Iz ugla analitičara

Lični stav: Marko Jakšić Sadašnjeg predsednika Vlade prvi put sam bliže upoznao 18. marta 2004. godine kada su posle čuvenih martovskih događaja Srbi u severnom...

LIČNI STAV: Rada Trajković Od kako je Hašim Tači sredinom jula putem Fejsbuka objavio nameru Kosova da aplicira za članstvo u UNESKO, pokrenuta je rasprava...

Dr Dušan Janjić i Nenad Đurđević: Teze za izradu buduće strategije delovanja srpskog civilnog društva na Kosovu (Polazne teze predstavljene su 6. maja u Kosovskoj Mitrovici u okviru...

EKSKLUZIVNO: Prebrzo ili presporo? Za ljude na severu, dijalog ide prebrzo, za ljude na jugu presporo. Za neke je teško preko noći promeniti proteklih 15 godina, dok je za druge dosta čekanja. Most je savršen primer. Obe strane su zaključane u sopstvenoj percepciji. Postoji nedostatak volje da se razume druga strana i njihovi interesi, strahovi i frustracije.

Procesom priznavanja univerzitetskih diploma koordinirao je SPARK. Od 433 podneta zahteva NVO SPARK, 387 je rešeno, od čega 374 sertifikata je izdato podnosiocima sa kosovskim diplomama, a samo 13 sertifikata podnosiocima koji su imali srpske diplome.

Za sada se integracija bivših pripadnika MUP-a u kosovsku policiju u javnosti često promoviše kao uspešna. Međutim, takve konstatacije treba uzeti s rezervom, jer integracija predstavlja proces i potrebno je vreme i merljivi pokazatelji kojima bi se dokazala uspešnost integracije. S tim u vezi, integracija pripadnika CZ takođe predstavlja proces, a stvaran (ne)uspeh u primeni sporazuma moći ćemo izmeriti naknadno.

Kao jedini i isključivi gubitnici, red je da vidimo dve godine kasnije šta su izgubili kosovski Srbi sa Severa, a da se u ovoj priči ne bavimo njihovim neospornim gubitkom da su, protivno svojoj volji, uterani u državu koju nisu hteli, kao sa zelene paše poterano stado ovaca u neočišćen tor - sporazumom u čijem središtu su upravo oni. Dakle, osim gubitka univerzalnog ljudskog prava – slobode volje i slobode izražavanja, autentičnosti, Srbi sa Severa su izgubili pravo na mentalni oporavak i pravo na istinu.

Prosto pitanje koju su mi mladi Srbi postavili bilo je dogovorom u Briselu, Albanci su dobili mogućnost da putuju kroz Srbiju, a šta smo mi dobili? Najveće žrtve sporazuma su zapravo oni koji iskreno veruju u napredak pregovora. Debata mi je dala uvid u nedostatke kosovskih, pa i beogradskih medija. Zapravo, takvu i slične debate bi trebalo često imati na RTK, RTS i drugim medijima.

Inicijalno zamišljena kao “krovna organizacija” većinski-srpskih opština na KiM, ZSO će morati da bude i nešto još više. U post-Briselskom periodu tranzicije, ZSO mora da odgovorno ispuni vakuum koji će neminovno nastati predstojećim konačnim povlačenjem preostalih srpskih institucija sa KiM.

Ako je "Štrajk rudara u Trepči" 1989. godine bio vesnik gorkih događaja, ostaje da još jedno proleće pokaže da li su najnoviji događaji na Kosovu splet slučajnosti, ili još jedan uvod u novi istorijski proces.

Četrnaest meseci nakon što je tadašnji prvi legitimni nosilac i unapređivač titule PPV, zatražio od međunarodnih okupacionih snaga famoznih 45 minuta za sređivanje stvari među neposlušnim stanovnicima Kosovske Mitrovice, u prilici smo da gledamo verovatno jedan od poslednjih činova kosovske tragikomedije.

Prigovore srpskih provrednika sa Severa Kosova valja ozbiljno shvatiti, a ne koristiti ih kao izgovor za odlaganje početka rada Fonda. Ozbiljnost odnosa prema Fondu i razvoju Severa Kosova meriće se, pre svega, kvalitetom realizovanih projekata i time da li oni služe kao ‘zamajci’ intezivnijeg razvoja.

Rugovina ideja o Kosovu - otvorenom prema Albaniji i prema Srbiji, bio je nagoveštaj zajedničkog puta Srba i Albanaca prema Evropi! Da li ima mesta za Veliku Srbiju i Prirodnu Albaniju u Velikoj Evropi? U svakom slučaju, za Srbe i za Albance ima mesta! Stoji činjenica da među Srbima i među Albancima u budućoj Evropi neće biti prepreka, te će svi ostvariti svoje strateške ciljeve! Srbija će dobiti izlaz na more, na sva mora, a Srbi će živeti ponovo u jednoj državi! Albanci će dobiti svoju prirodnu Albaniju! Dobiće je i Bošnjaci, Makedonci, pa čak i Crnogorci!

N. Spahiu: Iako pod Hitlerom, vlada Redžepa Mitrovica nije bila nacistička; M. Damjanović: Kulturni centar u Južnoj Mitrovici nosi naziv po nacisti, samoprozvanom “Arijevcu ilirskog porekla”

Ostaje pitanje za sever i severnjake – šta se njima tačno događa? Sve dok nije postalo jasno da će dobiti samo minimalnu pomoć iz Beograda, rukovodstvo sa severa je jednostavno bilo odbijački nastrojeno. U tom periodu izgubljene su neke od mogućnosti sa kojima se mogla iskoristiti inicijativa koju je ponudila uprava UNMIK-a – znam, jer sam bio tamo – kako bi se našlo rešenje za neka pogranična pitanja, kojima bi se uspostavile jasnije linije između njih i Albanaca, a da se istovremeno otvore kanali kojima bi se na statusno neutralan način uredili neophodni međusobni odnosi.

The question for the north – and for the northerners – remains exactly what happens to them? Until it became clear they would receive only minimal help from Belgrade, leadership in the north was simply rejectionist. In that period, some opportunities were lost to use the openings offered by UNMIK management – I know because I was there – to settle some boundary issues in a way that would establish clearer lines between them and the Albanians while also opening up channels to conduct necessary relations in a status neutral way.

Kosovo ne može sebi da priušti prazan hod, ulozi su previsoki. Neuspeh da se nesmetano i na vreme uspostavi zakonodavna skupština, predstavlja korak nazad u sprovođenju reformi. Postizborni ćorsokak se mora prevazići i vlada i skupština se moraju hitno konstituisati.

Stanovništvu na Severu odgovara politička tišina nakon burnih događaja tokom juna i jula. To što Kosovo nema vladu podrazumeva da iz Prištine, ali pre svega iz Beograda, stiže manji pritisak. Ventil na ekspres loncu je na kratko podignut i Sever može da se ‘krčka’ do sledeće krize.

I nakon skoro 25 godina višestranačja, Srbi i dalje po inerciji i partijskom poltronizmu, glasaju za one najveće i najmoćnije. Onaj stereotipni ratoborni Srbin danas je u potpunosti pacifikovan, anestetiziran i retko se odlučuje za otpor bilo koje vrste. A ono Kosovo zbog kojeg je Beograd nekada ratovao, danas niko više ni ne spominje.

Bilo je gotovo svih, od bajkera, preko vladike Amfilohija do Predsednika Srbije. I svi su morali da traže dozvolu za ulazak na teritoriju od nekih vlasti. Kao da ta teritorija nije njihova, a svi kažu da idu na sveto parče svoje zemlje?! Kao da se vlast na toj teritoriji nešto pita, a mi je Srbi ne priznajemo i za nas ne postoji?! Ni ovo Potemkinovo selo nije vest.