Sa druge strane barikade

Piše: Fadilj Ljepaja Nema nikakve sumnje, predsednik Srbije je dobar glumac. Ne zaostaje ni predsednik Kosova. Ruku na srce, a to teška srca moram da...

Piše: Slobodan Antonić Iz uprave KoSSeva javljeno mi je, 1. marta 2019, da je kolumna, koju upravo čitate, „ujedno i poslednja u ovoj rundi dijaloga...

Piše: Fadilj Ljepaja Ovih par godina, moj uvaženi sagovornik, profesor Slobodan Antonić i ja imali smo, ljubaznošću „KoSSeva“, privilegiju da pitamo jedan drugog, „Sa druge...

Piše: Slobodan Antonić Moj sagovornik, gospodin Ljepaja, u svom prethodnom tekstu pitao me je – „a šta to kosovske vlasti loše čine Srbima?“ (ovde). A...

Piše: Fadil Ljepaja Manje više svi se slažu da su kosovski Srbi, politički, potpuno pod kontrolom zvanične politike Beograda. I poneki, na Kosovu, koji je...

Piše: Slobodan Antonić Priznajem da me je iznenadilo gotovo prostodušno pitanje mog sagovornika, Fadilja Ljepaje: „Ja bih baš voleo da mi uvaženi gospodin (misli se...

Piše: Fadilj Ljepaja “Perčin ispod šajkače ič ne ide.“ Tako reče, izvesni “Aksa od Sušice”, (iz knjige Janićija Popovića “Život Srba na Kosovu 1812-1912”) koji...

Piše: Slobodan Antonić Nedavno sam došao do knjige Janićija Popovića Život Srba na Kosovu 1812-1912. Dobio sam je od oca Andreja, arhimandrita manastira Sv. Stefana (u...

Piše: Fadilj Ljepaja “Lažna, veštačka, izmišljena i nadasve nepostojeća” država Kosovo, ili kako je već sve od milja, ne zovu u Srbiji, putuje u Pariz....

Piše: Slobodan Antonić Vidim da je kolega Ljepaja u svom odgovoru kritičan prema ideji Vučića i Tačija – o kojoj sam pisao prošli put –...

Piše: Fadilj Ljepaja Što jes', jes'! Neprijatelj je uvek sigurniji nego prijatelj! Na prijatelja računaš, a on te kad tad izneveri, naročito u politici, ali...

Piše: Slobodan Antonić Radujem se nastavku dijaloga s Fadilјom Ljepajom na stranicama KoSSeva. Vodili smo ga od aprila 2015. do oktobra 2017, i tokom tog...

Na kraju, želim još jednom, pošto me ponovo pitate u vezi s tim, da izrazim žaljenje zbog ratnih zločina koji su počinjeni na Kosovu, pogotovo od strane pojedinih srpskih vojnika i policajaca. No, jedna stvar su konkretni zločini, od kojih su mnogi već procesuirani, a sasvim drugo su fantastične i ničim potkrepljene optužbe od „20.000-40.000 silovanih Albanki“ tokom rata na Kosovu. 

Ja se unapred izvinjavam čitaocima, što će, ovaj put moja ironija biti 'morbidna' ali samo pitanje, koje se poziva na jednu, verovatno neumerenu izjavu jednog političkog predstavnika nekadašnje OVK je puno morbidnije. Pozivanje na takve izjave, po mom mišljenju govori o nespremnosti jednog, bez sumnje uvaženog intelektualca da se suoči sa činjenicama koje se daju videti golim okom, ali koje on pokušava da obezvredi, da ih previdi i da traži 'dlaku' na drugoj strani kako bi 'elegantno' menjao temu.

Voleo bih da u ovoj našoj raspravi čujem mišlјenje svog sagovornika o tome da li on zaista veruje da je „Republika Kosovo“ danas nezavisna - ne sad više od Beograda, već od Brisela i Vašingtona. Da li je ta i tolika „nezavisnost“ bila vredna spremnosti da se „izgubi 300.000 lјudi“? Da li je bila vredna saučesništva čitave kosovarsko-albanske zajednice u zataškavanju i prikrivanju mnogobrojnih zločina nad Srbima i Albancima koji su se desili nakon „oslobođenja“ 1999. godine - poput dizanja u vazduh autobusa Niš-ekspresa, ili masakra žetelaca u Starom Gacku?

Pošto se debata vodi zbog publike, da kažemo da je jedan naš čitalac već počeo da mi broji, tvrdeći da sam doživeo nokaut. I tako dva nokauta za redom, što je, razume se, teško preživeti, uz verovatnu upućenost da je to mogla da bude zadnja kolumna u našoj debati. Čija je zadnja - njemu i pobeda, ali je on verovatno pogrešno shvatio suštinu. Igra se na zajedničku pobedu, to jest, ako uspemo da relaksiramo atmosferu i malo se bolje upoznamo, onda je to veliki doprinos.

Vođe albanske zajednice sa Kosmeta ne samo da su želele da Milošević ostane na vlasti, već su navijale i da Milošević bude što suroviji, da njegove policijske jedinice na Kosovu i Metohiji naprave što više prestupa, ako je moguće i zločina, kako bi onda mogli da Srbiju proglase "zločinačkom državom" i tako da, pred svojim pokroviteljima, kao i pred zapadnom javnošću - dobiju "razlog" za nezavisnost. "Mi smo izračunali da bismo mogli da izgubimo oko 300.000 ljudi da bismo ostvarili nezavisnost Kosova, ali smo zaključili da se to može podneti," izjavio je još 1998. godine Bardulj Mahmuti, zvanični predstavnik OVK za inostranstvo. Stoga su Milošević i vođe OVK, 1998. i 1999. godine, bili u paklenoj simbiozi. Oni su jedni druge "pumpali", a ceh su životima platile hiljade Srba i Albanaca. Ti isti ljudi i danas upravljaju "Kosovom".

Uvaženi kolega zna kako je američki predsednik Truman odobrio bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, pošto je Japan odbio da kapitulira. Manje-više, slična...

Ova tema čini mi se značajnom ne samo zato što jasno pokazuje - ako su navedeni podaci istiniti - da za imperijalna ratna zlodela granice ne postoje, već i da su dva balkanska naroda u ovom slučaju tek kolateralne žrtve jedne hladnokrvne i bezosećajne militarističke mašinerije. Da li se s tim slaže moj uvaženi kolega? Ili možda, ipak, misli da su i za ovaj ratni zločin - nekako - opet krivi Srbi?

Ja mislim da je jedino evropska ideja toliko široka i komotna za sve narode na Balkanu, i da jedino ona može da na ovim prostorima obezbedi trajni mir i razvoj. Unija, ako ide u tom pravcu, kao privremena  ideja, privremena kao što je bila „Srbija i Crna Gora“, ja mislim da je moguća opcija, dok se proces evrointegracija za balkanske zemlje ponovo ne pokrene. Na kraju, moje novo pitanje. Stvarno bi me zanimalo šta Vi mislite, zašto Srbi (Kad kažem Srbi, uvek mislim na elitu) ne podnose ideju reciprociteta u odnosima u regionu? Zašto Srbi, ono što traže za sebe, nisu spremni da priznaju drugima?