Sveta zemlja

Tatjana Lazarević Vreme ličnost godine
Tanja Lazarevic, novinarka, Kossev, 04.01.2019 Kosovska Mitrovica, Foto Marija Jankovic

Piše: Tatjana Lazarević (Tekst je pisan za sajt Normalizacija.rs)

Kriminalni Sever i kosovske vlasti koje uz podršku međunarodne zajednice hoće da uvedu vladavinu reda i zakona na celoj teritoriji Republike Kosovo kako bi mlada država mogla konačno nesmetano da se razvija – ovo je dominantan dvodecenijski narativ Albanaca i zapada sa kojim se pokušava da dođe do normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Za napredak i pomirenje je važno i ovo – osloboditi Srbe sa Kosova malignog uticaja Beograda a Srbija da se izvini za ratne zločine i plati ratnu odštetu.

Šanse da se u ovakvoj priči reši problem ravne su nuli, osim, ukoliko se sa Kosova ne potisnu i malobrojni Srbi koji su tu ostali posle ’99, odnosno 2004, 2008. i 2014. godine. Umesto pomirenja, predanje o novom egzodusu prenosiće se s kolena na koleno.

Šiptarski teroristi, narko dileri i prodavci organa koji uz podršku zapada hoće da etnički očiste Kosovo i Metohiju, kako bi na vekovnom ognjištu malobrojnih preostalih Srba izbrisali svaki trag srpske kolevke, paralelan je narativ koji se iz srpskih tabloida, prorežimskih medija i hibridnih gerila elektronskih kanala, prelio u domove, škole, na slavlja i u žalost.

Ni sa ovakvom četrdesetogodišnjom službenom instalacijom nam nema pomoći.

Mrzećemo se ko zna još koliko decenija, možda opet i ubijati ubeđeni i jedni i drugi da smo žrtve i dobri, a oni drugi zlikovci, dok majstori i promoteri ovog zanata budu sedeli u istoj vladi ili na istoj jahti, postižući lako dogovore, bilo da prave ili ruše vlade, dok daju bese i piju skupe rakije.

Kako na licu mesta izgleda primena ovih uputstava?

Danas je tačno dva meseca od specijalne operacije kosovskih vlasti protiv šverca i organizovanog kriminala u Mitrovici. Zapravo je bila planirana na 26 lokacija širom Kosova, od kojih 9 na Severu, na 8 nije uspela. Navodno je došlo do curenja bezbednosnih podataka. Usledili su žestoki okršaji demonstranata sa policajcima u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu. Bilans: desetak povređenih građana, 6 policajaca, najteže od svih, vatrenim oružjem ranjen je Srećko Sofronijević, operisan u mitrovačkoj bolnici, oporavljao se, pa prebačen u Urgentni u Beograd, gde ga je urgentno obišao ministar zdravlja. Uhapšeno je 8 osoba od kojih troje sa Severa – 6 Albanaca, jedan Bošnjak i jedan Srbin. Objavljene su poternice za 10 lica – dvoje Srba i 8 Albanaca. U međuvremenu su se neki predali, a jedan od dvojice Srba sa poternice se od prošle nedelje našao i na američkoj listi lica pod sankcijama.

Za osobe koje je potraživala kosovska policija, do danas nisam čula nijednog sagovornika među Srbima da je iznenađen što su se našli na listi za hapšenje. Malo je mesto i poznaju se svi – Srbi i oni Albanci koji rade na Severu. Svejedno, osudili su akciju. Nije pomoglo ni to što su znali čime se bave, kao ni celodnevno ponavljanje iz Prištine da akcija nije etnički-motivisana, te potpuno nabrajanje iz petnih žila svih činjenica koje to dokazuju.

Kosovsku policiju, poslovično nedostupnu za medije u glavnoj direkciji sa izuzetkom tog dana, čula je samo albanska javnost; pri tom, naoštrena za izbore koji će se dogoditi za četiri dana.

Kako to da borba protiv korupcije i organizovanog kriminala može da u jednom delu društva naiđe na apsolutnu podršku, a u drugom na opštu kritiku i otpor?! Neće biti valjda da se dva naroda razlikuju po tome što jedni žive u vrlini, a drugi podržavaju kriminal? Osim ako će se ponovo prigrliti ideologija nemačkog nacizma da se ova teza odbrani?

U apoteci čiji je vlasnik Besim Zećiri, u trenutku ulaska inspektora, a ubrzo i žestokog okršaja policije sa demonstrantima, radila je njegova svastika koja je bila u 7. mesecu trudnoće, sa mladom, tek zaposlenom koleginicom, čiji je otac dojurio da spašava ćerku.

Za traženog Zećirija su mi kazali da u tom objektu skoro nikad ne boravi, i da su šanse bile neuporedivo veće zateći ga u teretani ili kafiću.

Kada su pre godinu dana kosovske vlasti pokušale nešto slično u drugoj apoteci, službenice su preplašeno napustile severnu Mitrovicu pred naletom momentalnog bunta ljudi koji su se tu zatekli ili dotrčali, među njima i oni koji su u piku pandemije u redu čekali za lekove.

Plenidba lekova je riskantan posao na Severu i u koroni. Srbi se leče u zdravstvenom sistemu Republike Srbije, a apoteke prate taj sistem. Lekovi se uglavnom kupuju, jer se najbliža snabdevena državna apoteka nalazi na 65 km dalje – iza Jarinja, u Raški.

Na samo desetak metara od apoteke, centralna srednja škola i fakultet su tog jutra bili puni dece, dom zdravlja – pacijenata. Roditelji su počeli da jure ka školi, neki pacijenti su se uspaničili. Pucnjava i eksplozije šok bombi odjekivali su gradom. U Zvečanu, gde je pokušana plenidba u magacinu, okršaj je bio još gori.

Regionalna policija našla se između demonstranata sa jedne, i inspekcije i specijalnih policijskih snaga sa druge strane. Bez pancira, šlemova i ostale opreme, neki od njih bili su poput glinenih golubova. Nisu znali za akciju planiranu u Prištini, osim što su pred samo izvođenje operacije pozvani da pruže asistenciju. Nisu znali ni da se neki u masi “neće držati dogovora”. Tako je barem u afektu ispred apoteke vikao jedan policajac, dok je drugi prethodno pokušavao da zaštiti kolegu Albanca.

A među okupljenima su u većem broju bili civili – zaposleni i organizovano izvedeni, roditelji, slučajni prolaznici, građani koji su dotrčali da vide šta se dešava. Svi zabrinuti i uplašeni. Tu je bila i kontrolisana polu-civilna agresivna grupa mlađih muškaraca koja je potiskivala policiju, bez zvaničnika Srpske liste, sa izuzetkom jednog odbornika, koji se zatekao na poprištu sukoba samo zato jer tu i živi i pokušao da smiri situaciju.

Iz te grupe je izvršeno i nasilje prema novinarima – pre svega zastrašivanje da ne snimaju, pokušaj da se uzmu telefoni, istrgnu legitimacije, a raspoloženje je svakako postojalo i za nešto ozbiljnije.

Moglo je lako da se dogodi da svaka strana ozbiljnije strada tog dana. Ne mora se izaći sa policijske ili vojne obuke da bi se znalo da akcija protiv organizovanog kriminala i korupcije mora da bude 100 odsto profesionalno planirana i sprovedena. To znači bezbedno sprovedena. Na prostoru sklonom konfliktu, u podeljenoj zajednici ili antagonizovanim društvenim kategorijama, takva akcija ne sme da produbi sukob i dodatno cepa društvo, već da obori tenzije i pruži sigurnost.

A one su se prelile na celodnevni tok šou televizijski program, direktno prenošen, prvo iz Beograda, a potom i sa onog 65. kilometra od Kosovske Mitrovice.

Ovo je politika psihopate i ludaka Aljbina Kurtija. Ukida se sloboda kretanja za naš narod. Ide se na goloruk narod sa dugim cevima, desetine je ranjenih, pokušaj ubistva naših ljudi. Ranjavanjem Srećka Sofronijevića, pala je prva kap srpske krvi na Kosovu i Metohiji. Lekari mu se bore za život, a goloruki srpski narod uspeo je da odbrani severni deo Kosovske Mitrovice i otera pripadnike ROSU. Divljaštvo Aljbina Kurtija, dovelo je do haosa na Severu, na hitnoj konferenciji za medije na kojoj nije bilo pitanja, kazao je direktor Kancelarije za KiM.

Potom je goloruki narod herojski branio predsednik Srpske liste na TV Pink koji je najavio hitan odlazak ako treba i svih Srba u Rašku, gde će se sastati sa predsednikom jer ne mogu više da trpe Kristalnu noć. I posle telefonskog uključenja ostala je misterija – gde se čitavo jutro i rano popodne nalazio prvi čovek najjače i jedine stranke kosovskih Srba, dok su mu tukli narod. Ali je popodne pred kamerama u kasarni Vojske Srbije priznao da je morao da popije tabletu za smirenje.

Kako bi svako prepričavanje umanjilo verodostojnost izvornog događaja, uvek ću pozivati da se pogleda snimak susreta vojno-policijsko-političkog vrha Srbije sa drčnim srpskim patriotama sa Severa, arhiviran na više kanala na Jutjubu. Nijedna interpretacija ne može da zaseni original, baš kao što je original pokazao poroznost državnih institucija i poniženje simbola tog 13. oktobra, samo zarad jednog TV seta.

Da li našu decu i nas treba da počnu da iznose u sanducima sa našeg Kosova i Metohije da bi vi stali iza nas da nas zaštitite? Ako vi mislite da nas odbranite i da nas zaštitite, mi vas molimo za to! Stanite uz svoj narod dok nije kasno, da ne bude oluje, da ne bude pogroma i da ne iznosimo svoju decu u sanducima!

Ako država nije u stanju, recite nam, mi ćemo da budemo uz naš narod kao što smo bili do sada i ako treba da se prolije krv – recite nam, da znamo. Ići ćemo mi, odabrani, kao što smo išli mnogo puta, nećemo gurati ni žene ni decu.

Ima naših vojnika i policajaca, pa ako ne mogu u uniformi, neka dođu kod nas u trenerkama, jer nama je ovde zaista potrebna pomoć i zaštita. Nikome ne treba nikakav sukob, svi mi dobro znamo šta znači mir, zato vas molim da svi budemo složni i jedinstveni.

Nova generacija čuvara sa mosta se u kasarnu Vojske Srbije toga dana mahom preselila sa platnih spiskova Republike Kosovo. Pa odatle nazad u zgradu pokraj Ibra, odakle je za istim mikrofonima, tri dana kasnije, u još jednom uključenju, pozvala na izbore za istu državu koja je nad njima sprovela Kristalnu noć i isplatila plate.

Možda se za većinu u Srbiji, od skora vidljivu, u srcu Raške, a potom i srcu žandarmerije dalje niz Ibar, na današnji dan pre dva meseca zaista odigrao Bolivud, kao što svakako jeste za jednog režisera i deo glumačke postave. Nije za konzumente sadržaja medija izlistanih s početka ovog teksta. Svakako ne ni za uzbuđene naturščike koji su povedeni na kasting za Vojnu akademiju. Mnogi od njih su uprkos svom neznanju, prigrlili i čisto rodoljublje.

Njihovo buđenje imaće duplu gorčinu. Ovi drugi su jedan gorak lek već popili.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.