I danas odlučuju oni koji su krivi za zločine 1999. godine

Žao mi je što je moj uvaženi sagovornik pitanja koja sam mu postavio o posledicama NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom na zdravlje stanovništva Kosova doživeo kao „cinična“. Srbija i „Kosovo“ tipična su posttraumatska društva i zaista me je zanimalo ima li debate u Prištini o uzročno-posledičnoj vezi povećanog broja maligniteta i NATO bombardovanja, kao što postoji u Beogradu.

No, ono što je kolega Ljepaja napisao, posle ponavljanja poznate retorike o srpskim zločinima na Kosovu, za mene je sasvim zadovoljavajući odgovor. On kaže: „Koliko je jak taj osećaj među Albancima, odnosno ideja da je srpska država mnogo radioaktivnija od uranijuma, dokazuje i činjenica da se osiromašeni uranijum ćutke prihvata kao kolateralna šteta, te manje-više nema neke debate o njoj, iako su (ne samo) Vaše tvrdnje da ljudi umiru od posledica radijacije uz sve rezerve da se to koristi i u anti-NATO kampanji – održive.“

Dakle, tačno je da kosmetski Albanci umiru „kao muve“ od posledica NATO bombardovanja, ali i to je bolje od uprave srpske države.

Ovaj stav je, moram reći, nešto što liči na tipičan ideološki fundamentalizam kojim se sopstveno društvo (sopstveni narod) doživljava tek kao sredstvo za postizanje nekog (višeg) cilja. U tom smislu, bio bih slobodan da kolegi Ljepaji, koji je ponovo održao filipiku protiv Miloševićevog načina upravljanja Kosovom, ukažem i na sledeću važnu činjenicu – Milošević se ne bi održao na vlasti posle 1992. godine da nije bilo autoritarnog fundamentalizma albanskih vođa na Kosovu i Metohiji.

Albanski lideri sa Kosmeta odbijali su sve pozive demokratske opozicije iz Srbije da izađu na izbore i da zajedno obore Miloševića. Ali, vođama tadašnje „kosovarske alternative“ očigledno da je više odgovaralo da u Beogradu sedi ozloglašeni autoritarac Milošević, nego da sarađuju sa iskrenim demokratama iz Beograda.

Kao što uočava Miranda Vikers, za koju niko ne može reći da je naklonjena Srbima, „milion albanskih glasova moglo je, bez ikakve sumnje, svrgnuti Miloševića. Ali, kao što su tada i sami priznali, lideri kosovskih Albanaca nisu želeli da on ode. Kada bi Srbiju prestao da bije zao glas, a na njih prestalo da se gleda kao na dobre momke, samo zahvaljujući tome što su protiv Srba, ne bi imali izgleda za ostvarenje svojih ciljeva. Da je mirotovorac, kao što je bio Panić, obnovio ljudska prava, to bi za njih predstavljalo katastrofu, jer im za izmenu granica ne bi preostalo ništa osim čisto političkog programa“ (Miranda Vickers, Between Serb and Albanian: A History of Kosovo, London, Hurs & Company, 1998, p.13).

Vođe kosmetskih Albanaca, tokom devedesetih, odbijali su da sarađuju ne samo sa iskreno demokratskom vladom Milana Panića (1992), nego im se nije dopadalo ni sklapanje savezništva sa dokazanim antinacionalistima iz beogradske intelektualne opozicije, kakva je bila Zagorka Golubović. Evo njenog svedočenja: „Kad god sam bila u prilici da razgovaram sa albanskim intelektualcima, kad god se pokušalo sa definisanjem minimalne zajedničke platforme albanskih i srpskih intelektualaca – njihov odgovor je bio da ih interesuje jedino način da ostvare sopstvenu republiku i ništa drugo! Pre nekoliko godina, u Beču, na međunarodnoj konferenciji, skretala sam pažnju na činjenicu da ovdašnji režim represiju ne sprovodi samo na Kosovu, već u celoj Srbiji. Na to su albanski intelektualci odgovorili da njih ne interesuje demokratizacija Srbije – njihov jedini cilj je da se Kosovo odvoji od Srbije, da postane nezavisna država!“ (Zagorka Golubović, „De-nacionalizam-izacija“, intervju, R.E.Č, br. 55/1, oktobar 1999, str. 51–55; citat je na str. 51–52).

Vođe albanske zajednice sa Kosmeta ne samo da su želele da Milošević ostane na vlasti, već su navijale i da Milošević bude što suroviji, da njegove policijske jedinice na Kosovu i Metohiji naprave što više prestupa, ako je moguće i zločina, kako bi onda mogli da Srbiju proglase „zločinačkom državom“ i tako da, pred svojim pokroviteljima, kao i pred zapadnom javnošću – dobiju „razlog“ za nezavisnost.

„Mi smo izračunali da bismo mogli da izgubimo oko 300.000 ljudi da bismo ostvarili nezavisnost Kosova, ali smo zaključili da se to može podneti,“ izjavio je još 1998. godine Bardulj Mahmuti, zvanični predstavnik OVK za inostranstvo (navedeno u listu Vreme, 19. septembar 1998, str. 19).

Hej, 300.000 ljudi!

Stoga su Milošević i vođe OVK, 1998. i 1999. godine, bili u paklenoj simbiozi. Oni su jedni druge „pumpali“, a ceh su životima platile hiljade Srba i Albanaca.

Vrlo sam skeptičan prema brojkama koje izbacuje kolega Ljepaja, ne navodeći izvore. „Više od deset hiljada civila je (1999) pobijeno,“ kaže on sada; ranije je pisao da je „dokazano kako su (srpski) vojnici, paravojska i policajci ‘uspeli’ silovati 30-40 hiljada albanskih žena“ (ovde).

Ove brojke toliko su preterane da je to, i sa stanovišta albanskih interesa, kontraproduktivno. No, zločina vojnih jedinica iz Srbije svakako da je bilo, ali za njih odgovornost ne snosi samo Milošević; za njih podjednaku odgovornost svakako snose i vođе OVK i drugih albanskih paravojnih i političkih grupacija sa Kosmeta koji su svesno gurali svoj narod pod mač kako bi „nezavisnost“ Kosova utemeljili u dubokoj krvi.

Ti isti ljudi i danas upravljaju „Kosovom“. Kolega Ljepaja me poziva da pričamo o budućnosti (pošto je celu kolumnu ispunio opisima razdoblja 1989-1999). Baš me zanima kakvu budućnost za Albance na Kosovu vidi moj uvaženi sagovornik, ako je na upravo završenim izborima pobedila OVK-koalicija („PAN“: Tačijeva Demokratska partija Kosova, Haradinajeva Alijansa za budućnost Kosova i Inicijativa za Kosovo Fatmira Ljimaja), a još radikalnije „Samoopredeljenje“ dobilo је najviše glasova kao pojedinačna partija.

Kako mislite, uvaženi kolega, da sa takvim sastavom parlamenta „Kosovo“ može da obavi elementarne dužnosti koje je preuzelo i koje od njega očekuju Vašington i Brisel? Da ratifikuje sporazum o „granici“ sa Crnom Gorom? Da primeni Briselski sporazum? Da omogući konstituisanje Zajednice srpskih opština?…

Da li zaista mislite da je „Kosovo“ makar blizu da bude demokratsko društvo, imajući u vidu njegovu partijsku scenu na kojoj su lideri ključnih stranaka istovremeno glavni kandidati za izvođenje pred Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu? I da li takvo Kosovo stvarno ima budućnost kao „samostalna država“?

I, molim Vas, uvaženi kolega da, kada odgovarate na ovo pitanje, pokušate da budete ozbiljni.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.