„Da sam ja neko“ sa srpskim domaćinima na Severu

Kako izgleda život u redovnom vanrednom stanju? Na svojoj zemlji, sa dvostrukim zakonima. Pritisnuti između čekića i nakovnja, između tuđih velikih ideja i svojih malih snova. „Da sam ja neko“ – sa ničijim ljudima na Severu Kosova. Ničiji ljudi su uvek bili svačiji, sem ako su svoji a to najviše košta.

Milan i Slaviša Lakićević, vinari su iz Leposavića koji imaju 12 hektara pod najkvalitetnijim zasadom. Slaviša je otišao devedesetih. Decenijama je u svetu vodio veliki italijanski brend. Sve pare su pre 15-ak godina uložili u vinograd sa idejom da svake godine kupe po hektar i zaposle ljude. Tako bi i zemlja i ljudi ostali u Leposaviću.

Imaju ukupno 7-oro dece. Trenutno je na zemlji samo 15-godišnji Ognjen, Milanov najmlađi sin, koji kaže da deca na Kosovu brže sazrevaju zbog situacije u odnosu na svoje vršnjake u Srbiji.

Pritisci dolaze sa svih strana. Ničiji ljudi su uvek bili svačiji, sem ako su svoji a to najviše košta.

Ipak, njihova se vina piju širom Evrope. Vina koja izvoze nose nazive ptica iz kraja, sa čuvenom Merulom, odnosno kosom, po kojem je Kosovo i verovatno dobilo ime.

O vinogradima su počeli da razmišljaju 2010. godine.

„Nisam mogao da odem. Navikao sam ovde, ovde mi je mnogo lepše nego bilo gde“, kazao je Milan, nekadašnji čuvar škole.

Dok objašnjava da je voćka za mnoge nekad bila šljiva, trebalo je vremena obnoviti staru srpsku kulturu gajenja vinograda.

Slaviša Lakićević, pak, živeo je u svetu.

Putujući se proba hrana i probaju se vina, osim što se upozna mnogo ljudi, vidi stvari, gradova i upozna mnogo mentaliteta. Tako je to počelo.

Ljubav prema vinu se razvijala postepeno.

Porodica Lakićević se u Leposavić doselila iz Vučitrna još 1690. godije pod Arsenijem Čarnojevićem.

Iako su stigli do Sent Andreje i Ukrajine, njihov predak je odlučio da ostane u Leposaviću.

„Istražujući različite stvari, knjige, zapise, podatke itd, došli smo do podatka na mestu našeg prvog vinograda da je tu bio vinograd metoha manastira Banjska i to je bio taj rešavajući trenutak“, kazao je Slaviša.

Doveli su stručnjake iz Srbije, iz inostranstva, proučili i videli da imaju geografske uslove mnogo bolje nego, vojvođanski vinogradarski krajevi, iako je ova zemlja svojatana vekovima unazad.

„Moj deda je rođen u Turskoj, otac moj je rođen u FNRJ, ja sam rođen u Srbiji, moja deca da su rođena ovde bila bi rođena na Kosovu, a svi smo rođeni u istom gradu. To nije tako velik period da se to menja“.

Kosovo je poznato po vinima. Kad pročitate bilo koju narodnu pesmu, niko ne pije rakiju. Svi piju vina. Čak i šarac Kraljevića Marka pije rujna vina. Tako da ovo je bogom dana zemlja za takvu stvar.

I Milija Milić je u svoju dedovinu uložio sve što je zaradio. Tri godine gradio je Zavičaj. Ima 40 ležajeva, restoran od 150 mesta, imao je ribnjak i to u svojoj izvorskoj vodi, sa protokom 500mm u minuti, svoje podrume, energetsko napajanje, sušaru, povrtaru, voćaru, mini kongresnu dvoranu, 20 radnika…

Razvio je verski turizam, posebno su bile nezaboravne velike ture sa bugarskim turistima.

Najveća želja mu je bila da se bavi seoskim turizmom. Ugostitelj je preko pola veka. Služio je Tita, Kostu Nađa, Staneta Dolanca, Veli Devu, Aliju Šukriju, Azema Vlasija, Kaćušu Jašari…

„Svi ljudi koji su dolazili u Trepču, iz inostranstva, stručnjaci, ja sam imao priliku da uradim i budem zadužen za kompletan protokol“, navodi.

Bilo je to pre nego je napravio svoj Zavičaj na dedovini.

Ali zašto je danas sve ovo prazno i neiskorišćeno?

„Pa da vam iskreno kažem, nas je prvo korona ovde uništila, a kasnije politika. Prvo je dole bio prelaz, nije bila granica. Mi smo normalno radili, meso sam srpsko vozio, ovde nikad nije bilo mesa iz inostranstva, prolazili smo, nismo imali problema. Sve kasnije, kako su dani i godine prolazili, sve se dešavalo gore i gore. I došli smo gde smo došli. Došli smo do dna. Šteta je da ovaj objekat ne radi. Ćerka mi živi u Ljubljani. Ja imam 70 godina. Ja ovaj objekat da prodam nekom, pa da on bilo koga dovede i da nam zagadi selo, gde su moji stari 300 godina ovde, da mi se pradeda prevrće u grobu. Ja to nikad ne bih uradio. Ja ovo mogu samo crkvi i mojoj državi. Hoću da radim besplatno, da stvorim kadar, jer ja lako prenosim znanje“.

Da je on neko, on bi za svoje seljane, 72 domaćinstva koliko ima, održao sastanak sa njima i krenuo u rad.

„Jer samo bogati možemo da ostanemo na Kosovu. Samo sa ljudima dobrim domaćinima koji žele da rade, da ostanemo ovde. Nema bez rada ništa. Samo rad, samo rad“, poručuje.

Ekipa emisije Da sam ja neko razgovarala je i sa čuvenom mitrovičkim lekarom Sinišom Milićem

Da sam ja neko: Dr Siniša Milić i nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati

 



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.