Prištinski je kolumnista i osnivač Centra za balkanske studije, nevladine organizacije koja okuplja analitičare koji se bave međuetničkim i međureligijskim temama. Diplomirao je književnost, a na postdiplomskim studijama izučavao maskomunikaciju.
Ljepaja je 80-tih bio jedan od vodja Narodnog Pokreta za Republiku Kosov, politički zatvorenik u bivšoj Jugoslaviji, a 90-tih je bio omladinski funkcioner DSK, aktivista za ljudska prava DSK, aktivista Odbora za ljudska prava, da bi krajem devedesetih pristupio i OVK.
Piše: Fadilj Ljepaja
“Lažna, veštačka, izmišljena i nadasve nepostojeća” država Kosovo, ili kako je već sve od milja, ne zovu u Srbiji, putuje u Pariz. Eto je, rame uz rame, sa Srbijom, kao saveznik, kao pobednica, u pariskoj katedrali Notr-Dam, prilikom obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata.
Po onoj staroj mudrosti, po kojoj, ”gde je bolest, tu je i lek”, Evropa, 100 godina kasnije, vraća Kosovu ono što mu je protiv volje oduzeto. Priznaje se njegovo pravo na slobodu, njegovo postojanje kao države. Simbolično, pravo na teritoriju Kosova koje je „priznato“ nekada Srbiji kao ratni plen, sad joj se, demonstrativno oduzima, na najvišem nivou, uz prisustvo same Srbije, ali i njenog istorijskog zaštitnika, Rusije. Tu je bila i Turska kao naslednica Osmanskog carstva, u čijem je sastavu bilo i Kosovo, kad je „oslobođeno“, tj. okupirano od strane Srbije.
I sve to je moglo proći neprimećeno, zbog opsednutosti medija Trampom i Putinom, i ostalim političkim zvezdama, da nije bilo te, bezazlene, (ne)svesne protokolarne greške. Nekim čudom se predsednik Kosova, našao tik iza predsednika Rusije…!
Dešava se to i zemljama u kojima je diplomatija besprekorna, kao što je Francuska. Ono što je sigurno, jeste da na taj skup, Kosovo nije pozvano, protokolarnom greškom! A još manje je to bio razgovor između Putina i Tačija. Ili je možda Putinu, nepromišljeno izletelo obećanje da će podržati eventualni mirovni sporazum između Kosova i Srbije?
„Naravno, mnogi u Srbiji, bi da se bune. Ali, „Zvezda“ može da čini čuda, ali u politici to nije moguće,“ – tvrdi razumno predsednik Srbije. On kao da pokušava da objasni svojim sugrađanima da „jaki“ nisu uz Srbiju u ovoj priči, pa čak ni Rusija. Tako, iz tog razloga, on nije mogao stajati iza Putina, jer u takvim stvarima protokol retko omane.
Ali, pitanje mog uvaženog kolege, u samom naslovu njegove prošle kolumne, malo beži od glavne linije argumentovanja. On se pita: „Pa šta će Kosovu vojska kad ima Bondstil“? Zapravo, to pitanje, dolazi kao odgovor na moje pitanje „zašto se Srbija naoružava, ako je ozbiljna u svojoj nameri da ide prema Evropi“? Po njemu je sasvim razumljivo da Srbija ima vojsku, da se naoružava, sprema za rat. Ali, šta će Kosovu vojska, pita se on?!
Meni, uopšte nije jasno, zašto se Srbija, i moj uvaženi kolega, plaše jedne tako slabe vojske? Da li, slabo naoružana vojska, sa 5000 vojnika, koliko je predviđeno da ima kosovska vojska, ima kapaciteta da ugrozi Srbiju? Onda sledi pitanje, kojim se nepotrebno uliva strah kosovskim Srbima, na koje se uzgred, od strane zvanične Srbije, vrši strahovit pritisak, da napuste vojsku Kosova, tj. da ne pristupe njoj. On se, naime, plaši da bi kosovska vojska bila upotrebljena protiv „unutrašnjeg neprijatelja“, koji su po njemu, Srbi na severu.
Ja ne verujem u takve ideje. Vojska uopšte nije dobar instrument u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja, a to smo videli 99-te, kad je vojska Srbije, uz policiju i paramilitarce, krenula na civile, te proterala više od polovine građana Kosova, što u Makedoniju, što u Albaniju ili Crnu Goru. Po Ustavu, Kosovo ne pripada nijednom narodu, već svojim građanima, državljanima. Srbi, treba da budu važan deo nove vojske na svim nivoima i tako budu i most vojne saradnje između Kosova i Srbije.
Slažem se potpuno da Kosovu ne treba vojska da bi se branilo spolja jer je NATO tu. Takođe, mislim da mu ne treba ni zbog „unutrašnjeg neprijatelja“, zato što Kosovo ima dosta jaku i dobro opremljenu policiju i ostale bezbednosne strukture koje, kao što smo videli, ako se od njih traži, mogu bez problema da onemoguće protivzakonite skupove ili ulazak stranih državljana na teritoriju Kosova bez dozvole.
Sad, ja mislim da, kad Srbija ne bi zveckala oružjem po regionu, te time dokazivala svakim danom da vuk samo dlaku menja, onda Kosovu baš i ne bi bila neophodna vojska dok je NATO tu. Ali NATO neće beskonačno biti tu, te je za NATO, kosovska vojska neophodna, jer skorim ulaskom i Makedonije u NATO, taj strateški lanac mora da se poveže. A da bi vojska Kosova postala ozbiljna snaga, treba joj dobrih 7-10 godina, kažu stručnjaci. Tako, taj strah od Vojske Kosova, dolazi od toga, što će ona veoma brzo ući u NATO, te cela priča o kosovskoj vojsci, poprima strateške razmere. Šta će biti dalje, sve to zavisi od principa na kojima sa gradi mir i evropske integracije.
Verujem, da se Srbija priprema za novi rat za teritorije, koji će biti možda neizbežan ako evro-azijska koalicija bude uspela da iskompromituje i sruši princip nepromenljivosti granica na Balkanu, što je, po mom mišljenu, njihova strategija. To je pre svega ruski, pa i turski interes – Srbija i Bosna i Hercegovina van EU i pod njihovim uticajem. Tako, ako se sruši princip, onda se ruši sve…!
Sve u svemu, ne radi se čak ni o granicama Kosova i Srbije, nego o granicama EU i Evro-Azije, pa je rusko-turski lobi u Vašingtonu, te pritisak na Evropu, uperen na promenu tog principa o nepromenljivosti granica. Kao mehanizam, katalizator, koristi se dijalog u Briselu između Kosova i Srbije uz posredovanje pro-ruski orijentisane, gospođe Mogerini.
Koalicija Moskva-Ankara-Teheran, koja je u Siriji i okolini, promenila odnos snaga, preko svojih pulena na Balkanu, pokušava da promeni i pravac procesa evropskih integracija na zapadnom Balkanu, koristeći dijalog u Briselu, jak lobi u SAD, tj. administraciji gospodina Trampa, te jak pritisak na članice EU. U stvari, Trampova administracija je daleko pragmatičnija i sklonija kompromisu u oblastima koje nisu od primarnog značaja za nju. To je iskorišćeno dosta mudro sa njihove strane. Ako se princip bude srušio, naći će se i neko rešenje za Kosovo – poruka je i ruske fleksibilnosti prema Kosovu.
Pošto sam želeo da zaokružim moje viđenje o rusko turskom uticaju na dijalog u Briselu, te njihovom interesu da se sruši princip nepromenljivosti granica na Balkanu, nisam uspeo da obratim više pažnje za drugu temu koju je načeo moj uvaženi kolega, a to je ona o norveškom istraživanju o albansko-srpskim međusobnim „emocijama“.
On se, naime, čudi kako to da između Albanaca u Albaniji i Srba u Srbiji, postoje tako negativne emocije, iako jedni o drugima nemaju baš puno informacija. Ja bih na tu temu, oponašajući mog kolegu, odgovorio pitanjem: „Zašto Srbi iz BiH, glasaju protiv Kosova, iako teško da oni imaju neku predstavu o kosovskim Albancima? Ja mislim da bi bilo dobro da se o tome podrobnije bavimo u našim sledećim kolumnama.
Moj odgovor pitanjem, bio bi i moje sledeće pitanje za mog uvaženog sagovornika.
Fadilj Ljepaja, rođen 1962. godine u Podujevu. Prištinski je kolumnista i osnivač Centra za balkanske studije, nevladine organizacije koja okuplja analitičare koji se bave međuetničkim i međureligijskim temama. Diplomirao je književnost, a na postdiplomskim studijama izučavao maskomunikaciju. Piše redovne kolumne za neke od najvećih listova na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji. Često komentariše i analizira političke događaje, a naročito međunacionalne odnose i važi kao dobar poznavalac međunacionalnih, međureligijskih i međucivilizacijkih odnosa u regionu. Ističe da su Albanci i njihova kultura „posebna civilizacija“ koja ima „potencijal za saradnju i integraciju sa drugim velikim civilizacijama“ koje se zasnivaju na tri velike religije. Postojanje tri religije kod Albanaca, Ljepaja vidi kao faktor saradnje sa drugim narodima u regionu, te kao „nezamenljiv integrativan potencijal Albanaca“ u regionu. Ljepaja je 80-tih bio politički zatvorenik u bivšoj Jugoslaviji, a 90-tih je bio aktivista za ljudska prava DSK i član Odbora za ljudska prava, da bi krajem devedesetih pristupio i OVK.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
