Piše: Fadilj Ljepaja
Ovih par godina, moj uvaženi sagovornik, profesor Slobodan Antonić i ja imali smo, ljubaznošću „KoSSeva“, privilegiju da pitamo jedan drugog, „Sa druge strane barikade“ o (naj)važnijim temama u odnosima između dve nacije koje čine kičmu Zapadnog Balkana, a koje su u prošlosti bile u lošim odnosima, uglavnom zbog pretenzija srpskih vlasti na teritorije koje su vekovima bile nastanjene etničkim Albancima i koje su u XX veku bile pod okupacijom Srbije, bilo u vidu Kraljevine Srbije, ili pak prve i druge Jugoslavije.
Naređali smo naša pitanja i odgovore, koja su se nekome mogla svideti ili ne, ali u svakom slučaju, mislim da je ideja odlična, pionirska, jer omogućava da saznamo puno više o stavovima, idejama ili pak predrasudama naših kolega, sa „one“ strane.
Pričali smo o idejama, o ljudima, o načelima i tako redom. Katkad smo sebi možda dozvolili da zaboravimo šta je zapravo važnije u našoj priči, pa smo možda postali i subjektivni, ali to je i smisao svega u suštini, inače bi to trebalo biti sastanak dve Akademije.
Jesu li to važniji ljudi ili ideje, ili su ipak načela? Da li je važnija pravda ili preživljavanje? Da li je važnija istorija ili sadašnjost? Ko je uopšte važan u našoj priči? Na kraju krajeva, ko presuđuje tu?
Pa mi, reći će Kosovari, Albanci ili Srbi, svejedno. Nije nego mi, reći će Srbi, svekoliki Srbi, gde god da ih je, Srbi i srpstvo su važniji od izvesnog „S.R.“, jer bez Kosova nema Srba, makar da su se pre sto godina u Aljasku odselili. Ne mogu ni tamo bez Kosova! Isto će reći i Albanci, ma gde god da su, na Aljasci ili Australiji. Jedni će reći mi smo tu pre Turaka, drugi će reći da su ovde pre Slovena i tako u nedogled, svojatajući reke i planine, podneblje i podzemlje, mitove i istoriju!
A tu je i svet. Bez “sveta” se ništa ne može. Kad smo bili sami, Srbija je pokušala okriviti Albance za sve srpske nevolje, a na kraju pokušala ih i iseliti pred očima svetske javnosti misleći da su dovoljno jaki da mogu proći nekažnjeno zbog odnosa snaga u svetu.
Kad je zavisilo od Srba, Srbija i Srbi nisu smogli snage da prihvate mirni razlaz, uz neki istorijski dogovor. Šta je tu je. Sada smo ovde svi zajedno, na jednom malom parčetu zemlje, punog siromaštva, punog istorije, punog sebe, te se u istom loncu kuvamo, samo se ovde u ovoj priči radi o nama koji živimo ovde, našim životom punim stresa, dok svet, menja izaslanike shodno strateškim ili trenutnim interesima, a dežurni Beograd (katkad i Tirana) bi da se igraju velikih igrača.
Svi se trude, manje više da pričaju smireno, dok se “nikad pijani“ Dačić (i neki koji profitiraju), politički klati čas sa jedne čas sa druge strane, da bi na kraju uvek bio na suprotnoj strani bilo kakvog sporazuma, jer sporazum ruši njegov politički “biznis”, ruši njegove instrukcije za održavanje krize, dok se ostali privremeno pretvaraju da shvataju svu ozbiljnost situacije. Tako sa obe strane neko podgrejava, drugi hladi glave, a treći pravi biznis na našoj krizi i nesreći.
Moj sagovornik, u prošloj kolumni izvlači iz svog šešira žrtvu. Ovog puta, sa imenom i prezimenom i na njemu gradi pojavu. Naravno, ni u kom slučaju se ja ne bih usudio da, bez upućivanja u detalje, raspravljam o tome da li izvesni gospodin ima ili nema pravo u konkretnom slučaju. Najverovatnije ima pravo i ja se saosećam sa njim, i ne samo sa njim, nego sa bilo kim ko se koprca i muči pred birokratijom da ostvari bilo koje svoje ustavno ili zakonsko pravo.
Ali jedinka ili par slučajeva ne gradi pojavu. Ako ćemo pričati o slučajevima, ja sam potpuno na suprotnoj strani birokratije, ili zločina, jer maltretirati ljude je zločin, a kad to radi država, to poprima i političke, a u ovom slučaju i etničke boje.
“Pa kakve sad molim vas veze ima, kolega Ljepaja, Kosovska bitka iz 1389. godine, kao i ono šta Srbi navodno žele, sa konkretnim šikaniranjem Stefana Radovanovića u Južnoj Mitrovici 2017. godine? Da li Stefan Radovanović treba da bude kažnjen maltretiranjem i višekratnim vraćanjem s opštinskog šaltera zbog Kosovske bitke iz 1389. i zbog toga što njegovi sunarodnici, navodno, nešto pogrešno žele?”
Ovako, g. Antonić, polemiše sa mojom metaforom, koja bi se običnim jezikom prevela na političko odbijanje kosovske administracije od strane lokalnih Srba, koje se u suštini bazira na ideji da Kosovo pripada Srbima još od Kosovske bitke, koja je, složićete se, još istorijski nerasvetljena. Pa i da jeste, da li iz toga proizlazi neko pravo?
Ideja da 8% Srba, na Kosovu moraju po svaku cenu imati Zajednicu sa državnim ingerencijama samo zato sto je tu nekada vladao silom jedan despot koji je silom preveo u „pravoverstvo“ sve etničke i verske zajednice, te je na Kosovu Polju vođena jedna bitka između dve civilizacije – onda je očigledno da joj svi papiri fale, i toj paradržavi koja bi da se stvori na toj osnovi, da bi stvorilo novu leopardovu kožu i večno iskomplikovalo život svima koji žive ovde. Jer srpska politika se gradi na komplikacijama i na nefunkcionalnosti. Zapravo, sve što radi Srbija na Kosovu je da dokaže da država Kosovo ne može da funkcioniše bez Srbije.
A nisu samo takvi papiri razlog zašto moj sagovornik nije nijednom rekao „eh da, ako ćemo po duši, i Albanci u Preševskoj dolini imaju isto pravo“. Ali neće to gospodin, jer se on ne brine za pravo i pravdu, već samo opravdava sve sto smatra „svojim“.
On me pita, „po duši, da li postoji ijedna zemlja na svetu u kojoj je činovništvu dato diskreciono pravo, kao što je to u „Republici Kosovo“, da po svojoj volji može na licu mesta da određuje koji papir stranka još mora da donese“. Iskreno rečeno, ne znam. Verovatno postoji u Africi, Aziji, Latinskoj Americi, ali siguran sam i na Balkanu i ne bih vam preporučio da se kladite da takvih slučajeva nema i u Srbiji?
Naravno, slažem se sa vama da to uopšte ne zvuči lepo, da se nesretni S.R., osećao bedno pred tim bahatim državnim činovnikom i potpuno sam solidaran sa njim. Ali, pokušavam i da shvatim neiskusne birokrate koji imaju velikih problema, baš zbog toga što su srpska vojska, policija i okupaciona administracija, kad su pobegli sa Kosova, poneli su sa sobom skoro svu dokumentaciju, te i dan danas prave velike probleme, tj. veliki biznis za kriminalce sa obe strane koji posreduju u prodaji često falsifikovanih dokumenata zbog kojih ispaštaju svi građani Kosova, a eto ispostavilo se i Srbi.
Gospodin Antonić, iako zna da 99% Srba na Kosovu izbegava kosovsku administraciju i to ne zbog ponašanja ovih drugih, već zbog političkog stava o nepriznavanju ove države, opet svoju lupu stavlja na jedan, dva ili par slučajeva da bi ružio jednu administraciju, koju ne priznaju Srbi. Ovaj slučaj koji navodi, ili par njih, ne samo da su zanemarljivi, nego ih jednostavno nema više, jer administraciju i „državu“ u mestima gde žive Srbi na Kosovu kontroliše srpska država.
Ja govorim o pojavi, a vi govorite o par slučajeva. Ja se slažem potpuno sa vama da su takvi slučajevi za osudu i da takve činovnike treba kazniti, ali zbog činjenice koju ja navodim, nisam upoznat sa svim problemima koje njima stvara destruktivna politika Beograda prema svom južnom susedu sa kojim bi da normalizuje odnose. Rešenje za sve te nedaće jeste vraćanje celokupne dokumentacije koju je Srbija zaplenila čime bi uskratila grdne muke ne samo Srbima, nego i Albancima koji su zbog malverzacija sa dokumentacijom imali puno problema i sukoba među sobom, a bogme i puno troškova.
Na kraju bih, posle svega opet upitao mog uvaženog kolegu: Na pragu zadnje runde dijaloga, da li vidi 2019. kao godinu istorijskog sporazuma između Kosova i Srbije i Albanaca i Srba u regionu?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
