Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine (drugi deo): Energetika

Dragutin Nenezić
Dragutin Nenezić je pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi na Kosovu i Metohiji. Tokom rada u advokaturi, savetovao je i zastupao stranke u privatizacionim i imovinskim sporovima pred prištinskim sudovima, i vremenom se profilisao kao ekspert za pitanje imovine na Kosovu i Metohiji, u kom svojstvu je učestvovao u različitim forumima i inicijativama. Trenutno radi kao konsultant u oblasti infrastrukture, energetike i ekologije, kao i javnih politika.

 Piše: Dragutin Nenezić

Još jedna tema koja je poslednjih dana u fokusu srpske politike na KiM je energetika, koja može parirati ZSO po tome u kojoj meri je predstavljena u srpskoj javnosti bez potpunog uvida u javno dostupne činjenice. Kao i sa ZSO, u pravnoj analizi ove teme je najbolje poći od sadržine obaveza preuzetih u Briselu, ne ulazeći ovde u pitanje njihove pravne prirode u bilo kom pravnom sistemu. Takođe, pravna analiza će se baviti samo onim pitanjima koja se čine ključnim za njeno bolje razumevanje nasuprot aktuelnoj medijskoj kakofoniji, budući da je tema energetike među kompleksnijima kada se radi o KiM, pa bi detaljna analiza zahtevala mnogo veći prostor.

  1. Energetika u briselskim dokumentima

Energetika je bila predmet dva briselska dokumenta: tzv. energetskog aranžmana iz 2013. godine (u daljem tekstu: Aranžman) i zaključaka EU posrednika o implementaciji Aranžmana iz 2015. godine (u daljem tekstu: Zaključci). Cilj ovih dokumenata je bio da se reguliše dualizam u oblasti prenosa, distribucije i snabdevanja električnom energijom, s obzirom na to da su u vreme potpisivanja na teritoriji KiM delovali i beogradski i prištinski energetski subjekti u dva odvojena pravna sistema. Da bi se to postiglo, ovim dokumentima su Beograd i Priština prihvatili dve ključne obaveze:

  • Da prištinski operator prenosnog sistema KOSTT postane isključivi operator prenosnog sistema na teritoriji KiM (tačka 2. Aranžmana);
  • Da EPS osnuje dva zavisna društva u prištinskom sistemu koja će se baviti trgovinom (tačke 3. Aranžmana i 1-4. Zaključaka) i distribucijom i snabdevanjem (tačke 4. Aranžmana i 5-15. Zaključaka), koja će biti licencirana od strane prištinskog regulatornog tela (tačke 5, 9. i 10. zaključaka). Novosonovano društvo za distribuciju i snabdevanje, koje će se zvati Elektrosever (tačka 8. Zaključaka) bi vršilo fakturisanje i naplatu električne energije u četiri opštine na Severnom Kosovu sa srpskom većinom i preuzelo bi zaposlene beogradskog JP Elektrokosmet, dok bi trafostanica Valač bila priključena na dalekovod KOSTT, a njeni trenutni operatori bi poštovali instrukcije prištinskog dispečerskog centra (tačka 5. Zaključaka).

Kada bi obaveze iz ovih dokumenata bile u potpunosti sprovedene, na teritoriji Severnog Kosova bi prestali da deluju beogradski energetski subjekti u srpskom pravnom sistemu – oni bi bili „prevedeni“ u prištinski pravni sistem u formi dva novoosnovana društva, pa bi tako na teritoriji KiM ostali samo energetski subjekti u prištinskom pravnom sistemu.

Kako to obično biva, ove obaveze ipak nisu sprovedene na način na koji je bilo planirano – KOSTT jeste formalno postao isključivi operator na KiM (pogotovo imajući u vidu njegov ulazak u ugovorne odnose sa Evropskom mrežom operatora prenosnog sistema – ENTSO-E, na koji se Beograd saglasio u briselskim dokumentima), ali društvo koje će se baviti trgovinom nije osnovano, niti je Elektrosever licenciran. Posledice ovakve situacije su dvojake:

Čini se da bi jedino racionalno rešenje ovakve situacije u skladu sa briselskim dokumentima bilo da se registracija i licenciranje novih društava sprovede do kraja, i u tom delu su predstavnici Beograda u pravu. Međutim, postoje i druga, manje racionalna rešenja.

Zajedničko za sva moguća rešenja, kao što je to slučaj i sa ZSO, je to da su prihvatanjem briselskih dokumenata od strane Beograda zatvorena u okvire pravnog i političkog sistema Prištine. Nažalost, priroda tog sistema je (po Srbe na KiM) loša, i projavljuje se kao takva u brojnim primerima, od kojih će biti analizirana samo tri najupečatljivija.

Tako se, kada je reč o licenciranju Elektrokosmeta za distribuciju, ono odbija sa obrazloženjem da na teritoriji KiM ne mogu postojati dva energetska subjekta licencirana za distribuciju, a takvu licencu već ima KEDS, prištinski operator distributivnog sistema koji je 2012. godine prodat turskim investitorima.

Dakle, ili je potrebno promeniti prištinski pravni okvir (uključujući tu i moguće plaćanje odštete investitorima) kako bi se omogućilo licenciranje Elektrosevera za distribuciju, ili je ta obaveza uneta u briselska dokumenta bez namere da ikad bude sprovedena.

U pogledu naplate situacija je još komplikovanija. Za početak, prištinski osnovni sud je u oktobru 2021. godine poništio odluku prištinske regulatorne kancelarije za energetiku (ERO) iz 2012. godine na osnovu koje je potrošnja električne energije na Severnom Kosovu naplaćivana od potrošača sa cele KiM. U vezi sa tom odlukom je 2017. godine prištinski ombudsman podneo tužbu i zahtevao privremenu meru, pa od tada tako nastale dugove preuzima KOSTT.

Istom presudom je KEDS-u naloženo da nadoknadi preko 40 miliona evra štete potrošačima. Ovde se može postaviti niz pitanja. Srbi na Severnom Kosovu mogu da se zapitaju da li će se tih 40 miliona evra možda prinudno naplatiti od njih, kao i da li će to onda biti uvod u naplatu duga i za period pre 2012. godine.

Pravnik ili politikolog se pak opet mogu zapitati o namerama prištinskih pregovarača 2013. i 2015. godine, s obzirom na to da je cilj pregovora bio da se srpska elektroprivreda „istera“ sa Severnog Kosova (koja je dakle tamo tada delovala – i isporučivala električnu energiju), dok sa druge strane prištinski organi utvrđuju da su na Severno Kosovo u tom periodu vršene isporuke električne energije od strane prištinske elektroprivrede. Elektroinženjer bi na sve to samo odmahnuo rukom i odbio diskusiju o tome da je u periodu između 2009. i 2020. godine električna energija na Severno Kosovo mogla da stiže sa juga.

Kao da to nije bilo dovoljno, opozicija u Prištini je pitanje preuzimanje dugova od strane KOSTT u periodu do 6. novembra 2021. godine iznela pred prištinski ustavni sud, koji se do trenutka pisanja ovog teksta još nije oglasio. Buduća odluka ustavnog suda u ovom slučaju za Srbe na Severnom Kosovu zaista može biti „6. novembar“, s obzirom da može predstavljati osnov za (prinudnu) naplatu isporučenog u periodu posle 2017. godine (koji je pokriven odlukom osnovnog suda), odnosno posle „isterivanja“ srpske elektroprivrede sa tog područja.

  1. Energetska unija Tirane i Prištine

Šire posmatrano, pitanje energetike se ne može analizirati bez uzimanja u obzir regionalnog konteksta. Konkretno, reč je o približavanju Tirane i Prištine na polju energetike, koje poprima obrise energetske unije. Opet, i ovde se radi o kompleksnom procesu, pa će na ovom mestu biti istaknuti samo njegovi ključni elementi, s obzirom na ograničen prostor.

Za početak, Tirana i Priština su se povezali novim, 400-kilovoltnim dalekovodom, čiji projekat je nemačka razvojna banka KfW uz podršku energetske zajednice godine razvijala još od 2008. godine, i koji je svečano pušten u pogon na Vidovdan 2016. godine. Albanija je pod sličnim uslovima gradila dalekovode i prema Crnoj Gori i Makedoniji, ali se ovaj ipak izdvaja po onom što je usledilo – ulazak Prištine u zajednički kontrolni blok sa Albanijom unutar ENTSO-E u aprilu 2020. godine, koji je postao operativan krajem 2020. godine. Naravno, to se nije moglo desiti da se Beograd nije saglasio da će podržati Prištinu u tome u tačkama 2. Aranžmana i 16. i 17. Zaključaka.

Povezivanje Tirane i Prištine dalekovodom i pripadnost zajedničkom kontrolnom bloku je bilo preduslov za zaokruživanje energetske unije o kojoj se u stručnim krugovima često govori kao izbalansiranoj u pogledu izvora energije, kao i u pogledu odnosa baznog i vršnog opterećenja (eng. base/peak load).

Naime, u Albaniji se električna energija proizvodi skoro u potpunosti u hidroelektranama, dok su za Prištinu primarni izvor termoelektrane na ugalj. U Albaniji u trenucima kada nema dovoljno vode postoji manjak proizvedene energije (i obrnuto), dok je prištinska proizvodnja konstantna. Energetska unija je u tom smislu jedan od načina na koji se može prevazići energetska kriza poput one koja je u Albaniji nastupila u oktobru ove godine, jer se manjkovi u Albaniji mogu pokrivati iz prištinske proizvodnje.

Ipak, da bi takva unija funkcionisala, neophodno je da se obezbede stabilni izvori energije sa prištinske strane, s obzirom na to da su postojeće termoelektrane u toliko lošem stanju da bi, po prištinskoj strategiji energetike 2017-2026, termoelektrana „Kosovo A“ morala biti ugašena, a „Kosovo B“ značajno revitalizovana. Stoga je Priština još od ranih dvehiljaditih planirala izgradnju nove termoelektrane na ugalj od 500 megavata nazvane „Novo Kosovo“ (alb. Kosova e Re), da bi zatim o tome 2017. godine potpisala ugovor vredan preko milijardu dolara sa američkim investitorom, koji je u toku 2018. godine na tenderu angažovao još jednu američku kompaniju kao izvođača radova (zanimljivo je da se na taj tender između ostalih, javila i jedna kineska kompanija).

Međutim, budući da je realizacija ovog projekta počela u vreme kada je globalni trend dekarbonizacije već uzimao maha, međunarodne finansijske institucije su uskratile finansiranje, i projekat se 2020. godine završio neslavno – raskidom ugovora i arbitražom. Da se to nije desilo, ovaj projekat bi svakako u jednom trenutku bio suočen sa problemom snabdevanja vodom, što nas vodi do poslednjeg ključnog pitanja – jezera Gazivode.

  1. Pitanje jezera Gazivode

Od svih pitanja vezanih za energetiku na KiM, ovo je možda najzastupljenije u javnosti, ali istovremeno i najpogrešnije tumačeno. Činjenice su prilično jednostavne, ali se iz nekog razloga gube u moru dezinformacija i mistifikacija, pa se čini korisnim da se ukratko popišu:

  • Deo jezera Gazivode koji se nalazi na KiM je trenutno u režimu pravnog dualizma, budući da njime paralelno upravljaju dva preduzeća – jedno u srpskom, a drugo u prištinskom pravnom sistemu;
  • Kao takvo, jezero Gazivode do danas nije bilo predmet briselskih pregovora, ali se spominje u vašingtonskim dokumentima, koje su Beograd i Priština odvojeno potpisali 2020. godine na inicijativu tadašnje administracije SAD. Međutim, ti dokumenti predviđaju samo da će obe strane raditi sa ministarstvom energetike SAD (eng. Department of Energy) na izradi studije izvodljivosti o podeli jezera kao „pouzdanog izvora snabdevanja vodom i energijom“ (tačka 7). Ta studija je objavljena sredinom 2021. godine i u njoj se, između ostalog, predlaže model zajedničkog upravljanja po uzoru na basen reke Kolumbije koji dele Kanada i SAD;
  • Voda iz jezera se trenutno koristi, između ostalog, i za snabdevanje postojećih termoelektrana radi hlađenja itd. U transakcionoj dokumentaciji vezanoj za izgradnju nove termoelektrane (u posedu autora), rizik snabdevanja vodom termoelektrane je u potpunosti na strani Prištine, a količina vode koja je predviđena kao neophodna za njen rad (6.5 m3/s) je daleko veća od postojeće (3.75 m3/s; izvor u posedu autora). U tom smislu, investitor je od Prištine očekivao da učini čudo i skoro duplira količinu vode koja stiže iz jezera do termoelektrane, i uspeo je da takvo očekivanje pretoči u ugovornu obavezu.

Vašingtonska dokumenta se trenutno ne sprovode, i čini se da je težište pregovora sada u Briselu, gde se ovo pitanje još ne otvara, odnosno nema naznaka da će se postojeći pravni dualizam rešiti kao što je to bio slučaj sa snabdevanjem električnom energijom na Severnom Kosovu. Kao što je navedeno u prethodnom odeljku, projekat izgradnje nove termoelektrane je propao, pa voda iz Gazivoda nastavlja da se koristi nepromenjenim intenzitetom za hlađenje starih termoelektrana, koje pak nastavljaju sa radom.

  1. Zaključak

Čini se da tema energetike pruža mnogo primera nesnalaženja prištinske administracije (bez obzira na to koja je stranka ili lider vodi) u svim oblastima osim u pregovorima sa Beogradom.

Za početak, način na koji će trenutna prištinska administracija u narednim mesecima pokušati da reši situaciju sa snabdevanjem energijom će dosta govoriti o njenoj (i) racionalnosti, u onoj meri u kojoj o njenoj pregovaračkoj umešnosti govori trenutni rezultat briselskih dokumenata u oblasti energetike.

Priština je dobila „elektro-energetsku nezavisnost“ uz pristanak Beograda, ali je nije „zaokružila“ registracijom i licenciranjem novih društava iz razloga što to sama ne dozvoljava. Racionalno posmatrano, Priština nema potrebu da „zauzima“ trafostanicu Valač, jer je on već u njenom sistemu – dovoljno je da licencira Elektrokosmet (barem za snabdevanje), i time istovremeno omogući naplatu na Severnom Kosovu na redovan način, preko računa (dakle van sudova i prinudne naplate milionskih iznosa).

Svaka drugačija odluka Prištine će pokazati da se tamo trenutno nalaze iracionalni akteri koji ili ne znaju ili ne žele da sprovode dogovoreno, a Srbi (pre svega na Severnom Kosovu) će opravdano moći da se zapitaju da li žele da budu zatvoreni u sistem kojim takvi akteri upravljaju.

Dalje, energetska unija sa Albanijom je isto tako formirana uz (istina indirektni) pristanak Beograda, ali ne može da funkcioniše u odsustvu novih kapaciteta baznog opterećenja na KiM. Tu je situacija dosta nesrećna – posle propasti projekta „Novog Kosova“, deluje da se izjalovio i projekat gasovoda, koji bi mogao služiti za snabdevanje nove elektrane na gas, i koji je trebalo da finansira SAD. Jedna posledica toga može biti da se Albanija okrene sama sebi, i izgradi elektranu na gas u Valoni, opet uz podršku SAD, kao sopstveni kapacitet baznog opterećenja, koji pritom ne koristi ugalj.

Time bi Priština ostala oslonjena na stare termoelektrane, i sa arbitražom koju je pokrenuo investitor nesuđene nove termoelektrane. Da taj projekat nije propao, pitanje je kako bi zaživeo, s obzirom na nerealno postavljene parametre snabdevanja vodom. U svakom slučaju, ne čini se izglednim da bi Priština u današnjim uslovima, kada skoro niko više ne želi da finansira izgradnju bilo čega što koristi ugalj, mogla da dobije novu termoelektranu.

Konačno, Gazivode nastavljaju da funkcionišu u režimu pravnog dualizma. Model zajedničkog upravljanja koji je predložen američkom studijom nije prihvaćen ni od strane Beograda niti od strane Prištine, što se čini ispravnim budući da je zasnovan na modelu neuporedivom po više osnova – izdvajam ovde prirodu odnosa SAD i Kanade, koji su se poslednji put sukobili 1812. godine dok je Kanada još uvek bila britanska kolonija.

Ostaje veliko pitanje zašto autori studije nisu, primera radi, analizirali primer sporazuma između Izraela i PLO (tzv. Oslo 2), kojim se predviđa zajedničko upravljanje vodnim resursima između dve strane od kojih jedna ne priznaje državnost drugoj, što bi verovatno moglo biti dobro rešenje kada bi se Gazivode nametnule kao tema u Briselu.

Ako se ovakvo stanje pogleda iz perspektive rezultata Prištine, oni su pre svega politički – „elektro-energetska nezavisnost“ i unija sa Albanijom. Energetski rezultati su zanemarljivi – Priština ne naplaćuje potrošnju na Severnom Kosovu i, dugoročno posmatrano, nema stabilan izvor energije. Ekonomski, čini se da je Priština sklona stvaranju dugova sopstvenom nerealnom ili iracionalnom politikom, koje će na kraju možda poželeti da naplati od Srba na ovaj ili onaj način. U tom smislu, pravni okvir postaje irelevantan, budući da ga sama Priština krajnje diskreciono i voluntaristički primenjuje.

S druge strane, Beograd je, kao i sa ZSO, u velikoj meri pristao da prepusti deo svog energetskog sistema na KiM takvoj Prištini, ali se zaustavio na prenosu, distribuciji i snabdevanju i to na Severnom Kosovu, ostavljajući proizvodnju (i sa njom povezane resurse poput jezera Gazivode) van briselskog okvira. Ukoliko je interes Beograda da zaštiti Srbe na KiM, trebalo bi da na tome i ostane, pogotovo s obzirom na svoju trenutnu energetsku superiornost. Postoje ljudi koji veruju da se KiM može uspešno reintegrisati ekonomijom, a ta reintegracija bi mogla da otpočne na polju energetike, samo ukoliko Beograd to želi.

Pročitajte još: 

Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.