Jesmo li sami?

Slobodan Antonić
Slobodan Antonić (1959), sociolog i politički analitičar, profesor je na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i urednik Nove srpske političke misli (NSPM). Objavio je osamnaest knjiga, pisao kolumne i analize u Politici, NIN-u, Vremenu i Pečatu

Piše: Slobodan Antonić

Nedavno sam došao do knjige Janićija Popovića Život Srba na Kosovu 1812-1912. Dobio sam je od oca Andreja, arhimandrita manastira Sv. Stefana (u Slancima), koji je i sam veliki deo života proveo na Kosovu i Metohiji. Knjigu je, inače, štampao ovaj manastir 2017. godine, ali postoje i ranija izdanja drugih izdavača iz 1987. i 2007. godine.

Janićije Popović je živeo od 1883. do 1951, ali prvu polovinu knjige čine sećanja Janićijevog dede i oca, tako da je pokriven praktično ceo 19. vek na Kosovu. Popovići su, inače, sveštenička porodica iz Gračanice, a danas amatersko pozorište iz te varošice nosi Janićijevo ime.

Znam da smo na početku treće runde dijaloga, koji već četvrtu godinu vodimo Fadilj Ljepaja i ja, rekli da ćemo da se manemo istorije. Ali, želeo bih da iz ove knjige navedem tek par zanimljivih etnografsko-istorijskih detalja, kako bih onda napravio kopču s današnjicom.

Zanimljivo mi je, recimo, bilo da pročitam kako odrasli Srbi na Kosovu nisu kratili kosu. Muškarci su, kaže Popović, puštali kosu već kako bi se zamomčili, vezujući je u perčin ili u dve vitice, spuštene niz leđa (str. 47). Kratka kosa za muškarce smatrala se nečim nepriličnim i „mimo sveta“ (isto). Tek osamdesetih godina 19. veka mlađi su – pod uticajem iz Srbije – počeli da prihvataju kratku kosu. Poslednji kosovski Srbin koji je nosio dve vitice, do ispod pojasa, bio je izvesni „Aksa od Sušice“. On se ošišao u svojoj 70. godini života, kada je srpska vojska 1912. godine stigla na Kosovo. Aksa je stavio šajkaču i pošto je video da „perčin ispod šajkače ič ne ide“ ošišao se (48).

Interesantno mi je bilo i da pročitam kako su moralna pravila, koja su vladala među kosovskim Srbima, strogo zabranjivala svaki razgovor ili dodir mladića i devojaka, uključujući i držanje za ruku u kolu (63; 222-223). Devojka u prisustvu starijih čak nije smela da digne glavu i pogleda mladića ispred sebe, jer bi odmah bila označena kao „besramnica“ (63). Ugovaranje braka bila je dužnost starijih članova porodice, ali verenički staž je trajao najmanje godinu i po dana, dok su neke devojke „sedele pod prstenom“ i tri godine (143).

Knjiga je puna žalbi na turske zulume, a među njima spada i to što su po kosovskim gradovima lepi srpski dečaci bili prinuđeni da „ašikuju“ s „dilberima“. Evo šta piše Popović: „Po varošima, Bože me prosti, roditelji nisu voleli da im se rodi lepo muško dete. Sa lepim ženskim detetom je bilo lakše, jer ono će sedeti kod kuće, između četiri zida, a kad izađe na ulicu biće zabrađeno maramom, tako da će mu se videti samo oči. Po očima, pak, niko ne može znati da li je lepo ili ružno, mlado ili staro, i opasnost mu ne preti. A lepo muško dete? Njemu je mesto u čaršiji, da uči kakav zanat, da radi i zaradi. I zbog toga je bilo teško ocu sa lepim sinom, jer je morao da živi stalno pod strepnjom da mu jednog dana ne dođe neko od dilbera i zatraži dete za ašik, da s njim provodi blud. Da pohotljivca tuži sudu? Sudija bi mu samo podsmešljivo odgovorio: „A šta će detetu biti, bre kuzum? Lepo ti ga (dilber) oblači i dobro hrani!“ (316-317).

Sve seoske srpske kuće na Kosovu bile su pokrivene slamom i bez dimnjaka, sa ognjištem na sredini, jer, kako se govorilo, „raja i age ne mogu imati jednake kuće“ (106). „Hoćeš da ti, zbog odžaka, poreznici i zaptije (policajci) svakog dana navraćaju na prenoćište?“ – opominjan je Srbin koji je pomišljao da napravi bolji krov. Tako je prva srpska kuća na Kosovu, van varoši, pokrivena „ćeramidom“ i s dimnjakom sagrađena tek 1891. godine (106).

Popović piše da se „na Kosovu nije znalo za krađu sve dok se sa Krima nije doselilo šest hiljada Čerkeza“ (32). Čerkezi su se, inače, u Krimskom ratu (1853-1856) borili protiv Rusije, pa se deo njih povukao zajedno s Turcima. Janićije kaže da se pre dolaska Čerkeza nijedna kuća nije zaključavala, a da su krda konja slobodno pasla duž Sitnice, sve do zime, kada bi sama došla kući. „A od kad su se Čerkezi nastanili, sve se morade kod kuće zatvarati“ (32).

Na Internetu sam našao da je Čerkeza (Adigejaca) na Kosovu ostalo manje od hiljadu do 1999. godine, ali da su bili očuvali religiju, jezik i običaje, te su „za vlasti Miloševića dobili prvi put osnovnu školu na adigejskom jeziku“. Po istom izvoru, uoči NATO agresije na Srbiju, Vlada Rusije i Republike Adigeje (u okviru Ruske federacije) organizovali su povratak Čerkeza na istorijsku zemlju. Iselilo se tada preko pet stotina Čerkeza, samo s onim što su mogli da ponesu. Najveći deo njih je u svojoj staroj otadžbini dobio kuće i stanove (isto). Šta li je sa Čerkezima koji su ostali na Kosovu?

Srbima je posebno teško padao teror osamostaljenih turskih feudalaca, koji se nisu obazirali ni na zakone, ni na Portu. Posebno se po zlom glasu pominje Jašar-paša, koji se tridesetih godina 19. veka osamostalio od Carigrada i upravljao Kosovom. On je koristio srpske crkve i manastire kao izvor građevinskog materijala. Iz Gračanice je digao mermerni pod i tim pločama ispatosao svoj amam, a posle je crkvi-manastiru skinuo i olovni krov, da bi njime pokrio džamiju u Prištini (281). Takođe je na Sitnici, kod Lipljana, gradio most tako što je porušio crkve u Batusu, Skulanovu, Rajcu i Slovinji, kao i pripratu crkve u Lipljanu, pa je taj kamen odvukao za građevinske radove (isto).

U knjizi ima i dosta žalbi na nekažnjeni zulum koji je dolazio od pojedinih Albanaca, ali se kaže i to da su Albanci „imali jednu lepu osobinu: za njih je bila najveća sramota ošamariti ženu ili upotrebiti (protiv žena – S. A) oružje“ (53). „Sa ljudima (muškarcima – S. A), pak, postupali su obratno – i za najmanje protivljenje plaćalo se glavom“ (isto).

Srbi, kao nemuslimani, nisu mogli da dobiju nikakav posao u državnoj upravi, čak nisu mogli da budu ni policajci (zaptije; 29). „Ceo srpski narod na Kosovu bio je čifčija“ (kmet na aginom zemljištu; 200). „Srba sa sopstvenom zemljom bilo je onda koliko i belih vrana“ – dakle, izuzetno malo (274). Srbi su se najviše bojali da se „age mogu dogovoriti i sve nas sa čifluka oterati i Arnaute naseliti“ (217). I toga je bilo, ali doseljeni Albanci, kako se pokazalo, bili su uglavnom stočari i manje vešti u zemljoradnji, te su age većma volele da zadrže srpske čifčije, jer su od njih imale više prihoda.

Čifčija je „agama davao četvrti deo od svega onoga što radi u polju“ (200), a osim toga državi je davao i porez od 12,5% (isto). I tako dolazimo do kopče sa današnjicom. Deo koji je Srbima uziman od njihovog prihoda iznosio je 37,5%. Kolika razlika u odnosu na 100%, na koliko se ovih dana popeo porez na srpsku robu!

Dobro, znam i ja da u beogradskim tabloidima ima mnogo preterivanja: „Ovo podseća na poteze fašističke Nemačke prema Jevrejima“; „Srbi kao u konclogoru“; „Teror na Kosovu“; „Albanci srpskim bebama ne daju kiseonik“. Ali, ostaje činjenica da će ovakva mera teško pogoditi siromašne, a njih je, prema podacima Svetske banke, među kosovskim Srbima 81,8% domaćinstava (među Albancima 42,5%, str. 50).

Zašto je uveden taj drakonski porez, kojim je faktički objavljen carinski rat Srbima? Prištinski zvaničnici kažu da je to „odgovor na destruktivno ponašanje Srbije“, budući da „Srbija nastavlja svoju agresivnu kampanju protiv Kosova u međunarodnoj areni“. Ovo „destruktivno“ i „agresivno“ izgleda da se odnosi prvenstveno na uspešno nastojanje zvaničnog Beograda da „Republika Kosovo“ ne bude primljena u INTERPOL.

Koliko su u Prištini važni ovi spoljašnji znaci suverenosti RK, vidim i iz slabo prikrivenog likovanja mog uvaženog sagovornika zbog centralnog mesta koje je, nedavno u Parizu, dobio Tači i magareće klupe u koju je smešten Vučić. Ali, ko god se zalaže za „evropske vrednosti“, kao moj sagovornik, zna da „ratovi oko simbola“ ne smeju da ugroze realnu dobrobit stanovništva, pogotovo ne onog najranjivijeg.

Zvanični Beograd je zbog carina od 100% digao propagandnu galamu, kao i obično, ali je, mora se priznati, u uzvratnim merama ostao umeren. On nije odmah primenio carinske takse na sve strane proizvode koji kroz Srbiju idu prema „Republici Kosovo“ – što bi bilo logično ako se Kosovo tretira kao sastavni deo Srbije. Beograd je samo najavio svoju tužbu CEFTA-i i Briselu, a to Prištinu svakako neće previše pogoditi.

Ali, zamislimo da je Beograd recipročno odgovorio. Carinski rat bi se razbuktao, na očiglednu štetu bar polovine stanovništva Kosova koje jedva sastavlja kraj s krajem. Da li je izostanak prijema u INTERPOL vredno toga?

Tako dolazimo do poente. Na moje čuđenje – zašto Albanci iz Albanije imaju negativne stereotipe o Srbima, mada teško da znaju ijednog od njih, kolega Ljepaja odgovara: pa i Srbi iz BiH se isto odnose prema Kosovarima, iako nemaju dodira s Albancima. To je dobar protivargument – mada Srbi iz Republike Srpske za svoje glavne neprijatelje ne vide Albance, kao što Albanci iz Albanije vide Srbe.

No sve to, po mom mišljenju, samo pokazuje koliko su odnosi između Srba i Albanaca kontaminirani neprijateljstvom, i koliko je između nas nužan istinski istorijski sporazum, ako nećemo ponovo da ratujemo. Ljepaja, međutim, misli da se ovde „ne radi o granicama Kosova i Srbije, nego o granicama EU i Evro-Azije,“ prepoznajući iza razvoja ovdašnjih prilika delovanje „rusko-turskog lobija u Vašingtonu, te pritisak na Evropu,“ koji dolazi od „koalicije Moskva-Ankara-Teheran“.

Ja, međutim, verujem da je trenutno, kada je reč o srpsko-albanskim odnosima, uticaj stranog faktora manji nego što je ikada bio u poslednjih desetak godina. Istočni front „EU (SAD) i Evro-Azije“ trenutno je hiljadama kilometara daleko, na istoku Ukrajine; EU je zabavljena Bregzitom, neposlušnošću Višegradske četvorke i potencijalnim disidentstvom Italije; SAD imaju svoje unutrašnje i spoljnopolitičke probleme…

Evo šta o tome veli Tomas Fridman, osnivač Stratfora: „Imamo (Amerikanci – S. A) puno problema širom sveta — Koreju, Bliski istok, prisutni smo u Rumuniji i Poljskoj… Nije u našem interesu da nađemo novi problem. Rusi nisu sposobni, izuzev propagandne kampanje, da intervenišu u ovom regionu. Ovo je redak trenutak u kojem su Evropljani preokupirani Evropom, Amerikanci drugim stvarima, Rusi samim sobom. Jedna od stvari koju treba da prestanete da radite (na Balkanu – S. A) jeste da razmišljate o tome da EU, SAD i druge strane sile dolaze ovde u ulozi posrednika. Treba sami da rešavate stvari (…). Kada uvlačite strane sile imaćete neočekivane posledice jer one ne razumeju ovdašnju situaciju poput vas i imaju drugačije namere. Ovo je trenutak kada je izolacija najbolja stvar za ovaj region — ne razmišljati o Evropljanima, Rusima, Amerikancima“.

Rekao bih da je Fridman u ovoj stvari duboko u pravu. To se vidi i po izostanku ozbiljnijih reakcija na carinski rat što ga je započela Priština. Dokle god ne dođe do toga da jedni na druge potegnemo oružje, velike igrače ovaj naš problem zapravo ne zanima.

Možda je ovo trenutak kada Srbi i Albanci valja da pokušaju sami da se dogovore. Ne mislim Tači i Vučić, mislim na Srbe i Albance kao političke narode. Ali ne može biti dogovora ako Albanci veruju da, pošto im iza leđa stoji NATO, mogu da se prema Srbima ponašaju kako hoće.

Ili Vi, kolega, prosuđujete drugačije?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.