Moj sagovornik na KoSSevu, već treću godinu, Fadilј Ljepaja, u poslednjoj kolumni postavlјa pitanje svrhe naše debate. On ne misli da je naš dijalog rđav i uzaludan. Štaviše, ocenjuje ga kao „dugu i iscrpnu debatu na nivou argumenata, na način kakav do sada nije vođen između dva intelektualca – Albanca i Srbina“. Kolega Ljepaja se samo pita kako ja vidim svrhu naše rasprave.
Ocenu ove debate dao sam na kraju ciklusa 2015/2016. godine. „Ne znam za sličan primer dijaloga intelektualaca, predstavnika dva sukoblјena naroda na Balkanu, i to dijaloga koji je trajao godinu dana“, napisao sam. „Iako sam se, odgovarajući na teze kolege Ljepaje, često lјutio“, dodao sam, „sada kada sam se osvrnuo na put koji smo prešli, moram priznati da nisam nezadovolјan“. Otvorili smo važne teme za politički i istorijski trenutak u kome se nalaze naši narodi i pružili priliku da se čuju i argumenti druge strane – bio je moj zaklјučak.
I danas isto mislim i ne bih tome imao šta da dodam. Ne bih da govorim o albanskoj (kosovarskoj) strani, ali mislim da srpska strana iz naše diskusije može dosta toga da nauči. Da sam direktor beogradskog Službenog glasnika, štampao bih knjigu koju čine kolumne iz ove debate. Ona je vođena na srpskom jeziku i tehnički bi bilo jednostavno preštampati je sa sajta KoSSeva. Dobit za srpsku javnost od objavlјivanja takve knjige mogla bi biti značajna.
Pre ove debate ni sȃm nisam znao koliko se antisrpskih mitova razvilo u javnoj svesti kosmetskih Albanaca – počev od ideje o kolektivnoj krivici Srba za dešavanja na Kosmetu devedesetih (koja se može okajati jedino „katarzom“ svih Srba, a posebno preostalih kosmetskih), preko tvrdnje da je „dokazano (!) kako su (srpski) vojnici, paravojska i policajci ‘uspeli’ silovati 30-40 hilјada albanskih žena“ (drugi albanski intelektualac koji učestvuje u dijalogu na KoSSevu, Baton Hadžiju, ovu brojku sveo je na 20.000), pa do tvrdnje da je etnički albanski prostor nekada, pre srpskih nasilјa i izgona, dopirao do Niša (odakle su, inače, preci mog uvaženog sagovornika).
Da li naša debata – osim što se iz nje dosta toga može saznati o stavovima i argumentima oponenata „S druge strane barikade“ – možda može doprineti pomirenju dva naroda i postizanju istorijskog sporazuma, to je već drugo pitanje. Verujem da bi debata bila svakako bolјa ukoliko ne bismo bežali od „nezgodnih“ tema. Utisak mi je da kad god dođemo do nekog važnog pitanja, moj sagovornik promeni temu.
Prošli put smo, inicirani opisima zločina iz devedesetih na Kosovu koje je dao moj uvaženi sagovornik, došli do pitanja da li su Milošević i OVK, odnosno da li su nasilјe srpske policije i terorizam OVK bili spojeni sudovi.
„Vođe albanske zajednice sa Kosmeta ne samo da su želele da Milošević ostane na vlasti, već su navijale i da Milošević bude što suroviji, da njegove policijske jedinice naprave što više zločina, kako bi onda mogli da Srbiju proglase `zločinačkom državom` i tako dobiju `razlog` za nezavisnost“, napisao sam. „Mi smo izračunali da bismo mogli da izgubimo oko 300.000 lјudi da bismo ostvarili nezavisnost Kosova, ali smo zaklјučili da se to može podneti“, citirao sam izjavu iz 1998. godine Bardulјa Mahmutija, zvaničnog predstavnika OVK za inostranstvo.
Na moju žalost, uvaženi Ljepaja elegantno je preskočio pitanje o spremnosti na žrtvovanje 300.000 kosmetskih Albanaca samo da bi se dobila „nezavisnost“, pa je otvorio sasvim novu temu – svrhu našeg dijaloga.
Voleo bih da u ovoj našoj raspravi čujem mišlјenje svog sagovornika o tome da li on zaista veruje da je „Republika Kosovo“ danas nezavisna – ne sad više od Beograda, već od Brisela i Vašingtona. Da li je ta i tolika „nezavisnost“ bila vredna spremnosti da se „izgubi 300.000 lјudi“? Da li je bila vredna saučesništva čitave kosovarsko-albanske zajednice u zataškavanju i prikrivanju mnogobrojnih zločina nad Srbima i Albancima koji su se desili nakon „oslobođenja“ 1999. godine – poput dizanja u vazduh autobusa Niš-ekspresa, ili masakra žetelaca u Starom Gacku?
Ako su to isuviše „opasna“ i „bolna“ pitanja za prištinske intelektualce danas, pa i za mog sagovornika, hajde onda da više razgovaramo o temama iz političke svakodnevice. Na tom tragu je i bilo moje prošlo pitanje o formiranju „vlade“ Kosova nakon nedavnih izbora. Mnogo toga bih voleo o tome da znam, kako bih bolјe poznavao današnje (sve albanskije) Kosovo, kao i ono drugo što se nalazi „s one strane barikade“.
Na primer, zanima me, da li je tačna priča koju ovih dana čujem u opozicionim krugovima u Beogradu – da je jedan broj glasača u Drenici, tom tradicionalnom uporištu Hašima Tačija, a gde inače nema nijednog Srbina – glasao za Srpsku listu? Tačnije, za određene kandidate sa Srpske liste, koja je na izbore izašla sa 20 imena (Srbi imaju zajamčenih 10 mesta).
Smatra se, naime, da su neki Srbi dobili veliki broj glasova u odnosu na bazu koja ih je predložila i na koju mogu da računaju. Da li je to tačno, možete li to, uvaženi kolega, proveriti u Drenici, ili preko rezultata glasanja po opštinama? Da li su zbilјa cilјano birani „kooperativni“ Srbi, koji će sutra aminovati „vojsku Kosova“ u skupštini, ili je to samo priča ovdašnjih „zlih jezika“?
Verujem da se, u skladu s planom briselsko-berlinske birokratije, sprema sporazum Vučić-Tači i njihova kandidatura za Nobela za mir (prvi put najavlјeno ovde; o tome sam na KoSSevu pisao ovde). Ali taj sporazum – kakav god da bude – ostaće mrtvo slovo na papiru ako ga ne prihvate obe zajednice. Možda svima nama iz ove debate na KoSSev-u laskam kada mislim da je ona važna kako za prihvatanje, ili odbacivanje tog sporazuma, tako i za njegovu održivu implementaciju.
Hoćemo li onda hrabrije na prave teme, uvaženi kolega?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
