Nema granica za osiromašeni uranijum

Ponovo me je prijatno iznenadio moj uvaženi sagovornik poslednjom kolumnom i stavom da ne treba menjati granice na Balkanu. Tačno, menjanje granica ne biva bez rata. I dobro je da o tome čujemo jasan stav jednog albanskog intelektualca s Kosova, budući da su nedavne izjave gospode Rame i Tačija o ujedinjenu Albanije s Kosovom svakako, uz zbivanja u Makedoniji, najveća aktuelna opasnost po mir u regionu.

Još bolјe bi, razume se, bilo da se granice nisu menjale ni 1992. godine (Slovenija, Hrvatska, Makedonija i BiH), ni 2006. (Crna Gora), a ni 2008. (secesija „Kosova“). Pitam se da li je i tada moj sagovornik bio protiv promena granica, ili je taj skorašnji stav, nastao, možda, tek posle 2008. godine? No, nikad nije kasno da se razume koliko je neki način „rešavanja“ problema zapravo štetan.

Poseban problem je pitanje „granice“ između Srbije i „Kosova“. Srbija ne priznaje pretvaranje svoje južne pokrajine u „nezavisnu državu“, i u tom stavu se, realno, teško šta može promeniti, bez obzira na to ko je na vlasti u Beogradu. S druge, pak, strane, SAD i glavne zemlјe EU priznale su secesiju „Kosova“ i vojno su zaposele njegovu teritoriju, tako da je vojna rekonkvista Kosova i Metohije isklјučena.

Otuda je Kosovo tipičan zamrznuti konflikt i njegovo „rešavanje“ kroz stvaranje Shqipëria natyrale jeste kockanje s mirom – ne samo na Balkanu, već i u Evropi. Drago mi je da i u Prištini ima razumnih glasova protiv tog kockanja, a da je kolega Ljepaja upravo jedan od njih.

Što se reciprociteta tiče, to je tema kojoj se rado i uporno vraća moj uvaženi sagovornik. Da ponovim svoje ranije izneto stanovište – reciprocitet je nemoguć između države i provincije, između funkcionalnog i nefunkcionalnog društva, između društva realne i sivo-crne ekonomije, između društva zasnovanog na pisanom i na običajnom pravu… Ali reciprocitet je itekako moguć između dva najveća naroda Zapadnog Balkana. Nas dvojica upravo ovim dijalogom demonstriramo jednu od formi tog mogućeg reciprociteta.

U tom smislu želeo bih da Vas upitam, uvaženi sagovorniče, kakav je stav prištinskog javnog mnjenja prema „poklonu“ koji je Kosovo 1999. godine dobilo od NATO-a u vidu deset tona osiromašenog uranijuma?

Prema izveštaju NATO-a, na Srbiju i Crnu Goru izručena je 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, prema srpskim podacima bačeno je 50.000, a prema nekim ruskim izvorima 90.000. NATO je prvenstveno bombardovao cilјeve na Kosovu i Metohiji, gađajući tenkovske jedinice, pa se tamo nalazi 81 kontaminirana lokacija, u ostatku Srbije devet i jedna u Crnoj Gori.

U Srbiji se smatra da je devet kontaminiranih lokacija – koliko je na njenoj teritoriji van Kosova prouzrokovalo smrt između 10.000 i 18.000 građana u prvih deset godina posle bombardovanja. Da li ima sličnih procena i za Kosovo, gde je zagađenih mesta devet puta više?

U našoj štampi čitam da u Kosovskoj Mitrovici broj obolelih od raka svake godine poraste za oko 25 odsto (2011. godine 185, 2012. godine 225, 2013. godine 250…). Da li je to tačno i kakva su iskustva ostalih gradova na Kosovu?

Prema drugom pak izvoru, broj obolelih od raka na Kosovu i Metohiji udvostručio se u odnosu na period pre bombardovanja. Tvrdi se da od karcinoma sve više obolevaju i deca. „Kosovo je postalo `mala Hirošima`“, kaže jedan srpski lekar s Kosova:

„Imao sam pacijentkinju koja ima samo 14 godina, a otkrili smo joj rak dojke. Kod bebe od osam meseci otkrili smo cistu na jajniku, a u najvećoj ekspanziji je karcinom pluća kod muškaraca i rak dojke kod žena“.

Šta kažu saznanja prištinske javnosti, da li je to tačno?

U Beogradu čitamo i o teškim zdravstvenim posledicama koje su imali italijanski vojnici, koji su služili na Kosovu. Više od 300 njih umrlo je 15 godina posle bombardovanja NATO-a, usled izlaganja dejstvu osiromašenog uranijuma, a još 3.700 bolesno je iz istog razloga.

Ove podatke izneo je bivši italijanski pilot, Danijele Leđero, a sada predsednik udruženja „Oservatorio militare“, koje zastupa žrtve i njihovu rodbinu. Leđero kaže da „italijanski vojnici nisu imali potrebnu opremu za zaštitu“, iako su viđali američke vojnike koji su bili „obučeni kao astronauti“. „Kada smo ih pitali o čemu se radi, oni su ćutali,“ ispričao je jedan italijanski pilot koji je, pre tri godine, umro od raka.

Italijanska vlada je 2008. godine osnovala fond od 30 miliona evra za obezbeđivanje finansijske nadoknade vojnicima obolelim od raka, a koji je izazvala municija sa osiromašenim uranijumom. Kakav je komentar u Prištini u vezi s tim slučajevima?

Pronašao sam na Internetu da „Ekološka partija Kosova“ pokušava da pokrene ovo pitanje pred zvaničnim institucijama na Kosovu, ali bez uspeha. Da li je to tačno, i šta misli moj uvaženi kolega – zašto?

Ova tema čini mi se značajnom ne samo zato što jasno pokazuje – ako su navedeni podaci istiniti – da za imperijalna ratna zlodela granice ne postoje, već i da su dva balkanska naroda u ovom slučaju tek kolateralne žrtve jedne hladnokrvne i bezosećajne militarističke mašinerije. Da li se s tim slaže moj uvaženi kolega? Ili možda, ipak, misli da su i za ovaj ratni zločin – nekako – opet krivi Srbi?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.