Piše: Dragutin Nenezić
U proteklom periodu je tema ski centra na Brezovici na kratko ponovo bila aktuelna. Budući da sam se ovom temom bavio jako dugo u različitim svojstvima, ovim tekstom želim da dam svoj doprinos razumevanju aktuelnih dešavanja, u meri u kojoj je moguće da svoja saznanja iznesem u javnost, i u skladu sa ograničenjima dužine ovog teksta.
Naime, prošlog meseca je objavljeno da je 13. januara 2022. godine upravni odbor prištinske agencije za privatizaciju (u daljem tekstu: PAP) imenovao novi privremeni odbor „Društvenog Preduzeća Inex Šar Planina Brezovica“, koje je „stavljeno pod direktnu upravu“ PAP u decembru 2020. godine. U vezi sa ovim su se oglasili kako predstavnici opštine Štrpce u prištinskom sistemu, tako i sam prištinski premijer, i jedni i drugi pohvalno pre svega u opogledu toga što je došlo do „fiskalizacije“ rada ski centra, te njegovog usaglašavanja sa prištinskim zakonima.
S obzirom na kompleksnost teme, najbolje je krenuti redom, od samog društva.
Novo ili staro društvo?
Pre svega, „Društveno Preduzeće Inex Šar Planina Brezovica“ u prištinskom registru postoji od maja 2021. godine, kao vlasnik 100% kapitala je upisana PAP, a kao e-mail adresa je ostavljen po svemu sudeći nečiji privatan mejl. U januaru je došlo samo do promene u upravljanju ovim društvom, i to u personalnom smislu tj. u njegov upravni odbor su imenovana određena lica. Pomalo zbunjujuće, to društvo je registrovano pola godine pošto je „stavljeno pod direktnu upravu“ PAP.
Ono što još više zbunjuje je da su svojevremeno u istom registru postojala najmanje dva društva istog ili sličnog imena – „PP Ineks Brezovica“ i „Društveno Preduzeće Ineks Šar Planina Brezovica“.
Da sve bude još zanimljivije, vlasnik „PP Ineks Brezovica“ je bilo fizičko lice A, dok je vlasnik „Društvenog Preduzeća Ineks Šar Planina Brezovica“ bilo fizičko lice B, iako su oba privredna društva imali isti poreski broj – koji se pritom razlikuje od poreskog broja društva kojim se bavi ovaj tekst.
Danas u registru ne postoji nijedno od tih društava, ali je dokumentacija o njima u posedu autora.
S druge strane, PAP je u proteklom periodu u svojim zvaničnim dokumentima upućivanim ski centru Brezovica (takođe u posedu autora) pored naziva „Društveno Preduzeće Ineks Šar Planina Brezovica“ koristio i naziv „DP „Inex“ Brezovica“, koji se po svemu sudeći odnosi na jedno te isto.
Kakve veze imaju sva ova društva i nazivi sa društvom kojim se bavi ovaj tekst? Formalno, izgleda nikakve, jer se radi o novoosnovanom društvu. Suštinski, kontinuitet postoji jer sva ta zbrka u pravnim subjektivitetima i nazivima predstavlja prethodne pokušaje Prištine da „fiskalizuje“ rad ski centra na Brezovici.
Načelno, svim ovim se pokazuje koliko Priština, u nedostatku bolje reči, brlja u svojim pokušajima da preuzme imovinu Beograda na KiM, kao i kolike su zapravo razmere pravne nesigurnosti na KiM. Kako bi ovo bilo jasnije, trebalo bi u pravom svetlu predstaviti dosadašnji rad ski centra.
Ski centar Brezovica
Ski centar Brezovica je postepeno izgrađivan od pedesetih godina prošlog veka, da bi tokom osamdesetih godina ušao u sastav sistema preduzeća Ineks. Današnju pravnu formu je dobio 2008. godine, kada je osnovano privredno društvo Ski centar Brezovica d.o.o. (u daljem tekstu: SCB), i to od strane Fonda Inex Interexport a.d. (u daljem tekstu: Ineks), kao pravnog sledbenika nekadašnjeg Ineksa, i javnog preduzeća Skijališta Srbije (u daljem tekstu: Skijališta). Ineks je u SCB uneo objekte na Brezovici, kao i skijališnu infrastrukturu i zemljište na kom se prostire ski centar.
Imajući u vidu da je do ove godine SCB manje-više redovno radio, on je do danas ostao jedinstven primer privrednog društva koja postoji isključivo u pravnom sistemu Republike Srbije, a delatnost obavlja na jugu KiM. Njegov položaj je još jedinstveniji ako se uzme u obzir da je jedan od vlasnika SCB javno preduzeće koje je u potpunosti u vlasništvu Republike Srbije.
Nije preterano reći da je, iz ugla Prištine, SCB (uz Trepču i Gazivode) najveća anomalija u njenom pravnom sistemu. Međutim, dok Trepča i Gazivode i dalje postoje u režimu pravnog dualizma, odnosno u oba pravna sistema (i Beograda i Prištine), SCB postoji samo u beogradskom sistemu.
Takođe, i Trepča i Gazivode se nalaze na Severnom Kosovu, koje je dosta dugo funkcionisalo (skoro) isključivo u beogradskom pravnom sistemu, dok se Brezovica nalazi na Južnom Kosovu, pa je to za Prištinu još iritantnije.
Upravo zbog toga, SCB je predmet kontinuiranih napada Prištine, koji su vremenom menjali (ne)pravnu formu (koje ću ukratko predstaviti u sledećim redovima), ali je namera uvek ostala ista – da se otme imovina Beograda na KiM.
Privatizacija, koncesija pa „fiskalizacija“
U prvom periodu, pre jednostranog proglašenja nezavisnosti Prištine, ski centar na Brezovici su pokušavali (bezuspešno) da privatizuju i Beograd i Priština, što je u to vreme ipak bilo moguće, koliko god se to danas činilo neverovatnim.
Naime, beogradska agencija za privatizaciju je pokušala da privatizuje ski centar 2006. godine, ali je taj postupak zaustavljen usled internog spora između vlasnika pred tadašnjim Trgovinskim sudom u Beogradu.
Godinu dana posle toga, 2007. godine, bord direktora prištinske poverilačke agencije (u daljem tekstu: PPA, inače pravni prethodnik PAP) je obustavio privatizaciju ski centra u prištinskom pravnom sistemu – ovde vredi napomenuti da se je UNMIK tada još uvek imao centralnu ulogu u donošenju propisa na KiM, kao i da su u svim „privremenim institucijama samouprave“, pa i PPA, veliku ulogu imali međunarodni predstavnici, koji su i doneli tu odluku o obustavljanju privatizacije.
Čini se da je osnivanje SCB bilo jednostavan izlaz iz ove situacije, jer je omogućilo funkcionisanje ski centra nezavisno od spora u Beogradu, a u to vreme je pravni dualizam na KiM bio u punoj snazi na celokupnoj njihovoj teritoriji, pa su i privredna društva u beogradskom sistemu mogla nesmetano da posluju na KiM.
Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti, došlo je do postepenog povlačenja UNMIK s jedne, i jačanja prištinskih institucija s druge strane, te se u tim insitucijama shodno tome smanjivala i uloga međunarodnih predstavnika. U skladu sa tim, PAP je zamenila PPA, i već 2009. godine pokušala da privatizuje delove ski centra, ali je i to obustavljeno.
Onda je usledilo zatišje, ali samo u smislu da su prestali pokušaji privatizacije. Prvo je 2011. godine uz podršku EU izrađen master plan za Brezovicu, da bi 2012. godine uz podršku SAD Priština odlučila da ski centar da pod koncesiju.
Koncesija je za Prištinu predstavljala na izvestan način ono što je za Beograd predstavljalo osnivanje SCB četiri godine ranije – izlaz iz ćorsokaka privatizacije. Ideja je bila da se celokupno zemljište ski centra, zajedno sa infrastrukturom i objektima, ekspropriše od strane Prištine i da u zakup koncesionaru.
Posle sprovedenog tendera, ugovor sa francuskim konzorcijumom je potpisan 2015. godine, da bi taj konzorcijum odustao od projekta 2017. godine, kada je obustavljen i postupak eksproprijacije. I ovo je jedinstven primer, budući da je za propast koncesije zaslužna koordinisana pravna akcija Beograda.
Posle propasti koncesije, SCB nastavlja da posluje, ali je pod stalnim pritiskom prištinskih vlasti da se „fiskalizuje“. Ta „fiskalizacija“ formalno predstavlja prinudu Prištine da se poslovanje privrednog društva u beogradskom pravnom sistemu prevede u prištinski sistem, time što će se kažnjavati i društvo (novčano) i njegova uprava (krivično) zbog toga što se prihodi ostvareni na teritoriji KiM ne prijavljuju prištinskim poreskim organima. Suštinski, ona predstavlja osvetu Prištine Beogradu za propast koncesije, a preko leđa uprave i zaposlenih u SCB.
Na ovom mestu kratak osvrt zaslužuje i opština Štrpce u prištinskom sistemu, odnosno njena uloga u ovom procesu otimanja Brezovice. Suštinski, opština se saglašavala sa svim pokušajima Prištine barem od 2012. godine.
U pogledu koncesije, opština je imala svog predstavnika u tenderskoj komisiji, koji je imao pravo veta, ali ga nikada nije iskoristio. Drugim rečima, opština nikada nije zaustavila postupak koncesije, iako je mogla, i to je poznato i vlastima u Beogradu.
Iako se spominje, uloga opštine u formiranju „Društvenog Preduzeća Inex Šar Planina Brezovica“ je formalno nejasna (jer po prištinskim propisima opština nema nikakve nadležnosti), ali se iz izjava za javnost svakako vidi da opština podržava „fiskalizaciju“, pa i neko novo javno-privatno partnerstvo.
Šta će biti sa Brezovicom?
Ukratko – sa Brezovicom će biti ono što će biti i sa ostatkom KiM. Brezovica je poligon na kome se već dvadesetak godina isprobavaju različiti koncepti politika od strane Prištine, te na kom se najbolje pokazuje suština „kosovske politike“ Beograda.
U prvom periodu, dok je UNMIK bio u potpunosti prisutan, i dok nije došlo do jednostranog proglašenja nezavisnosti, politika Prištine je bila da se Brezovica ne dira, dok je Beograd u duhu pravnog dualizma osnovao SCB.
Po jednostranom proglašenju nezavisnosti, te sa postepenim povlačenjem UNMIK, Priština je pokušavala da Brezovicu otme, samo je menjala pravnu formu i pokrovitelje te otimačine. Politika Beograda je bila proaktivna, ali je, po otpočinjanju briselskog procesa (koji za posledicu ima gašenje pravnog dualizma), bila usmerena skoro isključivo na mere u pravnom sistemu Prištine.
Paradoksalnost takve politike se najbolje vidi u položaju opštine Štrpce u prištinskom sistemu, čiji predstavnici, iako bliski Beogradu, podržavaju koncesiju protiv koje se Beograd borio.
Konačno, u terminalnoj fazi, Priština je naizgled uspela da otme Brezovicu, i u potpunosti prevede ski centar u svoj pravni sistem, kroz kombinaciju pritiska i pravnih brljotina.
Reakcija Beograda za sada nije vidljiva, pa je samim tim prerano suditi o njegovoj politici. Sigurno je samo da će, ukoliko Beograd na neki način ne sačuva Brezovicu, to značiti da je nastupio krah aktuelne „kosovske politike“ Beograda, s tim da će on tek u sledećem beogradskom političkom ciklusu biti svima vidljiv, a bojim se i nepovratan.
Što se samog ski centra tiče, lično sumnjam da će ga kupiti (ili na drugi način preuzeti npr. kroz koncesiju ili javno-privatno partnerstvo) bilo koji „normalan“ investitor, odakle god dolazio, jer se na njenom primeru očitava sva nekompetentnost aktuelnih prištinskih vlasti, tako da se ne trenutno ne zna ni šta se kupuje/preuzima, ni od koga, a ni po kom pravnom osnovu.
Bojim se i da će on ostati žrtva zlih namera i neukosti prištinskih vlasti, nemogućnosti delovanja u koju je Beograd sam sebe zatvorio, kao i saučesništva opštine u svemu tome. Voleo bih više nego išta da me budućnost demantuje.
Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
