Cena neodgovornosti

Slobodan Antonić
Slobodan Antonić (1959), sociolog i politički analitičar, profesor je na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i urednik Nove srpske političke misli (NSPM). Objavio je osamnaest knjiga, pisao kolumne i analize u Politici, NIN-u, Vremenu i Pečatu

Piše: Slobodan Antonić

Zahvalan sam gospodinu Ljepaji što je obratio pažnju na moje, već nekoliko puta postavljeno pitanje – šta misli o svojevremenoj izjavi predstavnika OVK da je ova organizacija spremna da žrtvuje 300.000 kosmetskih Albanaca kako bi izborila „nezavisno“ Kosovo.

Pitanje sam postavio u vezi s tvrdnjom da se OVK tokom rata vodio logikom „što gore to bolje“, zbog čega je mnogo civila, na obe strane, stradalo u terorističkim i ratnim dejstvima 1998. i 1999.

Gospodin Ljepaja ne poriče da je takva izjava data, ali ovako odgovara: „Neću Vam reći moje mišljenje, bez da dobijem odgovor od Vas, šta Vi zapravo mislite kako su ti politički predstavnici mislili da žrtvuju te ljude i time dobiju slobodu za ostatak nacije? Možda su oni bili spremni da sami pobiju tih 300.000 hiljada, i za to optuže ‘nevinašce’ zvano Srpska država, za šta, ako uzmemo prosek efikasnosti od 8.000 dnevno koji su postigli srpska vojska i policija u Srebrenici, onda bi prostom matematikom to postigli za nekih…375 dana, ako je moj kalkulator na ‘pametnom’ telefonu u redu“.

U ovom pitanju ima toliko naopakosti da prosto ne znam od čega da počnem. Najpre, 300.000 podeljeno sa 8.000 je 37,5, a ne 375, tako da je moj uvaženi sagovornik dobio deset puta veći broj nego što bi trebalo. Njegova preterivanja sa ciframa čak nisu ni samo toliko velika – ona su mnogo veća. Jer, kakav je to broj „300.000 hiljada“? Ovde već preterivanje iznosi 1000 puta, što je otprilike i razmera preuveliučavanja nekih brojki koje iznosi g. Ljepaja.

Recimo, moj sagovornik nas u svom poslednjem tekstu obaveštava da je na nekoj konferenciji čuo da su srpski vojnici i policajci u ratu silovali 20.000-40.000 kosmetskih Albanki. Koja je to konferencija? Ko je izneo tu brojku? Koliko je ona verodostojna? Za koliko slučajeva se tačno zna, a koliko je u pitanju proizvoljno gađanje brojkama (zašto 20.000, a ne 15.000, ili 31.000, ili 130.000?), to od g. Ljepaje ni ovoga puta nismo uspeli da saznamo.

No, imajući u vidu njegovo baratanje s ciframa, moguće je da je zabeleženo nekih 20-ak slučajeva napastvovanja – što je, takođe, strašno i odvratno i za najstrožu osudu, ali bar deluje bliže stvarnosti nego cifra „20. 000-40.000“.

Još fantastičnije razmere preterivanja sadrži tvrdnja g. Ljepaje da je Srbija 1878. godine u „Nišu, Prokuplju i Kuršumliji pobila i raselila na stotine hiljada Albanaca“. „Na stotine hiljada“? Može li bar malo približnije – dvesta hiljada? Trista hiljada? Četiri stotine hiljada?

Realno, toliko Albanaca ne da nije bilo na Kosovu već ih nije bilo ni u granicama čitave današnje Albanije (ovde).

Čak i ako bi se te brojke podelile s hiljadu, opet je mnogo i strašno, ali bar može biti istinoliko, ali tvrditi da je u centralnoj Srbiji 1878. „pobijeno i raseljeno na stotine hiljada Albanaca“ toliko je apsurdno da ne znam ko bi razuman u tako nešto mogao da poveruje.

No, to preterivanje s brojkama silovanih, pobijenih i iseljenih Albanaca, koji su, navodno, žrtve Srba, veoma je opasno, pogotovo ako postane „režim istine“ u javnosti „Republike Kosovo“. Ono retroaktivno „opravdava“ ne samo ono što je rađeno Srbima na Kosmetu i 1941., i 1981. i 1999., već može da posluži i kao izgovor za ono što će im se tek dogoditi ako se ponovo nađu u milosti i nemilosti albanskih nacista.

Zato moramo da budemo mnogo odgovorniji u baratanju brojkama, a ne da se njima „gađamo“ i da ih konstruišemo kako nam je volja, kako nam je zgodno i potrebno. Pogotovo takvu odgovornost trebalo bi da imaju „liberalni“ i „proevropski“ albanski intelektualci iz Prištine.

Ali, da se vratimo na onih 300.000 kosmetskih Albanaca, koliko je OVK bio spreman da žrtvuje. Gospodin Ljepaja me pita kako ja zamišljam da bi to praktično izgledalo, pa da odgovorim. Moj uvaženi sagovornik bio je pripadnik OVK, te se, verovatno, seća akcija ove paravojne organizacije tokom 1998. godine (kada je i data izjava o kojoj pričamo).

Podsetiću da je OVK tada počeo da ulazi u sela i varošice, i da uspostavlja svoju „vlast“, ali kada bi jedinice OVK odatle bile potisnute od strane srpskih policijskih snaga, OVK je nastojao da čitavo stanovništvo otera u izbeglištvo, kako bi se napravio što veći haos i isprovocirala intervencija NATO-a.

Dobar primer za to su dve metohijske varošice, Orahovac i Mališevo. U njih je, sredinom jula 1998, umarširala OVK. Mališevo, iz kog su Srbi tada već bili prognani, palo je brzo i bez borbe. U Orahovcu, međutim, gde je opstala mala srpska zajednica, OVK je naišao na odlučan otpor policijske stanice i žitelja srpske četvrti. Posle četiri dana puškaranja, srpskim braniocima pristigla je pomoć i OVK se povukao iz varošice u pravcu Mališeva. Ali, sa sobom su poterali i celokupno albansko stanovništvo. Četiri dana kasnije policija ulazi i u Mališevo. Međutim, umesto tridesetak hiljada ljudi, uključujući i izbeglice iz Orahovca, ona tamo zatiče svega troje žitelja.

Slične situacije ponavljale su se širom Kosova. Na Kosovu je, tokom jula 1998, prema podacima UNHCR-a, već bilo oko 100.000 izbeglica. U avgustu 1998. taj broj se udvostručio, a nekih 40.000 ljudi spavalo je pod vedrim nebom.

E, to je kontekst pominjanja onih 300.000 ljudi, koliko je OVK bila spremna da žrtvuje Albanaca za „nezvisnost“. Šta mari ako 100.000 dece i staraca skapa od gladi ili hladnoće? Važno je da se izazove humanitarna katastrofa, da se za nju optuži Srbija i onda da se navede NATO da bombarduje Srbiju i, po mogućstvu, da pobije još 100.000 dece i staraca (kao u Iraku). Zar nije tako bilo, uvaženi kolega? I zar nije to bezdušna zloupotreba sopstvenog naroda radi osvajanja vlasti i ostvarenja političkih ciljeva?

Prokomentarisao bih i pozivanje upomoć propagandne ratne izmišljotine nazvane „Operacija potkovica”. Detalje te navodne operacije predstavio je zapadnoj javnosti nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, 7. aprila 1999., na konferenciji za štampu. Posle rata je, međutim, utvrđeno da je u pitanju propagandna izmišljotina, pa je čak otkriveno da je sam naziv „Potkovica“ izmislio nemački pukovnik Karl Gunter fon Kajdači.

Haški Tribunal pokušao je da nađe dokaze o postojanju nečega kao što je operacija „Potkovica“, ali bez uspeha. U Hagu nije izveden nijedan dokaz, bilo u vidu pismenog naređenja, bilo u vidu svedočenja o usmenom naređenju, da je bilo ko iz vojnog ili policijskog vrha naredio takvu akciju.

Nikakva kriminalna zavera političkog, vojnog i policijskog vrha u tom slučaju nije dokazana. Nisu nađeni stenogrami, poput onih Tuđmanovih, o „čišćenju“ nepoćudnog življa, nisu nađena naređenja, nisu nađeni svedoci. Utvrđeno je postojanje pojedinačnih ratnih zločina i utvrđeno je postojanje izbeglica. Međutim, u nedostatku konkretnih dokaza, Haški sud je sve te pojedine zločine povezao sa svim izbeglicama i pretpostavio da iza svega, ipak, mora da stoji nekakva „zločinačka organizacija“.

Jedino što je zapravo postojalo bilo je svedočenje trojice pripadnika VJ da su učestvovali u premeštanju (relokaciji) stanovnika albanskih sela. Tako, recimo, svedok K-90 iznosi da je seljacima iz okoline Đakovice naredio da privremeno odu prema gradu, u skladu sa usmenim naređenjem koje je dobio od pretpostavljenog. Svedok K-90 izričito kaže da ni naređenje koje je on primio, ni ono koje je on izdao, nisu podrazumevali trajno proterivanje albanskog stanovništva, pogotovo ne u Albaniju. Pomeranje civila, u ovim slučajevima, bilo je isključivo posledica vojne procene o mogućim pravcima udara neprijatelja.

A da je Srbija stvarno želela da likvidira kosovske Albance, kao što tvrdi kolega Ljepaja, zar nije rat 1999. bio idealna prilika za to? Premnogo je bilo poginulih na obe strane, naravno, ali, prema Kosovskoj knjizi sećanja, u sukobima na Kosovu od januara 1998. do decembra 2000. godine stradao je – što od bombardovanja NATO-a, što u ratnim dejstvima, što u pojedinačnim zločinima – 13.421 čovek: 10.533 Albanca, 2.238 Srba, 126 Roma itd. (ovde).

Ma koliko i taj broj bio strašan i veliki, to ipak nije skor – imajući u vidu etničku srazmeru poginulih – koji bi bar približno opravdao Vaše teške reči o generalnom odnosu države Srbije prema Albancima („zločinačke politike države, akademije i crkve“, „monstruozni projekat“, „država Srbija pobila i raselila na stotine hiljada Albanaca“, „`nevinašce’ zvano Srpska država“, „mašinerija, bezdušna politika, religiozna, akademska vojno-policijska mašinerija“ itd.).

Na kraju, želim još jednom, pošto me ponovo pitate u vezi s tim, da izrazim žaljenje zbog ratnih zločina koji su počinjeni na Kosovu, pogotovo od strane pojedinih srpskih vojnika i policajaca. No, jedna stvar su konkretni zločini, od kojih su mnogi već procesuirani, a sasvim drugo su fantastične i ničim potkrepljene optužbe od „20.000-40.000 silovanih Albanki“ tokom rata na Kosovu.

Osuda konkretnih zločina vodi uvidu istine, katarzi i pomirenju, a izmišljanje nepostojećih zločina vuče nas u novi krug rasprava, svađa, revanšizma i novih stvarnih zločina.

Zar ne uvaženi kolega?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.