Kupovanje vremena i prodavanje magle

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Pre par dana smo se svi setili (a gotovo smo zaboravili), prve godišnjice od kada je prvo u Briselu (27. februara), a onda i u Ohridu (18. marta), Džozef Borelj (Joseph Borrell), visoki predstavnik Evropske Unije, obznanio da je postignut verbalni sporazum između kosovskog premijera Aljbina Kurtija i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, prema kojem će Kosovo i Srbija započeti finalnu etapu normalizacije odnosa tako što će implementirati Bazični Sporazum i Ohridski Aneks.

Tako je tada izgledalo.

Činilo se da će, najzad, obe strane poći putem koji bi na kraju trebalo da dovede ne samo do uspostavljanja dobrosusedskih odnosa između Kosova i Srbije, već i do učlanjenja obe države u Evropsku Uniju. U doglednoj budućnosti.

U međuvremenu, došlo je do događaja (puno njih) koji su pokazali i dokazali da ne postoji (bar do sada) zajednički imenitelj triju strana (Kosova, Srbije, Evropske Zajednice/ SAD) o tome šta se zapravo dogodilo prošlog februara i marta u Briselu i Ohridu.

To je direktna posledica onih događaja koji nisu trebalo da se dogode (tenzije na Severu, bojkot izbora za lokalnu vlast u četiri opštine na Severu Kosova, Banjska, septembra prošle godine, itd, itd), te činjenice da nije bilo onih događaja koji su bili planirani da se dogode: Da se implementiraju ova dva Sporazuma.

Zapravo, danas, kada govorimo i pišemo iz perspektive prve godišnjice ovih prošlogodišnjih dešavanja, nije uopšte jasno to da li uopšte imamo sporazum (bilo kakav), između kosovskih i srpskih vlasti.

Naravno, Brisel i Vašington neumorno i gotovo svakodnevno ponavljaju da sporazumi postoje, da su se obe strane saglasile sa njima, da su oni čak pravno obavezujući sporazumi, i da ni Priština ni Beograd ne mogu (kako se kaže), ni da zamirišu Brisel (to jest ulazak u Evropsku Uniju) ako ne ispune sve delove ovih sporazuma.

U međuvremenu, i finansijska pomoć Evropske Unije za Kosovo i Srbiju (u okviru Plana razvoja za države Zapadnog Balkana, vrednog u celini šest milijarde evra), uslovljena je onim što bi Priština i Beograd trebalo da urade u okviru ovog procesa dijaloga koji već ima 13 godina „staža“ (to jest, on traje od marta 2011. godine).

Ali, dok je za Zapad sve jasno, to se nikako ne može reći kada se radi o interpretacijama kosovske vlade i Vlade Srbije oko ovih sporazuma. Radi se o dijametralno drugačijim i kontradiktornim pogledima na ove iste događaje, koji su zapravo svima nama poznati.

Kako može doći do pomaka u procesu normalizacije odnosa Kosova i Srbije, kada ne postoje zajednički stavovi o onome šta zapravo znače ovi sporazumi, i da li uopšte ima sporazuma?

Dušan, u prethodnoj kolumni, naslovljenoj „Maraton za dan posle“, kaže kratko i jasno (i bogami glasno), da „kriza u odnosima Srbije i Kosova, Srba i Albanaca je dugoročna i spiralna“.

Na drugoj strani, prošlogodišnja dešavanja na Severu Kosova koja su dostigla kulminaciju u Banjskoj, u septembru, pokazala su da ova kriza ne samo da je dugoročna i spiralna, već i vrlo opasna.

Znači, kao u svakoj ovakvoj ili sličnoj krizi u odnosima dve države, postoji ona bezbednosna dimenzija, i političko diplomatska dimenzija.

One su uvek povezane.

Ako, na primer, postoji dobra politička volja da se problemi u odnosima dve države i dva naroda reše mirnim i diplomatskim putem, a u ovom našem slučaju sigurno moramo uzeti u obzir i činjenicu da Evropska Unija (i SAD), direktno posreduju u ovom dijalogu, onda dolazi do pada ili do umanjenja ozbiljnih bezbednosnih pretnji.

Znajući da je na Kosovu prisutna još od juna 1999. godine Misija KFOR-a (to jest misija NATO Pakta), onda je jasno da postoje međunarodne garancije za mir i bezbednost.

Ali, jedina i najveća garancija da se na ovom delu Balkana više neće pucati je pravno obavezujući sporazum o punoj normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

I ja i Dušan smo puno puta napisali u ovih par godina da smo svi u ovom delu Evrope potrošili već svu moguću istoriju, i da nećemo postati ni bolji, niti pametniji ako se i dalje teramo po pustopoljanama istorije.

Računi su ovde uspostavljeni 1999. godine, i bilo bi mnogo pametnije da se zvaničnici Prištine i Beograda od sada pa nadalje bave onim jedinim mogućim epilogom celog ovog zajedničkog procesa kojeg vidi EU i SAD: Znači, uspostavljanje normalizacije odnosa, te dobrosusedskih odnosa.

Ako neko misli da je dobra politika ona koja se temelji na takozvanoj „kupovini vremena“, dok se nešto ne desi u Ukrajini, u Evropi (izbori za Evropski parlament), u Americi (predsednički izbori), onda će se ranije ili kasnije shvatiti da se „kupovina vremena“ izjalovila u pravo „prodavanje magle“.

Ne treba biti baš puno upućen u međunarodne prilike da bi se došlo do zaključka da je vreme najveći neprijatelj i Kosova i Srbije.

2013. godine je vest o postizanju prvog sporazuma Kosova i Srbije (19. aprila u Briselu) bila danima glavna evropska i svetska vest.

Ove 2024. godine se u svetu ratuje kao nikada pre, od kraja Drugog svetskog rata, i ovi odnosi između Prištine i Beograda postaju međunarodna vest samo kada dođe do usijanja na Severu.

Evropa i Amerika, objektivno gledano, imaju u ovim vrlo opasnim okolnostima, druge prioritete. Došlo je do objektivnog raspada Međunarodnog reda (nakon agresije Rusije na Ukrajinu), i niko ne zna u šta će se na kraju izroditi ova velika i krvava istorijska raskrsnica.

Ovo je stvarnost u poslednjim godinama. Mi nemamo tu nikakve uloge, nismo nikakvi činioci kao države Zapadnog Balkana, ali to ne znači da se i nama neće naplatiti posledice svega ovoga što se dešava u Evropi i u svetu.

Ni Priština ni Beograd, nemaju nikakve druge „Mape puta“ ka dugoročnoj stabilizaciji na ovom delu Evrope, sem onih koje imaju kao jedine putokaze Brisel i Vašington.

Zato bilo bi najpametnije i najsvrsishodnije to da se Kosovo i Srbija late posla i završe proces koji je jedini moguć (zapravo najbolji moguć), kako bi se normalizovali, i kako bi se uspostavili dobrosusedski odnosi.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.