i najteže“ pismo koje je ikada napisao; Uručen je zahtev Srbije za održavanje posebne sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i dogodila se nova sednica Saveta bezbednosti. Bila je to nova epizoda “Zaplet” koja je uživo prenošena na UN TV kanalu a građani Srbije (osim onih koji mogu da prate televiziju N1) mogli su da vide sam početak, jer je prenos okončan posle nastupa predsednika Srbije. Potom je započela, kako bi rekao Vučić, artiljerijska priprema odbrane, koja još uvek traje, a u izvođenju zvaničnika, medija i analitičara.

Samo odazivanjem na zahtev Srbije i relativno hitno zakazivanje sednice značajno su umanjili rizik da se u kuloarima UN, u javnosti Srbije i Kosova, obnovi „hladnoratovska retorika” i diplomatija, poput one koja je, tokom 2006. i 2007, zablokirala pregovore i produžila stanje privremenosti na Kosovu i u odnosima Kosova i Srbije. Sazivanje sednice je potvrdilo da je bezbednosna kriza na Kosovu legitimirana kao tema Saveta bezbednosti.

Rasprava je, kao rasprava o stanju u Bosni i Hercegovini, februara 2022, pozvala na deeskalaciju tenzija, upozorila da etnički sukobi ugrožavaju regionalni mir, poziv na jačanje kapaciteta za trajni mir i stabilnu bezbednost na terenu i uputila na dijalog koji se vodi po rezoluciji GS UN od 2010. Ove preporuke podstiču nadu u dobar ishod.

Izvesno je da nijedna od stalnih članica Saveta bezbedosti nije rekla “zadnju reč”. To važi i za Rusiju i Kinu koje su u podršci inicijativi Srbije, ponovile svoja pozivanja na princip teritorijalnog integriteta i na važenje Rezolucije 1244. Dalji koraci ove dve članice Saveta bezbednosti zavisiće od toka krize na Kosovu, all i od geopolitičkih procena ovih sila. Valja imati na umu da su vlasti Srbije, prenele na ove sile “zadnju reč” o priznanju Kosova i njegovom članstvu u UN. To se dogodilio, 2008, kada su pozvale Rusiju da stavi veto na promenu Rezolucije 1244, a ova pozvala Kinu da joj se pridruži.

Strepnju podstiču nastupi Vučića i Kurtija na sednici, koji su priredili svojevrsni ideološko – politički obračun. Takođe, nakon sednice svaki od njih je javnosti preneo svoj doživljaj susreta na Istočnoj obali i dodatno učvrstili svoje narative koji su suprotstavljeni.

Predsednik Vučić je relatizovao najavljeni cilj: “Ključno je da li Savet bezbednosti smatra da se na Kosovu odvija etničko čišćenje… u toku je kulminacija dugotrajnih i dobro isplaniranih i sistematskih akcija tzv. rukovodstva kosovskih Albanaca, kojom se Srbi namerno podvrgavaju nepodnošljivim životnim uslovima”.

“Etničko čišćenje” je opisivano kao: “nepodnošljiva šteta za opstanak Srba na Kosovu”, “ograničenje fizičkog opstanka Srba” ali nije konsekventno podvedeno pod ono što Povelja UN podvodi pod “pretnja za međunarodni mir i stabilnost” koju je Vučić spominjao kao i “zločin protiv čovečnosti”.

A umesto jasnog očekivanja od Saveta bezbednosti, Vučić je ostao na najopštijem nivou iskaza: “da se primene sve potrebne mere”. Verovatno je to bilo prilagođavanje stavu svih članica da bi trebalo primiriti stanje. Ali i deo ranije pripremljenog plana kontraofanzive i “artiljerijske pripreme”.

U samom činu održavanja sednice Vučić, vladajuća koalicija, njena “artiljerija”, “vojnici Države” (aktivisti poput Sime Spasića) i raznovrsne “patriote” odmeravaju snage sa onima koji imaju drugačije ideološke i političke stavove.

Samo održavanje sednice i tvrdnje o “vraćanju pitanja Kosova u Savet bezbednosti” i o “uspešnoj i hrabroj borbi za Kosovo” – postale su poruke vodilje za vladajuću koaliciju i njene pristalice u političkom, medijskom i izbornom odmeravanju sa onima iz opozicije koji zahtevaju da se “pregovori” vrate u Ujedinjene nacije (poput “Novi DSS”), kao i sa onima koji optužuju Vučića i vlast Srbije da su “izdali Kosovo” time što su (2013) prihvatili Briselski dijalog i sporazume.

Posle sednice SB UN “borba protiv etničkog ćišćenja” postaje mantra za novo “nacionalno i državno okupljanje i jedinstvo”. A zahtevi za demokratskim izborima, preispitivanje legitimnosti novoizabranih vlasti – tumače se kao čin “izdaje” i “narušavanja jedinstva”.

Sadašnja atmosfera u medijima i političkim nastupima vlasti podseća na reprizu “Događanje naroda”. Za razliku od 80-ih kada je ovo „događanje“, dovelo do uspinjanja na vlast u Srbiji, sadašnje je u cilju opstanka na vlasti. Uostalom, i okolnosti su drugačije, pa i uzroci nezadovoljstva Srba na Kosovu. Od toga da li će javno ispoljavanje opravdanog nezadovoljstva, te i protestno okupljanje u Kosovskoj Mitrovici (12. februara) biti zloupotrebljeno za oživljavanje, podgrevanje, sukoba unutar srpske zajednice i u Srbiji, zavisiće bezbednost ove zajednice, a stanje na Kosovu i u Srbiji koji se nalaze na novoj prekretnici između krhkog mira i nasilja.

Strepnju podhranjuje i samo podsećanje na događaje, koji su na sednici SB UN uvedeni kao pitanje odgovornosti za napade na pripadnike KFOR-a i paravojnu akciju u Banjskoj. Ta tema je sada legalizovana i biće stalna tema sednice Saveta Bezbednosti, a od toga kako će se na njih odgovoriti, posebno iz Beograda, zavisiće i stanje “na terenu”.

Vučić je na samoj sednici, pokazao da to razume i izašao je u susret time što je izneo, ovdašnjoj javnosti neopoznat podatak: Istraga traje i očekuje se prekvalifikacija dela.
Na opštijem planu, može se reći i da je Vučić odškrinuo prozor svoje “izlazne strategije”.

Brzo će se videti da li je to “izlaz” iz negativnih efekata “isporučivanja” uključujući i stvaranje izgovora za izostanak iz završnice koje on, često, naziva “potpisivanje”. Ali, ne treba isključiti, mada sada deluje malo verovatno, da je u pitanju i izlazak iz Briselskog dijaloga. Ovu mogućnost sugeriše Orban, premijer budućeg predsedavajućeg EU, kada tvrdi da EU ne bi trebalo da izgubi Srbiju jer, po njemu, Srbija ima druge opcije, samim tim što ima sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom.

Sve u svemu, Vučić je kupio novo vreme. Barem dok se ne obave izbori u EU, Rusiji, SAD i dok se ne pojave novi akteri u ulozi fasilitatora.

Premijer Kurti je iskoristio priliku da ukaže na nasilje nad Albancima i njim lično, na genocide i ratne zločine Srbije, pre i tokom Vučićeve vlasti. Što se tiče unutrašnjih političkih i glasačkih efekata premijera Kosova, to prepuštam onima koji imaju mogućnost da se kao birači izjasne o tome. Samo bih podsetio na izreku: Što pre, to bolje!

Sama TV epizoda “Zaplet”, pokazala je realno ne velike domete pregovarača i potvrdila da je nužno proaktivno delovanje fasilitatora i zemalja Kvinte u prevenciji novih bezbednosnih izazova. O tome svedoče, dva dana posle sednice, iznete tvrdnje o planiranom atentatu na Kurtija iza kojih stoje vlasti Srbije ili grafiti po severu Kosova: “Kad se vojska na Kosovo vrati, Severna brigada živi“.

Čini se i da bi bilo korisno da “međunarodni partneri” promisle o tome šta bi trebalo da rade sa svojim fasilitatorskim uslugama, a i sa “Momcima za isporučivanje”.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.