Cena slobode

Ja se unapred izvinjavam čitaocima, što će, ovaj put moja ironija biti ‘morbidna’ ali samo pitanje, koje se poziva na jednu, verovatno neumerenu izjavu jednog političkog predstavnika nekadašnje OVK je puno morbidnije. Pozivanje na takve izjave, po mom mišljenju govori o nespremnosti jednog, bez sumnje uvaženog intelektualca da se suoči sa činjenicama koje se daju videti golim okom, ali koje on pokušava da obezvredi, da ih previdi i da traži ‘dlaku’ na drugoj strani kako bi ‘elegantno’ menjao temu.

Protivargumentima da su i Albanci počinili zločine za vreme i posle rata, nimalo se ne umanjuje težina zločina i zločinačke politike srpskog zvaničnog ‘trinoma’ koji sačinjavaju: država, akademija i crkva, a koji su imali za cilj da po svaku cenu grade svoju državu, na tuđoj zemlji koju su nekad nazvali svojom – osvojivši je vojskom i ratom.

Pa da li smo pametniji, moj uvaženi kolega, da li smo išta naučili od debate u kojoj Vi branite interese “Vase države” zaboravljajući uopšte na ljude i na cenu tih interesa?

Vi se zapravo pitate:

Da li sloboda ima cenu? Nema, rekli bi idealisti, koji misle da život u ropstvu nije vredan, pa ni dostojan življenja! Kako nema, rekli bi trgovci robljem, oni nekadašnji, pa i ovi u  modernom društvu, koji bi rekli da sve ima svoju cenu, pa čak i ljudi i njihova sloboda.

Naravno, tako ne misle Ujedinjene Nacije, pa ni raznorazne ‘belosvetske’ organizacije za ljudska prava; al’ na kraju krajeva, ko njih pita? Oni su, po srpskim političarima, ili američki špijuni, ili ih je albanski lobi, “koji se bavi drogom…” sve potkupio. Čudo veliko, kako je narod sa takvim lobijem i mafijom kojima kontroliše celi svet, preko droge, prostitucije, pa i “organa” do sada bio rob.

No vratimo se ironiji u samom pitanju mog sagovornika. Tako, moj uvaženi kolega se pita da li sloboda za Kosovo vredi 300.000 duša, to jest, ljudi, koliko su po njima bili spremni žrtvovati pojedini politički predstavnici OVK, i on me sasvim iskreno, i bez zadnje namere, pita – šta ja mislim o tome?

Ja ne mislim ništa o tome, uvaženi kolega. A šta misliti o jednoj tako glupoj izjavi, koja uopšte nije zavisila od onog ko je to izrekao?

Sa druge strane, neću Vam reći moje mišljenje, bez da dobijem odgovor od Vas, šta Vi zapravo mislite kako su ti politički predstavnici mislili da žrtvuju te ljude i time dobiju slobodu za ostatak nacije? Možda su oni bili spremni da sami pobiju tih 300.000 hiljada, i za to optuže ‘nevinašce’ zvano Srpska država, za šta, ako uzmemo prosek efikasnosti od 8000 dnevno koji su postigli srpska vojska i policija u Srebrenici, onda bi prostom matematikom to postigli za nekih…375 dana, ako je moj kalkulator na ‘pametnom’ telefonu u redu.

Sad će moj uvaženi sagovornik verovatno u sebi reći, jest telefon pametan, al’ se to ne može reći za njegovog vlasnika, na šta bih se ja odmah složio da ima pravo. A zašto da ne?!

Pričamo već treću godinu, a moj uvaženi sagovornik nikako da smogne snage da se suoči sa onim što je učinjeno u njihovo ime od strane njegove države.

Pa koliko vredi sloboda, moj uvaženi kolega? Koliko para, koliko života? Da li su gospodin Mahmuti, jedan od glasnogovornika OVK, i  ostale glavešine OVK, nameravali da te ljude prosto predaju srpskoj policiji, paravojsci, ili generalima, pa pazariti sa njima, te im reći:

“Eto, je l’ vam to dovoljno?“ Ili bi im rekli – „Eto vama 300 hiljada, pa vi radite sa njima šta hoćete, pobijte, silujte, ili šta god da vam je po volji, a nama ostalima dajte slobodu da živimo ko ljudi?

Pa, koliko Srbima vredi Kosovo, moj uvaženi kolega?  Da li bi bilo dovoljno 300 hiljada „Šiptara“?  Ne verujem! “Potkovica” je dokazala da je cena bar milion, i to bi bila cena slobode za njih. Mogu biti slobodni, samo ako idu u Evropu, za koju se inače i zalažu, to su bile poruke srpske drzave. Do koliko Albanaca su bili spremni da istrebe srpska vojska, policija, političari, uz aminovanje crkve, akademije? Koliko Srbiji vredi Kosovo? Je l’ vredi toliko da se isele po svaku cenu svi „Šiptari”, kao što je nekada bila cena za Niš, Prokuplje, i Kuršumliju, i ostalih mesta u kojima je država Srbija pobila i raselila na stotine hiljada Albanaca, uuups – Turaka koji su pričali albanski, čiji su potomci sada uglavnom stanovnici severnih gradova Kosova?

Koliko dnevno bi  “oslobodilačka” mašinerija u vidu srpske (para)vojske i policije bila spremna i sposobna, da ‘eliminiše’ da bi se postigao cenzus?

‘Ajte molim vas, ja ne verujem da bi srebrenički, sopstveni rekord oborili čak da su im i dozvolile međunarodne snage koje su ušle na Kosovo da bi sprečile taj monstruozni projekat,  nazvan ironično “Potkovica”, koji je stvarno predviđao preveliku cenu, čak i  za “kapacitet”  Kosovara da se žrtvuju za svoju slobodu, ali su jasno dokazali da su, tadašnje srpske vlasti spremne da se bore do zadnjeg Albanca.

Na žalost, tada je većina srpskih intelektualaca ćutala, a većina to čini i danas, iako, na sreću politika počinje da razmišlja treznije od njih.

Nema cene slobode, moj uvaženi kolega. Ima naroda koji su spremni da se žrtvuju beskrajno. Ima onih koji se suprostavljaju blažim metodama, ali kad naspram sebe imaš mašineriju koja ne samo da želi da te uništi, nego je  veoma osposobljena da to i čini, onda ne znam šta reći? Cenu postavlja ta mašinerija, bezdušna politika, religiozna, akademska vojno-policijska mašinerija, i mi nismo bili sposobni da platimo tu cenu. Ona je bila previsoka, jednostavno je narod bežao od poludele mašinerije, koju je pokretala mržnja, i srednjovekovne bajke i mitovi.

Jos jedna ‘sitnica’. Time što ćete kroz ironiju provući moju brojku od “do 40 hiljada” silovanih žena na Kosovu, koja je proizašla iz jedne konferencije o toj temi, (tačnije – između 20-40 hiljada), da li ćete umanjiti ili osporiti morbidnost ove pojave?  Da li Vas čini da se osećate bolje ako ta cifra padne na nekih 19.999 ?

Da  nije možda puno ljudskije i puno intelektualnije da saosećate sa žrtvama koje su počinjene i u Vaše ime,  nego li da se cenkate sa mnom o brojkama, koje na žalost, nikad necemo tačno znati, pošto velika većina silovanih žena nikad neće progovoriti o tome, zbog stida i poniženja koje su doživele? Za neke od njih se misli da su izvršile abortus da ne bi imale decu koja bi ih podsećala na to, a neke možda nisu mogle to da učine pa danas kriju od svoje dece kako su došla na svet.

Pa, da li vredi? Da li politikom “etničkog čišćenja” Srbija namerava da obeleži i XXI vek?  Pravo pitanje, umesto da li vredi žrtvovati 300 hiljada jeste: da li vredi ta politika stotine hiljada ubijenih civila po bivšoj Jugoslaviji samo da bi se gradila ta srednjovekovna Srbija,  tu gde ima makar i jedan srpski grob?

Da li je to, osim što nije ljudski, i interes Srbije, koja ionako od bele kuge strada jače od svih ‘oslobodilačkih’ ratova koje je dosada vodila? To ne vredi ni Albancima koji sanjaju Albaniju do Niša, među kojima ja nisam, jer u mojoj Ljepaji, sad nevina deca i potpuno nevini ljudi oru njive, i pričaju srpski, jer je to njihov maternji jezik. Možda po koji potomak iz tih krajeva živi i u Beogradu, sa već srpskim prezimenom, i samo sa bajkama o nekadašnjem albanskom poreklu. Moj eksplicitan odgovor na Vaše pitanje je: „Ne vredi“, nikome ne vredi! Ajmo o novim odnosima, gde se svaćija sloboda podrazumeva.

Na kraju, ove kolumne, opet se vraćam na albansko-srpske odnose. Gospodin Rama izjavljuje: „Osećam Vučićevu bol i odlučnost da reši kosovski problem“, iako kad on sebe  uvlači u Aleksandrove cipele, svestan je da Vučiću nije lako.

Odnosi između Albanije i Srbije bolji su nego što su ikad bili, kaže on. Zapravo, u tome se slažu obojica. To me raduje. Pa jesu li, moj uvaženi sagovorniče? Je li to ona prava osnova o kojoj smo pričali na početku naše debate, a koje se već desilo tokom naše debate?

Moj uvaženi sagovornik, na žalost, želi da sve ostane unutar granica Kosova, ali odnosi nisu samo stvar granica. Oni se (raz)grade  i zmeđu Albanije i Srbije, takođe u Preševskoj dolini, Na Kosovu, u Crnoj Gori, pa i u Makedoniji gde se skoro jedan srpski oficir BIA našao u neobranom grožđu, to jest, na mestu na kom nije trebalo da bude, i u aktivnostima koje mu nisu bile dozvoljene.

Eto, oficir BIA se ‘slučajno’ obreo u sobranju Makedonije, gde se  divljački napada na izabrane narodne poslanike, među kojima najteže strada, opet slučajno, baš jedan albanski poslanik, sa velikim uticajem na novu orijentaciju makedonske vlade. Da li je ova antialbanska orijentacija srpskih institucija (ili je to bilo pojedinačni akt) zapravo samo jedna tajna strana, ruka koja pokušava da zaustavi taj proces poboljšanja srpsko-albanskih odnosa u regionu i protiv evropskog puta Srba i Albanaca uopšte, koji ipak zajedno čine kičmu Zapadnog Balkana?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.