Zečević: Crkva i škola su stubovi našeg identiteta i opstanka u Orahovcu

U srcu Orahovca, gde se prepliću oronule kuće i tuga prošlih vremena, Mila Zečević, nastavnica u OŠ „Svetozar Marković“ u Velikoj Hoči, deli svoju priču o ljubavi prema svom rodnom kraju.

Orahovac je gradić koji odiše neobičnom toplinom i ljubavlju. Nekada je u njemu živelo više od 3000 Srba, danas ih je svega dve stotine. Mila, sa nostalgijom, opisuje prošla vremena koja su bila daleko bezbrižnija, srećnija i lepša.

„Orahovac je mesto koje ti dušu i srce ispunjava nekom neobjašnjivom ljubavlju i energijom. Njega grade, sada već oronule kuće u ovom delu Orahovca, tzv. srpskom delu Orahovca, a pogled na njih izaziva tugu jer se ispod tih ruševina nalazi nečija tuga, sreća, radost, pa i nesreća, koja tu ostaje zauvek zarobljena i zaboravljena“, kazala nam je Mila.

Život mladih u Orahovcu, kako ističe Mila, može delovati monoton, ali sada, u eri digitalizacije, ne razlikuje se puno od života mladih koji svoj život provode u većim gradovima. Ipak, uz lične ambicije, ideje i trud, postoji šansa za napredovanjem.

„Danas u Orahovcu živi veoma mali broj mladih. Nekada je to bio zaista veliki broj, svi su se međusobno družili, veselili, radovali, slavili, kumovali… Mladi se najčešće okupljaju ispred škole, crkve ili ispred lokalne prodavnice. I evo sada kada vam govorim ovo, vidim da tu ima neke simbolike. Crkva i škola, kao dva stuba našeg bitisanja i kao putokaz, kuda trebamo ići“, kaže Zečević.

Međutim, nedostatak prostora za okupljanje, poput kafića ili omladinskog centra, čini se kao jedan od izazova. Kulturni život i društvene aktivnosti su ograničene, stvarajući potrebu za većim socijalnim kontaktima.

„Kada govorimo generalno o životu mladih u Orahovcu, on je, slobodno možemo reći, monoton. Međutim, danas u eri digitalizacije, on se ne razlikuje puno od ostalih naših vršnjaka koji žive u nekim većim gradovima. Tako da uz sopstvene ambicije, ideje, trud, rad i različite aktivnosti mladi mogu upotpuniti svoje vreme. Ali svakako da je dosta toga što nam nedostaje, kao na primer neki kafić, neki omladinski centar, gde bismo mogli da se okupljamo, družimo, veselimo. Što se tiče kulturnog života, nema puno kulturnih aktivnosti. Nema ni puno društvenih aktivnosti, gde su neki veći socijalni kontakti“, dodaje Mila Zečević, nastavnica u OŠ „Svetozar Marković“, u Velikoj Hoči.

Posao takođe predstavlja izazov, što je dovelo do iseljavanja velikog broja mladih iz Orahovca. Mila, ipak, vidi svetlu stranu svoje situacije, radujući se poslu o kome je oduvek maštala i koji sa zadovoljstvom obavlja.

„Kada govorimo o poslu, to je jedan od većih problema ovde u Orahovcu. Veliki broj mladih se zapravo iz tog razloga i iselio iz Orahovca. Eto, ja sam imala sreće da od skoro počnem da radim u OŠ ‘Svetozar Marković’ u Velikoj Hoči. Radim kao nastavnica, i to je posao, slobodno mogu reći, iz mojih snova. Zaista mnogo volim decu i uživam u tom poslu“, dodaje Zečević.

Sa pozitivnim pogledom na život, Mila se nada i veruje da će jednog dana biti bar približno kao nekada. Iako ne želi previše razmišljati o budućnosti, veruje u „bolje sutra“. Sa ljubavlju prema svom kraju, nada se da će moći ostati tu, osnovati porodicu i svedočiti boljim danima.

„Ja sam neko ko život gleda sa pozitivne strane. Nadam se da će ovde biti bolje i da će doći neko bezbrižnije vreme. Da ću ovde moći da ostanem da živim, da naravno osnujem svoju porodicu. Ali, ne volim da puno razmišljam o budućnosti, jer nju život sam stvara“, zaključuje Zečević.

Orahovac, kroz priču Mile Zečević, postaje mesto gde se prošlost, sadašnjost i budućnost isprepliću u nadi i ljubavi.

Podsetite šta je i naša ekipa zatekla u ovom mestu u ranijoj reportaži

 



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.