Koja će „Fabrika“ podešavati dijalog od sada pa nadalje?

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Kada je u kasno leto/ranu jesen 2022 godine pokrenuta francusko – nemačka inicijativa za postizanje Bazičnog Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, obrazlaganje Berlina, Pariza, Vašingtona (Washington) i Brisela, između ostalog je isticalo jednu vrlo važnu činjenicu: U sledećoj 2023 godine, neće biti izbora na Kosovu i u Srbiji, niti u Americi ili Evropskoj Uniji.

Uzimajući u obzir ovaj argument, zapadne diplomate i političari su zaključili, i taj zaključak su onda podelili sa premijerom Kosova Aljbinom Kurtijem i predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, da je sledeća 2023. godina gotovo idealna da se postigne glavni Sporazum Kosova i Srbije, preko dokumenta Pariza i Berlina, te da se štaviše, primenjuje većina obaveza koje proističu iz ovog francusko-nemačkog predloga, koji je kasnije postao Evropski predlog.

Očekivalo se tada, ili pak priželjkivalo, da će početak 2024. godine, Kosovo i Srbija dočekati u sasvim drugačijim, mnogo boljim okolnostima, koje će onda omogućiti jačanje i stabilizaciju procesa normalizacije odnosa između Kosova i Srbije.

Šta se sve događalo prošle godine, toliko obećavajuće po Zapadnim diplomata, znamo svi.

Ušlo se u 2024. godinu sa puno nejasnoća oko toga šta se zapravo postiglo sa Bazičnim sporazumom, te Ohridskim aneksom.

Za Vašington i Brisel, ovde se radi o pravno-obavezujućim sporazumu za obe strane, koji se mora u potpunosti odraditi i implementirati.

Ipak, zvanični Beograd, što je postalo eksplicitno jasno u pismu kojem je premijerka Vlade Srbije, Ana Brnabić, poslala sredinom decembra Marku Makovecu, slovenačkom diplomati koji je zamenik direktora EEAS-a, ne priznaje celinu ovog Sprazuma, to jest, za Vladu Srbije i samog predsednika Vučića, radi se zapravo o pravno neobavezujećem Sporazumu.

Kada se spoje ovde dve koncepcije, zluradi bi mogli da zaključe da se sve u svemu, ovde radi o pravnoobavezujećem Ne-Sporazumu.

I dan danas znači, teško da se može reči šta je zapravo sve urađeno prošle godine, što se tiče dokumenata i sporazuma, i šta zapravo sada podrazumeva koncept pravnoobavezujućeg sporazuma, šta je to sada normalizacija odnosa, i kako će se meriti ili analizirati de fakto priznanje Kosova od strane Srbije?

Naravno, pitanje svih pitanja, ono što je Janjić analizirao tačno i jezgrovito u prošloj kolumni (pod naslovom „Nametanje normalnosti“), u ovom pogledu i ovom kontekstu je šta zapravo podrazumeva fasilitacija Evropske Unije ovog dijaloga, znajući da zvanični Brisel ovde „kolo vodi“ još od proleća 2011. godine.

U okolnostima koje važe u Evropskoj Uniji još od tamo daleke 2018. godine, ne postoji jasna i tačna evropska perspektiva za šestorku država Zapadnog Balkana. Naravno, svi u Evropi su umorni od procesa proširenja Evropske Unije, ali na drugoj strani, zbog geo-političkih interesa, EU i Zapad u celini u protekle dve godine, ili nakon izbijanja rata u Ukrajini, nakon agresije Rusije, gotovo svi govore o neophodnosti zaokruživanja Evropske Unije sa državama na Istoku Evrope (Ukrajina, Moldavija i Džordžija), i na Zapadnom Balkanu (Kosovo, Srbija, Albanija, Crna Gora, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina).

Ali, bar za sada, evropski „fasilitatori“ (nije ni važno ko je formalno tu na čelu ovog procesa), teško da mogu da ponude nešto konkretno, u bliskoj budućnosti, kada se radi o vremenu ulaska Srbije, Kosova i ostalih država u veliku porodicu Evropske Unije.

Ova sadašnja Evropska Unija, koja se na sve strane mora baviti „proizvodnjom istorije“ u formi rata između Rusije i Ukrajine, rata Izraela i Hamasa u Gazi, tenzija u odnosima Zapada i Kine oko Tajvana, teško da ima veliku „meku moć“ (soft power), koja je neophodna da bi uloga fasilitarora u dijalogu između zvanične Prištine i Beograda, dovela do značajnih rezultata koji bi onda otvorili vrata punoj normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Amerika kao i dalje najveća vojna i politička sila na svetu, to jest ova Administracija Predsednika Bajdena (Biden) se već dve godine bavi „upravljanjem konflikta“ u slučaju Ukrajine, a zadnjih meseci i oko Gaze, a i dalje pokušava da svim sredstvima pomogne Evropi u slučaju Zapadnog Balkana.

Ali sve ovo je nekako rovito, nejasno, slabo, bezuspešno, na kraju krajeva, iako naravno, niko ne može da uporedi stanje na ovom delu Evrope, sa onima u Ukrajini i Gazi.

Prošli put sam pisao o neophodnosti „Fabričkog podešavanja“ dijaloga nakon dešavanja u Banjskoj (septembar prošle godine), ali ono što će jasnije svakim danom ove nove još nove godine je da će tek nakon izbora za Evropski Parlament (jun), i za novog predsednika Sjedinjenih Američkih Država (novembar), biti jasno o kakvom će „Fabričkom podešavanju“ biti reč, to jest, rečeno još jasnije, koja će to nova „Fabrika“ biti koja će se zapravo baviti dijalogom Kosova i Srbije.

U mnogim državama u Evropi jača ekstremna desnica, ili pak populizam desnog ekstrema, i ako se ovaj fenomen odrazi i u novom sazivu Evropskog parlamenta, onda će to sigurno imati posledice po novu Evropsku komisiju (Vladu EU), i po odnosu spram projekta proširenja EU sa devet novih država.

Ali u principu, ono što će se dešavati u izborima za Evropski parlament, za mnoge poznavaoce političkih prilika na Zapadu je gotovo „mačji kašalj“, u upoređenju sa onim šta se očekuje u Americi, u novembru ove godine, kada će se prema svemu sudeći, u izborima za mesto predsednika Amerike sukobiti po drugi put, Džozef Bajden i Donald Tramp.

Tramp koji muku muči sa mnogim optužnicama već dve godine, ako Vrhovni Sud Amerike ne odluči drugačije u februaru mesecu (da on nema prava da bude deo izbornog procesa u SAD), kako sada stvari stoje, iako je naravno još rano da se predvidi šta će se dogoditi tamo u novembru, ima dosta ozbiljne šanse da se ponovo domogne najvažnijeg političkog ureda na Svetu, mesta Predsednika SAD.

Uzimajući u obzir sve najave Trampa kako će se on ponašati ako se još jednom useli u Belu Kuću u Vašingtonu, onda je jasno da će se Zapad suočiti sa fenomenom koji je poznat kao velika prirodna nesreća, ili kao „Perfect storm“ („Perfektna oluja“).

Dakle, sve u svemu, ova godina će biti godina velike tranzicije na Zapadu, koja će se u svakom mogućem pogledu odraziti na dijalog Kosova i Srbije ove godine, a sigurno i sledećih godina.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.