Da li perčin ide ispod šajkače?

Fadil-Lepaja
Fadilj Ljepaja, rođen 1962. godine u Podujevu.
Prištinski je kolumnista i osnivač Centra za balkanske studije, nevladine organizacije koja okuplja analitičare koji se bave međuetničkim i međureligijskim temama. Diplomirao je književnost, a na postdiplomskim studijama izučavao maskomunikaciju.
Ljepaja je 80-tih bio jedan od vodja Narodnog Pokreta za Republiku Kosov, politički zatvorenik u bivšoj Jugoslaviji, a 90-tih je bio omladinski funkcioner DSK, aktivista za ljudska prava DSK, aktivista Odbora za ljudska prava, da bi krajem devedesetih pristupio i OVK.

Piše: Fadilj Ljepaja

“Perčin ispod šajkače ič ne ide.“ Tako reče, izvesni “Aksa od Sušice”, (iz knjige Janićija Popovića “Život Srba na Kosovu 1812-1912”) koji je izgleda bio inteligentan momak, jer je shvatio neke osnovne stvari, tj. šta ide, ili šta ne ide uz tradicionalnu šajkaču, kad se sve oko tebe promenilo.

Možda je vreme, sto godina kasnije, da Srbi sa Kosova, ponovo porazmisle o tom odnosu u novonastalim prilikama, pošto oni, ionako, više ne nose šajkače, kao što ni Albanci ne nose svoje bele kape.

Kosovski Srbi, razume se, kao tada, tako i sada, kada je pitanje kape i zastave se ravnaju po Srbiji, a u zadnje vreme srbijanska vlast nije da im daje baš jasne signale o tome šta da se radi. A ni sami se baš ne snalaze. Čas ulaze, čas izlaze, u koalicije, institucije. Ono što su dobro naučili taktički, jeste blokirati. Tako, dok je narod, kao i svugde snaga, sirova snaga politike, srpski zvaničnici na Kosovu, čas navuku jednu, čas drugu (institucionalnu) kapu. Ko ispašta, zna se.

Devedesetih godina prošlog veka Ibrahim Rugova je uradio nešto posebno u svom pokušaju da stvori “nešto između”, neki put kojim bi i Albanci i Srbi na Kosovu bili svoji na svome. Albanci na Kosovu, iako to nisu bas javno priznali, želeli su ujedinjenje sa Albanijom, a Srbi da Kosovo bude Srbija, kao i Šumadija ili bilo koji drugi njen deo. Tako su Rugova i grupa intelektualaca oko njega stvorili taj novi put, nove institucije, manje više novi identitet, ne samo za Albance na Kosovu, već i sve ostale koji ovde žive, a to je kosovski identitet, što bi u suštini bio nešto iznad nacija. Što reče on, otvoreno i prema Albaniji i prema Srbiji. Ako je sigurno da Srbi nikad neće postati Albanci, kao i obrnuto, kosovska kapa tj. identitet ipak pristaje svima koji se Kosovcima osećaju.

Naravno, ima reakcija ne takve ideje, ali kosovska država je građena baš na tom temelju. Po toj ideji, svi se mogu osećati kako žele na nacionalnom, kulturnom, religioznom planu,  ali su ipak svi „švajcarci“, tj. Kosovci.

Pa, tako i nazivaju kosovske Srbe u Beogradu ili drugde u Srbiji, a u nekim ekstremnim slučajevima ih zovu i “Šiptari”,  zbog njihovog naglaska ili mesta rođenja. Tako zovu i kosovske Albance u Albaniji ili Makedoniji.

Pomenuli smo, malopre, Švajcarce. Švajcarci su uglavnom Nemci, Francuzi ili Italijani, ali se oni ponose svojom posebnošću.

Ali Srbi na Kosovu, žele srpske institucije, neće kosovske. Šta ukoliko bi se desilo da sve manjine u svetu, ne priznaju vlast države u kojoj žive, iako ima, uvek nekog jakog razloga zašto je neki deo stanovništva ostao sa druge strane granice? Je li moguće da jedna država bude etnički čista? Iako su mnoge države to pokušavale, što iseljavanjem, što naseljavanjem – da promene etničku strukturu stanovništva, naročito u strateški važnim regionima, ipak nikome do sada to nije uspelo. Granice su politička kategorija. One su odnos snaga. Granice su i ravnoteža.

Moji prijatelji, Srbi, mi ponekad zameraju, da ne priznajem Srbima isto pravo za koje sam se ja, decenijama zalagao, za svoju zajednicu, i u tome imaju pravo. Na pitanje da li Srbi na Kosovu imaju pravo da imaju svoju republiku, ili autonomiju, veoma je  teško reći da nemaju? Da li Turci, Bošnjaci, Romi i ostali imaju pravo na svoje republike ili autonomije?

Da li Mađari, Vlasi, muslimani, ili Albanci u Srbiji, imaju pravo na svoje republike, tj. autonomije? Pa u principu, imaju! A da li je to moguće? Nije! Ako bismo na svakih sto ili dvesta hiljada stanovnika napravili autonomije, ili republike, onda ne bi trebala uopšte da postoji ni lokalna vlast.

Neko mi argumentuje da su  Albanci, tj. Kosovo, u bivšoj Jugoslaviji učestvovali sa manje-više istim procentom, kao Srbi na Kosovu danas, zaboravljajući da je tadašnja Jugoslavija imala 20 miliona stanovnika, i da je sadašnja Republika Kosovo manje-više slična po veličini sa Slovenijom, Makedonijom, te veća od Crne Gore, bar po broju stanovnika.

Naravno, Albanci su u bivšoj Jugoslaviji na početku insistirali da Kosovo bude jedna republika u kojoj bi bile sve teritorije gde žive Albanci, tj. Kosovo, te zapadna i severna Makedonija, jugoistočna Srbija, pa i delovi Crne Gore, i da se kasnije to pripoji Albaniji. Ali je vremenom taj zahtev korigovan, kao nerealan, zbog odnosa snaga, te je prihvaćena ideja republike, u granicama bivše autonomne pokrajine Kosovo kao neki minimalan program. Pokazalo se da je to bio realan program.

Ali šta je realno u odnosima između Kosova i Srbije, koja još nije digla ruke od „velike“ Srbije?

Ja mislim da tu pomaže samo načelo reciprociteta. Nije da se nema pravo proglasiti država na svakom ćošku, ali to nije razumno. Valjda je zato izmišljen za manje zajednice paket manjinskih prava. Albanci su uglavnom prihvatili ideju da ulazak u EZ rešava albansko nacionalno pitanje na Balkanu.

Ali pitanje mog uvaženog sagovornika me navodi da se osvrnem na problem uvedene takse, koja opet izvlači na površinu sve što se nakupilo u odnosima Kosova i Srbije.

Zašto je uveden taj drakonski porez, kojim je faktički objavljen carinski rat Srbima, pita g. Antonić? Ja mislim da to, uopšte nije samo ekonomska mera. To je politčka mera, sa političkim motivima, jer Vlada Kosova, a i većina stanovništva (po svim anketama), misli da ne moraš davati privilegovan status jednoj državi koja te ne priznaje, koja čini sve da te uništi, da te blokira iznutra, da ti zatvara sva vrata ka svetu, da te jednostavno pljačka u jednom odnosu koji sprečava uvoz kosovske robe, a izvozi na Kosovo više od 400 miliona godišnje. Naime, načelno, Kosovo nema nikakve obaveze prema jednoj državi koja je ne priznaje, i koja ne poštuje dogovoreno, već radi uporno na tome da je uništi.

Da li će biti i drugih mera osim Vojske Kosova i takse? Pa verovatno će biti. „Velike sile“ neće uopšte da se mešaju, direktno, već će savetovati strane da nađu zajednički jezik, ali neće dati da se zarati…! Uprkos pretnjama, ja mislim da će Srbija ipak ostati pribrana, te će se morati pomiriti sa činjenicom da više ništa na Kosovu ne zavisi od nje, pa čak ni zaštita Srba, kojima usput rečeno, ne preti nikakva realna opasnost dok je KFOR tu, a KFOR nece ići bez političkog dogovora, bez obostranog priznavanja, između Kosova i Srbije.

Moj uvaženi kolega priča o mom „likovanju“, zbog „magareće klupe“ za Srbiju, u Parizu, ali, bojim se da to uopšte nije tako. Ja sam, zapravo, samo pokušao da objasnim da se tu uopšte na radi o protokolarnoj grešci, već o svesnom činu, te o jasnoj političkoj poruci. Srbija treba da shvati, da se istorija ne ponavlja nikada u istom obliku, da su se prilike promenile, i da je puno lakše sada prihvatiti južnu granicu sa Kosovom, nego što je bilo to sa zapadnom granicom, prema BiH ili Hrvatskoj.

Na kraju, ja bih baš voleo da mi uvaženi gospodin navede šta to kosovske vlasti „rade“ Srbima na Kosovu, samo zbog toga što im je KFOR tu, osim što su jezik manje od 10% stanovništva priznali kao zvanični, da su državu uredili tako, da ona nije država albanskog naroda, već država svih njenih državljana? Šta to loše Kosovo čini Srbima, bilo bi interesantno da se napravi jedna lista, ali da sve to ne bi ličilo na propagandu da je suživot između Srba i Albanaca na Kosovu moguć samo u okviru Srbije?

Šta bi izvesni “Aksa od Sušice”, trebalo danas da uradi po pitanju kose i kape? Da li bi trebalo prihvatiti realnost, ili da traži nemoguće?



Fadilj Ljepaja, rođen 1962. godine u Podujevu. Prištinski je kolumnista i osnivač Centra za balkanske studije, nevladine organizacije koja okuplja analitičare koji se bave međuetničkim i međureligijskim temama. Diplomirao je književnost, a na postdiplomskim studijama izučavao maskomunikaciju. Piše redovne kolumne za neke od najvećih listova na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji. Često komentariše i analizira političke događaje, a naročito međunacionalne odnose i važi kao dobar poznavalac međunacionalnih, međureligijskih i međucivilizacijkih odnosa u regionu. Ističe da su Albanci i njihova kultura „posebna civilizacija“ koja ima „potencijal za saradnju i integraciju sa drugim velikim civilizacijama“ koje se zasnivaju na tri velike religije. Postojanje tri religije kod Albanaca, Ljepaja vidi kao faktor saradnje sa drugim narodima u regionu, te kao „nezamenljiv integrativan potencijal Albanaca“ u regionu. Ljepaja je 80-tih bio politički zatvorenik u bivšoj Jugoslaviji, a 90-tih je bio aktivista za ljudska prava DSK i član Odbora za ljudska prava, da bi krajem devedesetih pristupio i OVK.



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.