Svođenje računa

Slobodan Antonić
Slobodan Antonić (1959), sociolog i politički analitičar, profesor je na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i urednik Nove srpske političke misli (NSPM). Objavio je osamnaest knjiga, pisao kolumne i analize u Politici, NIN-u, Vremenu i Pečatu

Piše: Slobodan Antonić

Iz uprave KoSSeva javljeno mi je, 1. marta 2019, da je kolumna, koju upravo čitate, „ujedno i poslednja u ovoj rundi dijaloga sa Fadiljom“.

Do sada je naša rubrika Sa druge strane barikade, inače započeta 3. aprila 2015, imala dva prekida. Prvi je bio devet meseci (26. mart 2016 – 17. decembar 2016), a drugi godinu dana (2. oktobar 2017-24. septembar 2018).

Prilikom prvog prekida napisao sam da „ne znam za sličan primer dijaloga intelektualaca, predstavnika dva sukobljena naroda na Balkanu. Već samo učestvovanje u njemu (u tom dijalogu) nešto je što mislim da je važno i poučno, kako za same učesnike, tako i za čitaoce“ (ovde).

Dodao sam da se kolega Ljepaja i ja gotovo „ni oko čega nismo saglasili, ali bar je svako od nas čuo argumentaciju suprotne strane, pokušao da joj nađe slabe tačke i nastojao da iznađe što jaču protivargumentaciju“.

„Pri tome smo svakako bili iskreniji i otvoreniji“, napisao sam, „nego političari koji često moraju da glume ili da laskaju bilo strancima, bilo sopstvenom biračkom telu“.

Posle drugog prekida naše kolumne pokušao sam da zainteresujem nekog izdavača u Srbiji za štampanje knjige koja bi sadržala ovu polemiku (ovde). To mi se činilo važnim zbog toga što srpska javnost van Kosova nedovoljno dobro poznaje dominantne stavove i argumentaciju kosmetskih Albanaca. Međutim, moji višekratni pokušaji da u vezi ove teme zakažem sastanak s direktorkom beogradskog Službenog glasnika – imajući u vidu proklamovani „dijalog o Kosovu“ – ostali su, nažalost, neuspešni.

Posle ovog trećeg prekida – za koji ne znam da li će biti i konačan (nadam se da neće :)) – obnoviću napore da knjiga o našem dijalogu ugleda svetlo dana. Nadam se da ću u Beogradu uspeti da nađem zainteresovanog izdavača.

Odgovor kolege Ljepaja na ovaj moj tekst biće 77. članak u našoj rubrici, što našu polemiku i dalje čini posebnom, premda je, u međuvremenu, KoSSev u okviru stranice „Dijalog“ pokrenuo i druga srpsko-albanska „odglašavanja“.

U rubrici „Razgovor bez povoda“, dopisivali su se Ljiljana Smajlović i Baton Hadžiu, ukupno 15 puta (od 31. oktobra 2016. do 13. jula 2017).

U rubrici „Na direktnoj liniji“ razgovarali su Škeljzen Maljići i Boško Jakšić, ukupno 13 puta (od 23. februara 2017. do 18. septembra 2017).

Nešto duže je trajala korespodencija u rubrici „Na +38…“, između Bljerima Šalje i Dušana Janjića – ukupno 48 puta (od 9. maja 2017. do 19. marta 2019).

Tu je bila i rubrika „Na granicama krize“, sa Darkom Dimitrijevićem i Zekirjem Šabanijem, ali ona je prekinuta posle svega tri kolumne (trajala od 7. septembra 2018. do 2. novembra 2018).

I dok su u gore navedenim rubrikama razgovarali muškarci (osim u jednoj, u kojoj se borila Ljiljana Smajlović), u novopokrenutim dijaloškim rubrikama KoSSeva počeli su da se sve više pojavljuju i ženski debatni parovi.

Prvi od njih su, u rubrici „Milica i Jeta“, činile Milica Andrić i Jeta Krasnići – ukupno 7 puta (od 12. septembra 2018. do 31. marta 2019).

Ovde bi trebalo reći da je ova, kao i sve prethodno navedene rubrike, objavljivana dvojezično: na srpskom i albanskom. Fadiljeva i moja „odglašavanja“, međutim, išla su samo na srpskom. Kolega Ljepaja bio je toliko ljubazan, da je svoje kolumne sam pisao na srpskom – što je uvek izvesni hendikep budući da je na nematernjem jeziku često teže uhvatiti i izraziti nijanse. Tu sam se našao u izvesnoj netraženoj prednosti: poštovanje kolega Ljepaja:)

U rubrici „Prištinska veza“, potom, razgovarali su Beljulj Bećaj i Milivoje Mihajlović – ukupno 18 puta (od 15. oktobra 2018. do 30. marta 2019).

Posle toga usledile su i dve čisto „ženske“ serije prepiski. U „Razmedijavanju“ susrele su se Tamara Skrozza i Violeta Oroši, u kratkom periodu već 7 puta (od 11. februara 2019. do 26. marta 2019), a u „Novinarskoj beležnici“ Jelena Petković i Zana Cimilji, do sada tek jednom (20. marta 2019).

Dakle, naspram Ljepajinih i mojih 77 tekstova stoji 99 kolumni svih ostalih (šest) srpsko-albanskih parova. Rekao bih da smo, u ozbiljnoj konkurenciji, Ljepaja i ja ipak bili prilično posebni.:)

Ne znam koliko su tekstovi moga sagovornika prenošeni u albanskim medijima na Kosmetu, ali moram da se pohvalim da su moji imali sasvim lep prijem u Srbiji i Crnoj Gori. Recimo, moja kolumna „Jesmo li sami“ preneta je na portalima NSPM, Stanje stvari, Srbin info, Koreni, Palanka onlajn, In4s, Sloboda, itd. Slično je bilo i s drugim kolumnama.

Kolega Ljepaja bio je vrlo pristojan sagovornik. Zahvalan sam mu što u našoj polemici nije bilo niskih udaraca i spuštanja na lični nivo.

Jedino mi je žao što svog sagovornika nisam uspeo više da „otvorim“, odnosno da doprem do njegovih ličnih stavova koji bi imali neku specifičnost u odnosu na, rekao bih, unisono mišljenje o srpsko-albanskim pitanjima koje izgleda da vlada u prištinskoj javnosti.

Naime, stanovište Fadilja Ljepaje bilo je, čini mi se, uvek nekako na liniji političke korektnosti koju očekuju Vašington i Brisel. No i to je u redu, imajući u vidu da je alternativa polit-korektnom insistiranju na EU i NATO integracijama „gde će nestati sve granice“ – zaoštravanje odnosa sa Srbima, uključujući i novi albansko-srpski oružani konflikt.

Na kraju, da odgovorim na pitanje kolege Ljepaje, iz njegovog prethodnog članka: da li vidim 2019. kao godinu istorijskog sporazuma između Kosova i Srbije, odnosno, Albanaca i Srba u regionu?

Ne, javno mnenje u Srbiji toliko je, po istraživanjima, protiv ideje o „razgraničenju“ da čak i ako Vučić i Tači sklope takav sporazum on teško da može biti trajnijeg karaktera.

Naime, i oni birači u Srbiji koji bi, čisto materijalistički, dali Kosovo za EU, prilikom prve veće nevolje – recimo, kod kolapsa u saobraćaju ili posle nekog većeg poskupljenja – rekli bi: „Pa mi dadosmo Kosovo da bismo živeli normalno, a gledaj sad ovo!?“

Bojim se da još nije sazrelo vreme za neka trajnija rešenja, niti kod Srba, ni kod Albanaca. A kad će doći to vreme – o tome možda u sledećoj kolumni. 🙂

A sada poslednje pitanje za mog poštovanog sagovornika – kako Vi ocenjujete domete našeg dijaloga – ima li smisla u onome što smo radili?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.