Na direktnoj liniji

Vučić mora da rastera spekulacije. Da sam na njegovom mestu, izašao bih pred javnost – što Predsedniku ne pada teško – i saopštio: Dijalog nije priznavanje nezavisnosti, već želja da Srbija normalizuje odnose sa Kosovom. Ne samo zato što to traži EU, ne samo zato što ću obezbediti podršku Zapada, već zato da Srbiju oslobodim kosovskog zatočeništva. Najgore od svega bi bilo zadržavanje statusa kvo. Bio bi to poraz Vučićeve lične inicijative, debakl neodgovorne opozicije i trijumf nespremnosti da se prihvate realnosti na terenu. Propao bi pokušaj da trajnom normalizacijom odnosa Srba i Albanaca - u narednih sto godina rešimo 80 odsto naših političkih problema, kako je rekao Predsednik. Novih pet godina bi raspravljali o banalnostima kao što su registarske tablice. Budućnost bi, barem za neko vreme, ostala fosilizovana u zabludi da je Kosovo u Srbiji.

Projekat podele napustio je političke debate, strateške analize i diplomatske kombinacije. Briselski dijalog, ulazak Srba u kosovske institucije, priznavanje jedinstvenog autoriteta pravosuđa u Prištini, Zajednica srpskih opština - sve to potvrđuje da je ideja podele napuštena. Zašto onda Dačić vadi prašnjavu fasciklu i revitalizuje plan podele o kome su sanjale demokrate? Ako bi srpska strana pristala na cenkanje o teritorijama, zar to ne bi značilo da je odustala od međunarodnih principa koje je do sada branila? Pročitao sam pažljivo sve što je Dačić imao da kaže na temu “jedinog realističnog”, “brzog” i “trajnog rešenja”, ali odgovore jednostavno nemam.

Upotreba nacionalizma, propraćena pretnjama, unosi nemir. Možda bubnjevi rata u koje udara Haradinaj mogu da pomognu njegovoj kampanji, mogu da budu sezonskog karaktera, ali radijacija dugo ostaje. Mnoge je na ovim prostorima prvo ubila reč, a tek kasnije metak.

Da bi se organizovao novi Berlinski Kongres, treba da se dogodi ona međufaza prerastanja krize u nove ratove, pa da se onda proceni i uvidi kako ti ratovi ugrožavaju evropski i svetski mir. Danas na Balkanu nema takvog razvoja situacije, postoji samo unutrašnja nestabilnost u skoro svim državama regiona, ali koje se ne prepliću i daleko su od toga da se prelivaju u regionalne i veće sukobe.

Računajući da su ljudi Balkana umorni od ratova, ugledni profesor američkog Ratnog koledža i bivši analitičar Nacionalne bezbednosne agencije, Džon Šindler, predlaže u jednom tekstu koji sam nedavno pročitao - da se teritorijalno prekomponovanje regiona obavi na nekom novom Berlinskom kongresu, uz učešće svih zainteresovanih država Balkana, zapadnih sila, ali i Rusije, koja bi morala da bude prihvaćena kao partner. Predlog se svodi na stvaranje Velike Srbije i Velike Albanije, s tim što bi i Hrvatska bila dobitnik pripajanjem Herceg Bosne. Srbija bi dobila Republiku Srpsku i Sever Kosova, ali bi morala da se odrekne Preševske doline koja bi, zajedno sa Kosovom, ušla u Veliku Albaniju, baš kao i severozapad Makedonije.

Vučić, kao i Tači, svakako nisu modeli idealnih demokratskih političara, ali su ipak najuspešniji i najuticajniji u postojećim stabilizaciono-demokratskim konstalacijama odnosa snaga i, što je još značajnije, aktuelno nemaju ozbiljne alternative kompetentnih i odgovornih političara od kojih se može očekivati da će za Kosovo i Srbiju završiti istorijski proces Briselskog sporazuma. Pa da onda za to dobiju, što ne bi bio nikakav presedan, Nobelovu nagradu za mir.

Godinama su svi građani bili taoci generala Ratka Mladića ili Radovana Karadžića zato što su određene „patriotske strukture“ rešile da „srpske heroje“ ne isporuče Tribunalu u Hagu. Čini se da je Kosovo suočeno sa sličnim rizicima. Neke „strukture“ ne žele nastavak dijaloga dok „heroj“ Haradinaj ne bude u Prištini slobodan od srpske i Interpolove poternice za ratne zločine. Kratkovido. Takav ustupak bi po skupoj ceni mogli da plate svi građani Kosova. Imam utisak da ističe vreme u kome je EU bila toliko opčinjena kosovskim dijalogom da nije obraćala pažnju na sva dešavanja na planu vladavine prava i demokratskih sloboda. To znači da će se asortiman zahteva pred Aleksandom Vučićem i Hašimom Tačijem proširiti. Oni će sa autoritetom predsednika faktički upravljati briselskim pregovorima, ali moraće da koriguju svoje ponašanje kod kuće. To je najvažniji deo poruke koju je Zigmar Gabrijel preneo Beogradu i Prištini. Sve ostalo je diplomatska konfekcija.

U Beogradu su prosto očarani nabavkama 30 starih tenkova i šest ruskih lovaca MIG-29. Zato isto pitanje koje postavljam Prištini važi i za srpske vlasti: zar zaista misle da je to dovoljna sila koja garantuje odbranu? Zar isti ti MIG-29 nisu bili laka meta sofisticiranog ratnog vazduhoplovstva NATO tokom napada na SR Jugoslaviju 1999? Zar Srbija nema preča posla nego da na reparaciju MIG-ova potroši 200 miliona eura?

Tači nije bio motivisan samo potrebom jačanja svog poljuljanog predsedničkog autoriteta, kao ni zauzimanjem jake pozicije u prestrojavanju političkih snaga na Kosovu u vreme kada proglašavanje vanrednih izbora čini neizbežnim. Pitanje vojske nametnulo se i zbog jačanja strateških i bezbednosnih napetosti u regionu i na kontinentu.

Ispostavilo se da je inicijativa pucanj u prazno. Uzalud je Tači upozoravao da Balkanu preti opasnost od “ruskih vojnih baza u Srbiji, od ruskih MIG-ova i ruskih manevara u Srbiji”, i da je Kosovu u takvim okolnostima neophodna regularna armija. Uzalud su ministri odbrana Albanije i Hrvatske pisali generalnom sekretaru NATO pominjući “pretnje” iz Srbije.

Nacionalizmi i samoživi interesi političkih i ekonomskih elita, uzajamno se podržavaju stvarajući alibi-probleme koje navodno žele da reše, ali ih zapravo cementiraju. Uzmimo, na primer, pitanje zaštite srpske manjine na Kosovu. Briselskim sporazumom iz 2013. godine, koji je principijelno trasirao glavne stubove normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, kao kompromisno rešenje predviđeno je stvaranje Zajednice srpskih opština, kao tela koje će zastupati i braniti kolektivne interese srpske manjine. To je podrazumevalo raspuštanje paralelnih srpskih struktura na Severu Kosova, kako bi se srpska manjina u celini integrisala u kosovski sistem, a onda u tom sistemu imala pravo da stvori jedno telo zajedničke reprezentacije interesa te manjine, upravo Zajednicu opština. Umesto da se takva zajednica konkretizuje principijelno, Priština i Beograd su počeli da se glože oko statusa Zajednice, hoće li ona imati egzekutivnu vlast, ili će biti samo koordinaciono telo bez izvršnih funkcija. Pre nego što je formula uopšte isprobana, ona je postala instrument za deobe na višem nivou. To se očiglednije videlo ne primeru mosta koji spaja/deli K. Mitrovicu, na koji je najpre bila nasuta barikada, zatim je pretvoren u “park mira”, onda je na njemu podignut zid, sve to da bi se sprečio normalan saobraćaj i simbolički obeležila granica koji deli grad i dva naroda.

Gde smo danas? Balkanski ratovi su neke probleme rešili, neke nove stvorili, ali nisu uspeli da pobede nacionalizme koji su bili najjača centrifugalna sila raspada bivše SFRJ. Čini se da su nacionalizmi kao tajni agenti: neko vreme su uspavani a onda dođe vreme za buđenje. Narastajuće opšte nezadovoljstvo je simptom Balkana.

Svakako, zastoj u dijalogu Kosova i Srbije ne bi bio tako ozbiljan problem da nije natkriljen krizom samog cilja i očekivanja od dijaloga. O kakvoj to mi normalizaciji odnosa razgovaramo, ako se ozbiljno klimaju stepenice koje treba da nas, kroz dijalog, dovedu do cilja, da budemo deo razvijene i napredne Evrope, deo njenih struktura i standarda života? Ali, razum mi nalaže da budem oprezan i ne podlegnem sugestivnim, katastrofičnim analogijama. Pitanje je, naime, da li je Evropa zaista toliko slaba i klimava da se posle britanskog referenduma i jačanja desnice i populizma u nekim evropskim zemljama, uruši kao što se to desilo Jugoslaviji?