Naši sugrađani

Ko god živi u Mitrovici, mora da je barem jednom dobio poštu od čuvenog poštara Milije. Milija Spasojević već 41. godinu radi u Pošti Srbije i kako sam priznaje, ne treba mu adresa da...

Igor Lazarević iz Zubinog Potoka bavi se pčelarstvom još od malih nogu. Njegov trud, zalaganje i ljubav, bez kojih, kako kaže, ne može da se radi ovaj posao nedavno su bili nagrađeni na 2....

Aleksandar Dunđerin i Miljana Bulatović-Dunđerin dve su umetničke duše čiji su se putevi ukrstili na Kosovu i Metohiji. Aleksandar je rođen u Novom Sadu, a tamo je i diplomirao srpsku književnost i jezik na...

Nedavno smo pisali o pobedni našeg sugrađanina Miloša Timotijevića, ali je manje medijski zapaženo prošla prošlogodišnja pobeda još jednog našeg sugrađanina sa Severa Kosova. To je Milan Vukadinović, iz Leposavića, pobedik prethodnog106. ciklusa kultnog...

"Čitajte knjige, bitno je biti načitan i zaista je lepo pokazati se pred svetom" - reči su pobednika 107. ciklusa kultnog televizijskog kviza Radio-televizije Srbije „Slagalica” i Zvečanca, dvadesetdevetogodišnjeg Miloša Timotijevića. Diplomirani profesor istorije...

Konstantno radite na sebi. Proširujte svoje znanje, naučite strani jezik i rad na računaru. Naučite da komunicirate i pregovarate. Nije dovoljno samo da se završi fakultet, treba steći veštine koje se na predavanjima ne uče - ovako govori dvadesettrogodišnji Mitrovčanin, Filip Rakić, kojem, poput većine mladog sveta, kafenisanje i obilazak kladionica nije omiljeno zanimanje. Pri kraju je studija na Međunarodnom poslovnom koledžu u Severnoj Mitrovici i zaposlen je u američkoj kompaniji "RediDoc". Posao obavlja putem Interneta, a određeno radno vreme nema. Zna, kaže, da radi i do 12 sati dnevno. Ipak, bez obzira na to, zadovoljan je poslom, zaradom i, dodaje, slobodom koju mu on pruža. Kosovska Mitrovica ne ispunjava Filipova očekivanja i potrebe, a odlazak za njega sasvim je izvesan u skorijoj budućnosti – Beograd, pa inostranstvo, kaže. Ne želim da protraćim dobar deo svoje mladosti popravljajući probleme koje su drugi ljudi prouzrokovali i ostavili nama, poručuje.

Tijana i Tamara Lazović rastu bez oba roditelja, ali i bez druge dece u svom selu. O njima u nedovršenoj kući posle smrti majke pre tri godine brinu tetke Dobrica i Nada. Otac im je preminuo pre pet godina. Oba roditelja umrla su od kancera. "Njih dve, hvala Bogu, one su mi zdrave," kaže Dobrica, dok pokroviteljski posmatra lepe, šarmantne i zarumenele devojčice koje sede za drugim stolom sa vršnjacima koje im je naša ekipa dovela u posetu.

Darovi i gošćenje hranom i slatkišima - ovako bi ukratko mogla da se opiše praznična i božićna atmosfera. Ali, ima poklona koji kombinuju radost darovanja i uživanja u delicijama. Poslastice i jedinstvena remek dela u malom - ovako bi mogli da se opišu "Sofijini medenjaci". Možda naziv male kućne radionice ne govori mnogo, ali oni koji su videli ove medene keksiće znaju da su oličenje kreativnosti i lepog. Od meda, testa i šećera  - izrađuje ih nekadašnja Pećanka, a sada Zvečanka - Dragana Praščević-Jakovljević. Za ovaj interesantan slatkiš mnogi, nažalost, verovatno nisu čuli, ali su Sofijini medenjaci stigli do Pariza, čak i Norveške. Draga je po struci japanolog.

Dvojica Milana, jedan Kabašić, drugi Dobrić - obojica mladi Mitrovčani. Sugrađani ih, mahom, poznaju kao 'urbane likove'. Kabašić je muzičar - člana mitrovičkog rok sastava "Dark Sky", Dobrić, nakon diplome inžinjer-informatičar, nastavlja svoje školovanje, sada na smeru za grafički dizajn

Cvetovi, čipka, automobili, razni oblici, likovi iz dečjih crtaća. Ovo nije nasumično ređanje reči, već ono što jedan arhitekta može da napravi - od svojih torti. Na prvi mah bi se reklo da su arhitektura i torte nespojive stvari. Ali nije tako. Za Jovanu Lazić svaka torta je maketa. Ukrašavanjem torti ispunjava sebe. "Kad već nije do sada bilo prilike da radim posao za koji sam se školovala" - kaže ova Metohijka, nastanjena u Kosovskoj Mitrovici. Sladokusci znaju za ovu sada od skora Mitrovčanku. Rado naručuju njene slatke kreacije, koje su ukusne, lepe, dopadljive, ali pre svega originalne.

Trideset i prvi decembar i novogodišnja noć za većinu Mitrovčana su neradni. Provešće ih u krugu porodice, ili sa prijateljima, društvom, u nekom od lokalnih kafića i diskoteka. Međutim, ima i onih koji će u narednim satima biti na svom radnom mestu. Umesto na slavlju - lekari, medicinske sestre, policajci, radnici komunalnih i administrativnih službi, taksisti - brinuće o tome da sugrađanima budu na usluzi kao i svakog radnog dana. U novu godinu ući će dežurstvima. Kakav je njihov 31. decembar? Šta su njihove želje za 2018.?   

Na stare zanate srpske kulturne baštine polako, ali sigurno zaboravljamo. Ručnu izradu zamenile su mašine, brza i neretko - nekvalitetna proizvodnja. Malo je onih koji još uvek polažu na trud, upornost, a istovremeno i na očuvanje starih načina rada; na estetiku. Među tim malobrojnim našla se i jedna Mitrovčanka. Ljiljana Dražević unazad četiri godine tka na razboju. Ali, u čemu je uopšte lepota provesti sate na starinskom razboju, povijenih leđa, u ponavljajućim, istim pokretima? U proizvodu koji držite u rukama nakon mukotrpnog rada, u ponosu što ste uspeli na način koji je odavno zaboravljen - sa svojih deset prstiju - kaže Ljiljana. Ljiljana i njena porodica su poznati mitrovički intelektualci, filantropi, zaljubljenici u prirodu, ali to je tema koja zaslužuje posebnu priču.

Zgrada stare škole "Branko Radičević" u Severnoj Mitrovici,  posle 1999. godine postala je utočište raseljenih porodica. Danas, nakon 17. godina, u uslovima nedostojnim čoveka, još uvek žive Biserka Mašić i Ljubo Erković.