Suroi: Zašto bi trebalo da se renovira kuća Džafera Deve

Piše Veton Suroi

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Zašto bi trebalo da se renovira kuća Džafera Deve… i zašto čitati bilo šta osim naslova teksta?

1.

Zašto bi trebalo da se renovira kuća Džafera Deve

Ovo je naslov teksta i nedostatak znaka pitanja u njemu nije greška. Naslov je u ovom slučaju rečenica objašnjenja, a ne pitanje. Dakle, naslov pripada tekstu koji bi trebalo da objasni moju podršku zajedničkom projektu Ministarstva kulture, Opštine Južna Mitrovica i UNDP-a za renoviranje zgrade koju je 1930. godine izgradio njen vlasnik, Džafer Deva. Tako da nema dileme: u potpunosti podržavam ovaj projekat.

Reč je o projektu renoviranja arhitektonske vrednosti javne zgrade u Mitrovici, kako bi se zadovoljile kulturne potrebe Mitrovice i njenog šireg okruga – između ostalog i stvaranjem galerije vizuelnih umetnosti.

Dakle, greška u naslovu je činjenična. Zgradu, o kojoj je reč, podigla je porodica Džafera Deve 1930. godine i bila je njeno vlasništvo do 1945. godine, ukupno 15 godina. Zatim, u različitim oblicima i različitim moćima, ova zgrada je skoro osamdeset godina u javnom vlasništvu.

Ovo javno dobro, koje ima arhitektonsku (tj. umetničku) vrednost, mora biti obnovljeno, posebno kada će se njegovom obnovom oživeti umetnost u gradu i okolini.

2.

Za činjeničnu grešku kriv je jedan od dva problema sa političkom dimenzijom, koji su nastali oko ovog projekta.

Prvi problem je zabluda da je reč o renoviranju kuće Džafera Deve, odnosno pokušaju obnove ili, u zavisnosti od perspektive, podizanju te ličnosti. U okviru ove greške je i utisak nemačkog ambasadora na Kosovu, koji je napisao da je veoma zabrinut zbog planova da se obnovi kuća Džafera Deve, saradnika i nacističkog protagoniste ozloglašene SS Skenderbeg divizije.

A ambasador koji dolazi iz uzorne zemlje u pogledu tretiranja kulture sećanja, podgrejane traumama Drugog svetskog rata, dodao je: „Nemojte da izvrćete istinu o holokaustu ili o ratnim zločinima koje su počinili nacisti i lokalni kolaboracionisti“.

Drugi problem je tada proistekao iz ove izjave. Brojne javne ličnosti koje su davale javne izjave (uključujući političara koji je bio izaslanik Rusije) stali su u odbranu ličnosti Džafera Deve. Zaključno pitanje svih ovih reakcija bilo je skoro: „Zašto ne rehabilitovati/uzvisiti Džafera Devu?“

3.

Prvi problem nije teško rešiti. Da, zgradu je sagradio čovek koji je jedanaest godina nakon izgradnje prikazan kao istaknuta albanska kolaboracionistička ličnost; od Srba, a na istoj fotografiji sa Dž. Devom, zajedno sa oficirom Abvrhitom (Abwrhit) je i četnički vojvoda Kosta Pećanac.

Međutim, građevina koja je promenila vlasnika, odmah posle Drugog svetskog rata, ne može da nosi grehe njenog primarnog vlasnika.

Kulture i civilizacije koje su negovale sećanje to vrlo dobro znaju, a među njima je i primarno Nemačka. Štaviše, ambasadoru je veoma blizak odnos između zgrade i sećanja, jer se i samo nemačko ministarstvo spoljnih poslova danas nalazi u Berlinu u zgradi koja je nekada bila Centralna banka nacističkog Rajha a u periodu od 1959-1990 Centralni komitet Komunističke partije (Socijalnih radnika) DDR-a. Činjenica da su se u kancelarijama i holovima te zgrade donosile odluke protiv ljudskih prava, dostojanstva nemačkih građana, i onih koji su morali da štite interese „diktature proletarijata“, nije sprečila ujedinjenu Nemačku vladu da upravo tu uspostavi jedno od najvažnijih ministarstava u današnjem svetu diplomatije.

Dakle, sa ove tačke gledišta, čak je dobrodošlo da kuća koja je nekada pripadala Džaferu Devi bude kulturni centar u Mitrovici.

Drugi problem je dublji i greška u definiciji – „vlasnik kuće“ poslužila je samo kao katalizator da na svetlo dana izbije problem kritičke istorigrafije na Kosovu, odnosno kulture sećanja. U nedostatku jedne kritičke istorijske procene, na osnovu zaslužnih dokumenata, danas svuda dostupnih od Londona do Berlina i Rima, lik Džafera Deve vrti se po društvenim mrežama kao jednako važan zapadnim demokratijama.

Problem sa ovom pričom je to što nailazi na prvu nedoslednost: biti uzoran saradnik nacizma i ujedno uzoran zapadni demokrata ne funkcioniše. Kako već sveobuhvatni albanski narativ za spas Jevreja ne funkcioniše; na Kosovu možemo pričati o hrabrosti nekih porodica koje su spasavale Jevreje u najgorim vremenima, ali u zvaničnom Jerusalimu, politički i akademski, postoje obilni dosijei za SS Skenderbeg diviziju.

Dubina ovog drugog problema postaje veća kada se stavi u kontekst dvadesetog veka, veka od kojeg imamo dovoljnu istorijsku distancu. Ako još uvek nemamo stav našeg kolektivnog sećanja prema nacizmu i kolaboracionizmu, ako se Drugi svetski rat i dalje nastavlja u našim mislima, sa kojim instrumentima sećanja ćemo se suočiti sa čitavim teškim i izazovnim periodom, različitim epohama koje su pratile Drugi svetski rata?

4.

Nedostatak kulture sećanja sadrži unutrašnji paradoks na Kosovu, koji ćemo otkriti kako vreme bude odmicalo i u zavisnosti od toga u kojoj meri će doći do ozbiljnih ili neozbiljnih mentalnih napora. Na Tviteru, u vezi sa poslednjom fotografijom nacističkog oficira, četnika vojvode Koste Pećanca i Džafera Deve (koji su bezbrižno šetali ulicama Podujeva 1941. godine) napomenuo sam da je nezavisnost Kosova ostvarena ‘bolno, ali konačno kao pobeda antifašizma od strane transatlantskih snaga’ koje su pobedile ovu trojicu sa fotografije“.

Takva formulacija je bila deo mog uverenja (na osnovu čitanja i životnog iskustva) da je ideja o samoopredeljenju Kosova, formulisana tokom borbe protiv fašizma na Bujanskoj konferenciji, pokušaj da se legitimiše sloboda Kosova u okviru Atlantskog saveza. Pola veka kasnije, posle žrtvovanja i izuzetnih napora građana Kosova, ova Alijansa je omogućila proces samoopredeljenja u suprotnosti sa srpskim fašizmom.

KoSSev: Najava početka restauracije kuće Džafera Deve u Južnoj Mitrovici privukla je početkom meseca veliku pažnju javnosti i medija, kako na Kosovu i u Srbiji, tako i u regionu, a potom i šire.

Ovaj projekat koji je trebalo da realizuju kosovsko ministarstvo kulture uz EU i UNDP, u međuvremenu je otkazan, a nakon što je više strana, ukljujući i nemačkog ambasadora na Kosovu, kao i izvesetiteljku EU za Kosovo, istaklo ulogu Džafera Deve kao nacističkog kolaboracioniste.

Odluka je naišla na nezavodoljstvo dela javnosti na Kosovu ali i kritike na račun nemačkog ambasadora. Uprkos otkazivanju projekta kosovski ministar saopštio je da se neće odustati od restauracije kuće, da ima dovoljno novca, ali i da započeti posao mora da se nastavi sa međunarodnim partnerima.

Šta se dešavalo prethodnih dana, ali i šta 2014, podsetite se u:

Član porodice Džafera Deve uputio pismo nemačkom ambasadoru, pozivajući ga da se javno izvini

Istoričar Budžovi: Džafer Deva štitio Jevreje, to je činjenica

Direktor Simon Vizentala ponosan što su pomogli obustavljanju međunarodne restauracije kuće Džafera Deve

Čeku: Ne odustajemo od restauracije kuće Džafera Deve, iz Srbije krenuo lažni narativ

Veler: Nerazumne reakcije na restauraciju kuće Džafera Deve

UNDP i Evropska Unija obustavili projekat restauracije kuće Džafera Deve

Hajrula Čeku o kući Džafera Deve: Ne radimo istorijski revizionizam, izvor nepotrebne buke Srbija

Fon Kramon o Džaferu Devi: Ne sme da se desi pranje istorije o poznatom nacističkom kolaboracionisti

Pacoli: Deva štitio Jevreje; lavina negativnih rekacija na objavu nemačkog ambasadora

Enver Robeli za Džafera Devu: On nije patriota, on je plaćenik fašista

Nemački ambasador o restauraciji kuće Džafera Deve: Kultura sećanja na pogrešan način

EU i UNDP zabrinuti zbog kontroverzi oko kuće Džafera Deve i rade na alternativama

Slučaj kuće Džafera Deve – Кulturno nasleđe Mitrovice kao pokretačka sila dijaloga među zajednicama

Kulturni centar „Redžep Mitrovica“ nosi naziv po saradniku nacista, ili albanskom heroju?