Hronika najavljene tragedije

Piše: Petar Ristanović

„Smirite se, već su ga ubili.“ U kratkoj replici sadržan je sav besmisao utkan u novelu „Hronika najavljene smrti“ Gabrijela Garsije Markesa. Toga jutra čitavo mesto je znalo da će Santijago Nasar biti ubijen. Nekolicina je pokušala da ga upozori ali nisu uspeli da ga pronađu. Drugi su smatrali da nije njihovo da ga upozore. Bilo je i onih koji su mrzeli Santijaga ili bar verovali da je zaslužio da bude kažnjen. Šaputanje da braća Vikario oštre noževe se raširilo gradom, a u razgovorima se mogla čuti sumnja da je sve ipak samo blef, pijano hvalisanje, i da se ubistvo neće dogoditi. Predsednik opštine im je oduzeo noževe i potom, zauzet jutarnjim obavezama i ugovaranjem partije domina, prevideo da bi mogli da nađu nove. Niko nije istinski pokušao da ubistvo spreči jer su verovali da je to neizvodljivo i da, ako to već svi znaju, i Santijago mora znati šta mu se sprema.

Sve što se događa na Kosovu tokom proteklih meseci zlokobno podseća na Markesovu novelu. U javnim istupanjima političara i eksperata na temu Kosova oduvek se moglo čuti svašta. Upadljivo je, međutim, izbegavanje da se pomene mogućnost da dođe do provale masovnog, stihijskog nasilja. Godinama se stvara uverenje da se događaji nalik na 17. mart 2004. više neće ponoviti. Teško je i izbrojati koliko su puta dizane tenzije, nakon čega bi ostao mučan utisak da smo prisustvovali još jednom režiranoj i dobro uigranoj predstavi. Da li zbog toga, ili zbog uverenja da „NATO i međunarodna zajednica to neće dozvoliti“, stvoren je sentiment da ma koliko situacija oko Kosova bila komplikovana, masovno nasilje će na kraju biti izbegnuto.

Nadam se da je to istina, ali sumnjam. Ukoliko do eskalacije nasilja ipak dođe, a njegove krajnje žrtve bi sasvim sigurno bili Srbi, na sve što se događalo gledaćemo kao na hroniku jasno najavljene tragedije, pred kojom su svi zatvarali oči.

Samo jedna usijana glava pod šlemom ili bačena petarda u pravcu albanskih specijalaca na Brnjaku tokom blokade mogla je da pokrene spiralu nasilja. Jedan nepromišljen potez čoveka ophrvanog strahom i besom može da bude varnica u suvoj travi, i da Srbi u Orahovcu, Velikoj Hodži, Pomoravlju i u povratničkim metohijskim selima ručaju u svojim kućama a noć provedu u zbegu, dok im kuće gore.

Retorika političara i potezi vlade u Prištini, jer oni su ti koji imaju kontrolu na terenu i samim tim najveću odgovornost, najavljuju da će se krizne situacije tek događati. Stanje na prelazima se još smiruje a već se „zaplena švercovane robe“ u Mitrovici i Zvečanu završila pucnjavom i krvlju na ulicama. Nizom incidenata se normalizuje stanje stalne tenzije i „ograničenog nasilja“, šta god ta sintagma značila. Ta „nova normalnost“, na prostoru gde već decenijama ništa nije normalno, lako može da dovede do uverenja da je „ograničeno nasilje“ jedini način da se zaglavljeno rešavanje kosovskog pitanja pokrene sa mrtve tačke. Uostalom, Hrvatska je jedina država u regionu u kojoj je izgrađeno stabilno postkonfliktno društvo. Cena je bila „samo“ etničko čišćenje.

Albanci i Srbi na Kosovu od 1999. žive dve paralelne realnosti. Različito tumače prošlost, doživljavaju sadašnjost i priželjkuju različitu budućnost. Srbi, čak i u enklavama poput Suvog Grla i Banje, u srcu Drenice, sanjaju dan kada će se „vratiti Srbija“. Albanci za to vreme govore o pobedi „herojskog Kosova“, potpuno ignorišući da se oko 10% stanovnika Kosova u ratu nalazilo na drugoj strani. Oni su za njih neprijatnost, smetnja, strano telo za koje bi najbolje rešenje bilo da se odstrani. Čak i oni malobrojni Srbi koji su pokušali da se istinski integrišu u današnje društvo Kosova nizom gestova se, praktično na dnevnom nivou, podsećaju da im tu nije mesto.

Pregovori Beograda i Prištine, eufemistički i sarkastično nazvani „dijalog“, odavno ne vode nikuda. Konačni sporazum „samo što nije potpisan“ već pune tri godine i nema izgleda da će ga biti bar još tri, ili trideset i tri. Za to vreme potencijalnih izvora nasilja je sve više.

Paradoksalno, jedan od njih može da bude upravo „konačni sporazum“. Srpski predstavnici uporno ponavljaju da će pristati isključivo na dogovor po kome Srbija neće eksplicitno priznati Kosovo i kojim će dobiti „nešto“. Šta god to „nešto“ bilo u društvu Albanaca sa Kosova, duboko podeljenom po političkoj liniji, to će biti prilika da (tadašnja) opozicija proglasi izdaju i pozove na proteste koji bi vrlo lako mogli da eskaliraju u stihiju nasilja usmerenu protiv Srba.

Povod za nasilje istovremeno može da bude i odsustvo sporazuma, odnosno okrivljivanje Srbije i Srba za probleme sa kojima se Kosovo suočava. Ma koliko u Prištini uporno ponavljali da je pitanje statusa zauvek zatvoreno i da na Kosovu niče „vibrantno društvo i poletna ekonomija“, činjenica je da Kosovo nije članica Ujedinjenih nacija, da oko polovine država sveta ne priznaje njegovu nezavisnost, da je put Kosova ka Evropskoj uniji (kao, uostalom, i čitavog „regiona“) zatvoren, da nema izgleda da dobiju čak ni viznu liberalizaciju. Najvažnije od svega, Kosovo je ekonomski neodrživo kao nezavisna država. Za vreme SFRJ, u vreme najvećih investicija tokom sedamdesetih, pokrajina je bila u stanju da obezbedi samo 7% novca za investicije. Tada su izgrađeni Feronkl u Glogovcu, hidrosistem Ibar sa jezerom Gazivode, prošireni su kapaciteti Trepče, podignuta termoelektrana Kosovo B. Sve su to investicije o kojima vlada u Prištini danas ne može ni da sanja. Istovremeno, tokom sedamdesetih, pokrajina Kosovo je mogla da obezbedi samo 30% sredstava za svoj budžet. Kosovo danas jedva da ima neku industrijsku proizvodnju, nema penzioni i medicinski sistem, a sanja vojsku.

Aljbin Kurti je došao na vlast obećavajući obračun sa korupcijom i kriminalom. Čak i ako bi pokušao da obećanje ostvari ne postoji način da postigne vidljive rezultate za vreme trajanja mandata. Neuspeh na tom polju pokušaće da nadoknadi na polju nacionalnog, što već uveliko čini. Ne treba zaboraviti da je Kurti otvoreni zagovornik ujedinjenja sa Albanijom, što će usled ekonomske neodrživosti i zatvorenog puta ka EU na Kosovu postajati logičan put i ideja o kojoj se sve više govori. Za njeno ostvarenje ponovo će prepreka biti Srbija (i Srbi), koji se odavno označavaju kao prepreka ekonomskog napretka Kosova, jer ne dozvoljavaju pokretanje proizvodnje u Trepči, privatizaciju ski centra na Brezovici, izgradnju vodovoda i puta kod Dečana itd.

„Zaglavljenost“ Kosova i normalizacija stanja permanentne tenzije dovešće do širenja uverenja da je „ograničeno nasilje“ tragično ali dugoročno najmanje loše rešenje. „Kontrolisana eskalacija“ bi, u teoriji, sve stavila pred svršen čin. O tome se, uostalom, već govorkalo pre dve godine, prilikom najava sporazuma o takozvanom razgraničenju.  Međunarodni predstavnici su umorni od Kosova i nezainteresovani. KFOR, sa 3000 ljudi, nema resursa da zaustavi eskalaciju nasilja većeg obima, čak i kada bi bilo volje za tim. Sve što bi se od njih moglo očekivati je izražavanje „zabrinutosti“ i pozivi „da se očuva mir“.

Svaka nova kriza, svaki gest vlade u Prištini usmeren na „potvrdu državnosti“ i „uspostavljanje reciprociteta“, predstavlja novu opasnost da događaji skliznu u stihiju nasilja. Mediji dolivaju ulje na vatru. Tvrdnje predstavnika civilnog društva iz Prištine da se situacija iz marta 2004, kada su mediji inicirali pogrom Srba, ne može ponoviti su obična (samo)obmana. Izveštavanje medija na obe strane je skandalozno, ali su prištinski mediji ti koji više utiču na stanje na terenu, jer oni oblikuju razmišljanje i postupke najvećeg broja stanovnika Kosova. Bes se dugo potpaljuje, a ako bukne niko ne može da bude siguran šta će se dogoditi. O tome kako bi reagovala vlada u Beogradu i šta bi se dogodilo sa Srbima severno od Ibra, može se samo nagađati. Srbima južno od Ibra preti opasnost da budu zbrisani.

Ključna reč u svakom razgovoru o srpsko-albanskim odnosima na Kosovu mora da bude deeskalacija. Danas, i u svakom trenutku u budućnosti, smirivanje tenzija treba da bude preduslov za sve. Jedino tako postoji šansa da događaji ne dobiju tragičan tok. Stvarnost, nažalost, nije obećavajuća. U Markesovoj noveli Santijago Nasar je skončao sa rasporenom utrobom, prekriven krvlju u kuhinji sopstvene kuće. Premnogo puta su se slične scene događale na Kosovu. Nadam se da će ovaj put biti izbegnute.

Petar Ristanović je istoričar, zaposlen kao naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština/Leposavić. Autor je nagrađivanih knjiga „Kosovsko pitanje 1974-1989“ i „Iluzija moći. Srpski kritički intelektualci i komunistički režim“. Objavio je niz stručnih i publicističkih članaka na temu kosovskog pitanja i komunističke Jugoslavije u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima i medijima.

Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.