Uvaženi kolega zna kako je američki predsednik Truman odobrio bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, pošto je Japan odbio da kapitulira. Manje-više, slična je situacija sa odbijanjem Srbije da prekine nasilje nad civilima, etniško čišćenje, te da se povuče sa Kosova, koje je anektirala 1989. – vojskom, policijom i komunističkom partijom iznuđenom ustavnim promenama Ustava Kosova, protivno volji 90 odsto stanovništva te federalne jedinice bivše Jugoslavije.
Time su kvalitativno, nasilno menjane granice federalnih jedinica koje su, po Ustavu iz 1974., bile konstitutivni elementi. I (ne samo) moje insistiranje na nepromenljivosti granica federalnih jedinica bazira se baš na tome, odnosno, na svesti da u regionu ne može biti kvalitativno novih odnosa između Albanaca i Srba bez prihvatanja tog načela. Dalje može da se ide i potpuno novim (prirodnim) granicama koje mogu da se kreiraju samo novim ratovima, uz uplitanje svih mogućih interesa i snaga ili pak uz kreiranje novih odnosa među narodima u regionu, uz poštovanje granica federalnih jedinica bivše Juge, te preuređenju odnosa između naroda – unutar njih.
Ubeđen sam da nikakav tajni pazar, nikakve strategijske igre sa nemirima, podelama u Albaniji, ni u Makedoniji, koje je (ne samo) u prošlosti Srbija igrala – ne može više da iznudi povratak Srbije na Kosovo. Ako ćemo da pričamo o budućnosti – nema budućnosti na starim osnovama, a na tome potenciram da bi se bolje shvatilo moje prihvatanje principa nepromenljivosti granica bivših federalnih jedinica bivše Jugoslavije.
Za Srbiju uopšte nije bilo važno, a sudeći po nekim intelektualcima nije još uvek – to što velika većina stanovništva ne želi srpsku vlast na Kosovu. Ideologija koja je pokušavala da opravda čak i genocid u ime srpskih interesa, po meni je radioaktivnija i nehumanija od bilo kakvog uranijuma.
No, vratimo se još malo Japanu,Trumanu, i istorijskim činjenicama koje kaže da je tada oko 150.000 ljudi poginulo od direktne eksplozije, a da je bar duplo više umrlo od direktnih posledica radijacije, a politički gledano kao posledica te Trumanove odluke. Procenjuje se da je sveukupno umrlo oko 300.000 ljudi. Mnogi od preživelih su kasnije čak umirali ili još umiru od posledica bombardovanja, kao što su rak i leukemija. To je, ako ćemo cinično da parafraziramo mog uvaženog kolegu – bio američki poklon Japanu. Poznato nam je kako su stvari tekle dalje. O humanosti i posledicama još se tamo vodi polemika i manje-više u celom svetu, bar tamo gde je dozvoljeno polemisati i misliti drugačije. O toj odluci se puno pisalo, vođene su debate, počev od najumnijih svetskih intelektualaca, pa do kafanskih debata u svim krajevima naše planete. Koliko je to bilo neophodno? Koliko je to bilo opravdano? Ima li uopšte humanosti u jednoj takvoj odluci? Koliko je, sa druge strane, japanski, uz to nemački ili italijanski fašizam – bio human, te koliko su njihove ambicije da zavladaju svetom – bile legitimne i humane? Koliko su bili 'humani' fašistički koncentracioni logori i etnička čišćenja, pljačkanja naroda tada, ali i u bližoj prošlosti na Balkanu – o svemu se da razgovarati.
Ako ćemo dublje o humanosti i radijaciji da pričamo, onda možemo da se zapitamo koliko je, uopšte, nuklearna energjia opasna? Koliko je opravdana? Koliko su Ćernobilj ili Fukušima ozračili planetu? Koliko su eksperimenti sa raznim radioaktivnim bombama, po okeanima ili pustinjama – opravdani? Ja sam ubeđen da ćemo da se složimo da rat, kao pojava, uopšte nije human, kao što nije ni okupacija, porobljavanje naroda, autoritarna vlast, ili okupiranje teritorija, protiv volje onih koji žive na tim prostorima.
Vaše pitanje je, koliko cinično, toliko i konkretno, tako da pričati o nehumanosti rata znači previše argumentovati. Sa druge strane, ako pričamo o ratu na Kosovu – ružiti NATO da je bacao bombe na vojne ciljeve, uz priznate greške – sigurno znači nedovoljno argumentovanje jer izbegava debatu o tome zašto su te mere bile neophodne. Ili još interesantnije, moj uvaženi sagovornik uopšte ne pominje temu oko 1.5 miliona (zabranjenih) mina postavljenih od strane srpskih snaga na pograničnom pojasu sa Albanijom, o kojima srpske vlasti nikad (ili samo delimično) nisu dale mape. To uopšte ne naziva srpskim poklonom za civile na Kosovu, iako su mine zabranjene Otavskim sporazumom iz 1997. godine. Za vreme rata, ali i posle, do dana današnjeg, od tih mina stradalo je puno civila, a povodom toga niko od srpskih intelektualaca nije reagovao, pa ni moj uvaženi kolega.
Pitanje mog sagovornika koje se bavi moralnom i humanom dimenzijom, koje, ako se gleda odvojeno od celine, navodi na zaključke, sa kojima će se većina intelektualaca na Kosovu teško složiti, bar ne politički i pravno. Ako cinično pitanje mog uvaženog kolege cilja na nehumanost bombardovanja, onda je ono toliko cinično postavljeno da poprima morbidne dimenzije. Naravno da je svako bombardovanje u suštini nehumano – naravno da uranijum ne poznaje granice, ali je i ideologija koja se igrala granicama, mržnjom i etničkim čišćenjem bila toliko štetna da nije ni čudo što je i uranijum “politički poludeo”.
Posledice te srpske politike, radioaktivne ideologjie koja je smatrala da je opravdano “čistiti” te prostore od “Šiptara” te naseliti ih pravovernim Srbima iz Krajine ili drugih prostora Balkana su bile toliko stravične po ovdašnje preostalo albansko stanovnistvo – da su oni bombardovanje NATO-a dočekali uz radosne uzvike, uz suze.
Kako bi drugačije mogao da reaguje čitav jedan narod koji je postrojen u kolonama? Pošto je opljačkan, silovan i maltretiran, više od 10 hiljada civila poubijano – proteran preko granice, ostavljajući na hiljade zapaljenih kuća za sobom. Kroz istoriju je to mnogo puta ponavljano, nažalost, od strane srpske države, ali nikad tako otvoreno, osvetnički i kriminalno kao 1999. godine, te je i sam akt bombardovanja, ne samo od strane Albanaca, nego i od većine zemalja sveta, prihvaćen kao neophodna i humana mera. Ako pričamo kao ljudi i intelektualci, onda ćemo da se saosećamo sa svim građanima koji na svojoj koži osećaju posledice upotrebe osiromašenog uranijuma, u bilo kom ratu, naravno, posebno na Kosovu i u Srbiji.
Koliko je jak taj osećaj među Albancima, odnosno, ideja da je srpska država mnogo radioaktivnija od uranijuma, dokazuje i činjenica da se osiromašeni uranium ćutke prihvata kao kolateralna steta, te manje-više nema neke debate o njoj, iako su (ne samo) Vaše tvrdnje da ljudi umiru od posledica radijacije uz sve rezerve da se to koristi i u anti-NATO kampanji – održive.
Moje pitanje je: Da li su srpski intelektualci spremni da se okrenu budućnosti, da rade na novim odnosima sa susedima, na bazi zajedničkih interesa, reciprociteta, uz istovremeno uvažavanja razlika ili će i dalje da buncaju o pravima koja proističu iz srednjeg veka ili vojničke čizme?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
