Pravni okvir za Srbe na KiM po meri Prištine (treći deo): Kakva ih budućnost čeka?

Dragutin Nenezić
Dragutin Nenezić je pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi na Kosovu i Metohiji. Tokom rada u advokaturi, savetovao je i zastupao stranke u privatizacionim i imovinskim sporovima pred prištinskim sudovima, i vremenom se profilisao kao ekspert za pitanje imovine na Kosovu i Metohiji, u kom svojstvu je učestvovao u različitim forumima i inicijativama. Trenutno radi kao konsultant u oblasti infrastrukture, energetike i ekologije, kao i javnih politika.

PišeDragutin Nenezić

Čini se da se u srpskoj javnosti najviše obrađuju teme koje trenutno figuriraju u kontekstu pregovora Beograda i Prištine (poput ZSO i energetike), ili za koje se očekuje da će se u tim pregovorima rešavati (poput imovine i statusa SPC). Time se potpuno zanemaruju druge teme koje mogu direktno uticati na život Srba na KiM u budućnosti, koliko god u ovom trenutku delovale apstraktno i daleko. To je slučaj i sa onim što bi se savremenom terminologijom moglo nazvati javnim politikama Prištine, koje će biti ukratko analizirane u ovom tekstu.

  1. Strategija razvoja do 2030. godine

U Prištini je trenutno, pod okriljem nemačke razvojne agencije, u toku izrada dokumenta koji nosi naziv „Nacionalna razvojna strategija 2030“ (u daljem tekstu: Strategija). Polazne osnove za Strategiju su objavljene u septembru 2020. godine, dakle za vreme Hotijeve vlade – s tim da se ne može isključiti mogućnost da je taj dokument urađen za vreme prve Kurtijeve vlade.

Za izradu Strategije je odlukom prištinske vlade iz oktobra 2020. godine zadužena privremena komisija za strateško planiranje pri kabinetu predsednika vlade, kao i pripremni tim koji čine predstavnici prištinskih institucija, i čiji rad koordinira kancelarija za strateško planiranje kao stalno telo pri kabinetu predsednika vlade.

Prema vestima sa promotivnog dešavanja održanog krajem oktobra 2021. godine, čini se da je ova institucionalna struktura ostala nepromenjena, a potvrđeno je da je druga Kurtijeva vlada nastavila rad na Strategiji.

Strategija pokušava da postavi hijerarhiju dokumenata javnih politika, u kojoj bi sama Strategija bila na vrhu, dok bi se ispod nje nalazio niz dokumenata nižeg ranga, koji se završava planom rada vlade. Takođe, Strategija definiše četiri ključna razvojna prioriteta – vladavinu prava i dobro upravljanje, održivi ekonomski rast, ljudski kapital i jednako društvo, kao i čistu životnu sredinu i održive resurse.

Ti prioriteti se dalje detaljnije razrađuju po sektorima – od javne uprave i javnih finansija do socijalne zaštite, zdravstva, obrazovanja i nauke. Ukoliko bi se Strategija primenjivala (što često ne biva slučaj sa takvim dokumentima), ona bi u narednih desetak godina trebalo da usmerava prištinsku politiku u oblastima koje pokriva, a samim tim i da utiče na sadržaj propisa koji će biti doneti.

Što se tiče Srba na KiM, Strategija ih izričito ne prepoznaje, s obzirom na to da je temeljno očišćena od bilo kakvih etničkih predznaka. Ukoliko sa zadržimo na temama imovine i položaja SPC, kao i statusom Srba na KiM uopšte, tumačenjem opštih kategorija i još opštijih mesta na strani 7, čini se da se Strategijom Srbima namenjuje tek sledeće:

  • Da im bude omogućen jednak pristup uslugama centralnih i lokalnih institucija, kao i jednak pristup pravdi;
  • Da budu „bezbedna manjina“; i
  • Da budu deo „kulturnog diverziteta i kulturnog nasleđa“.

Sa proceduralne strane, čini se da se Strategija izrađuje skoro bez učešća Srba. Odluka kojom je formiran pripremni tim ne imenuje članove imenom i prezimenom, već samo navodi institucije koje će delegirati svoje predstavnike. Među njima se nalazi ministarstvo nadležno za povratak (koje tradicionalno vodi Srbin), čiji predstavnici treba da se bave prioritetima vezanim za ljudski kapital i održivi ekonomski rast.

Ljudskim kapitalom treba da se bavi i predstavnik saveta za kulturno nasleđe, koji bi očigledno trebalo da nastupa u ime verskih zajednica, uključujući tu i SPC. Opštine, kao treći relevantan srpski faktor na prištinskoj političkoj sceni, takođe ne učestvuju direktno, već preko asocijacije opština. Konačno, na Internetu je nemoguće naći bilo kakav trag o konsultacijama sa Srbima u bilo kom vidu.

  1. Program prištinske vlade do 2025. godine

Na suprotnom kraju hijerarhije dokumenata javnih politika, druga Kurtijeva vlada je u maju 2021. godine usvojila svoj program do 2025. godine (u daljem tekstu: Program), koji je, što se Srba tiče, znatno eksplicitniji.

Program definiše dva ključna prioriteta ove vlade – upravljanje pandemijom i ekonomski oporavak – te onda razrađuje ciljeve u 18 tematskih oblasti. Program pravi razliku između Srba na KiM i Republike Srbije, tako da Srbe na KiM posmatra u sklopu svake tematske oblasti kao pasivnog subjekta, dok je Republici Srbiji posvećena posebna tematska oblast.

Tako, za Srbe na KiM Program (ne) predviđa sledeće (opet posmatrano u kontekstu tema imovine i položaja SPC, kao i statusa Srba na KiM uopšte), a što je sve prošlo vrlo nezapaženo u javnosti:

  • Gašenje prištinske agencije za privatizaciju i njenu transformaciju u agenciju pod kontrolom vlade (odeljak 1.2);

Gašenje agencije za privatizaciju je posebno bitno s obzirom na veliki broj privatizacionih sporova koji se tiču Srba na KiM, koji se trenutno vode protiv odluka te, formalno nezavisne, agencije, a pred posebnom komorom prištinskog vrhovnog suda. Transformacija u agenciju pod kontrolom prištinske vlade zapravo znači da će sva sporna imovina biti nacionalizovana, kao što je to već učinjeno sa RMHK Trepča.

  • Monoetnički povratak raseljenih (Albanaca u Kosovsku Mitrovicu), u odeljku 2.6; i
  • Regulisanje i promociju kulturnog nasleđa bez etničkog predznaka (odeljak 2.16.2).

Još je zanimljivije šta Program predviđa za Republiku Srbiju, a što je u javnosti prošlo delimično zapaženo zbog Kurtijevih izjava:

  • Tužbu za genocid pred Međunarodnim sudom pravde, kao i zahtev za reparacijama (odeljak 2.2.3); i
  • Međusobno priznanje i „konačnu normalizaciju“ (odeljak 2.17.9).

Prema medijskim izveštajima, predstavnik Srba u prištinskoj vladi je bio uzdržan prilikom usvajanja Programa.

  1. Zaključak

Ova dva strateška dokument moraju biti posmatrana zajedno kako bi se u potpunosti razotkrila priroda i namere aktuelne prištinske vlade, ali, šire posmatrano, i prištinskog pravnog i političkog sistema uopšte.

Sa jedne strane, uz tehničku podršku zapadnih faktora, donose se tehnički solidno urađeni dokumenti – ovo je slučaj kako sa dokumentima javnih politika, tako i sa pojedinim propisima. Vrednosno, ti dokumenti su uvek na pozicijama liberalizma – sekularizovani i anacionalni. Međutim, kada prištinske vlasti deluju bez te tehničke podrške, one donose otvoreno diskriminatorne dokumente – i to je takođe slučaj i sa dokumentima javnih politika, i sa propisima. Tada se vrednosno prelazi sa liberalizma na nešto što se opasno približava suprotnom kraju političkog spektra.

Posmatrano zajedno, prema spolja se onda Priština može, u maniru svog aktuelnog lidera – pseudointelektualca, predstaviti kao jako savremena, skoro postmoderna liberalna demokratija, dok je prema unutra – preciznije prema Srbima na KiM – ona na trenutke i otvoreno antisrpska. U takvom ključu se onda nepogrešivo mogu tumačiti svi potezi Prištine koji izgledaju protivrečno, nelogično i tome slično.

Prirodno je u vezi sa ovim bizarnim fenomenom postaviti pitanja kako Srbima na KiM, tako i Beogradu. Za Srbe na KiM, pitanje je da li žele da žive u sistemu koji je temeljno posvećen njihovom negiranju na svaki mogući način, koji im umesto poštovanja njihovih prava nameće sankcije i asimilaciju, i koji oduzima njihovu imovinu i nameće teret genocidnog naroda uz zahtev za reparacijama.

Za Beograd, pitanje je ne samo da li je svestan čemu vode pregovori sa Prištinom, već i kako on pristupa pitanju KiM nevezano od odnosa sa Prištinom. Primera radi, da se zadržim na nivou dokumenata javne politike, Republika Srbija još nije usvojila svoj plan razvoja u skladu sa Zakonom o planskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 30/2018), pa ostaje da se vidi kako će tamo tretirati KiM, posebno imajući u vidu stav EU da u procesu pristupanja, Srbija mora da vodi računa o tome da teritorijalno važenje njenog zakonodavstva nije u suprotnosti sa postupkom tzv. sveobuhvatne normalizacije (tačka 38. Opšte pozicije EU o pristupnim pregovorima sa Republikom Srbijom iz 2014. godine).

Ukoliko plan razvoja Republike Srbije ne bude uključivao i KiM, Srbi na KiM će biti jedinstven primer na svetu po tome što ih nijedna od jurisdikcija koja formalno pretenduje da budu njeni građani zapravo ne želi. Ukoliko pak KiM bude našla mesto u planu razvoja Republike Srbije, sprovođenje tog plana, kao i njegovo usklađivanje sa onim što je dogovoreno u Briselu, biće pravi izazov, a način na koji će Beograd tom izazovu odgovoriti će biti merilo njegove istinske zainteresovanosti za Srbe na KiM.

Pročitajte još: 

Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine: ZSO

Pravni okvir za Srbe na Kosovu i Metohiji po meri Prištine (drugi deo): Energetika

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.