Uniforme i hleb na kriške

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Malo polemike nikada ne škodi.

Uvaženi Škeljzen Malići u tekstu “Kuda vodi Briselski dijalog?” piše da sam, pokrećući temu formiranja kosovske armije, video “veliki previd i grešku” predsednika Hašima Tačija jer je dospeo na metu Vašingtona i Brisela. Tačno. Ostajem kod konstatacije da misija KFOR-a, koja garantuje mir, bezbednost i granice Kosova na neodređeno vreme, na neki način čini pitanje kosovske vojske – ako ne izlišnim, a onda preuranjenim. Pripadam onima koji smatraju da, dok je KFOR funkcionalan, “Kosovo zapravo nema hitne potrebe za svojom vojskom”.
To što se Zapad sada usprotivio toj ideji – koju u principu podržava – pripisujem zabrinutosti zbog rasta napetosti u čitavom regionu, iza čega stoji novi-stari nacionalizmi.

Potpuno razumem da Kosovo kao država u izgradnji želi da što pre osigura punu suverenost, i da je stvaranje vojske legitiman zahtev. Shvatam da se armija Kosova doživljava kao jedan od ključnih atributa državnosti, ali iskreno ne razumem čemu tolika žurba. Nisam protiv ideje da Kosovo svoje snage bezbednosti transformiše u regularnu armiju, ali pitam se da li emotivni prioriteti potvrđivanja državnosti treba da nadvladaju ekonomske i druge realnosti.

Da pogledamo prvo sa aspekta bezbednosti, što je valjda ključni argument stvaranja vojske. Kosovo ima ambiciju da jednog dana uđe u Evropsku uniju i NATO, ali ako Kosovo nije u NATO, NATO je već na Kosovu gde štiti Albance i Srbe. Za razliku od Srbije, čija je zvanična politika protiv ulaska u zapadnu vojnu alijansu, iako sa njom uspešno sarađuje, Kosovo je po pitanju članstva već prešlo više od polovine puta. 

To znači da Kosovo ima snage koje mu garantuju bezbednost, suverenitet i teritorijalni integritet. To što takve formulacije ne postoje u Rezoluciji 1244 sasvim je irelevantno. I Ustav Srbije ima onu čuvenu preambulu o Kosovu koja je u apsolutnom neskladu sa realnostima na terenu.

Kad smo već kod realnosti, zar neko zaista misli da bi vojska Kosova, onako kako je projektovana u ljudstvu, naoružanju i budžetu, mogla ozbiljnije i dugoročnije da se suprotstavi nekoj opasnosti spolja? 

Maljići piše: “Pitanje vojske nametnulo se i zbog jačanja strateških i bezbednosnih napetosti u regionu i na kontinentu”. Čini se da političari u Prištini razmišljaju baš kao i političari u Beogradu koji javnost konstantno plaše istim „napetostima u regionu“, državnim udarima i zaverama koje se kuju negde spolja.
U poslednjim danima kampanje predsednički kandidat Aleksandar Vučić lansirao je jedan od svojih mnogobrojnih spotova u kome poručuje: Nećemo dopustiti makedonski scenario u Srbiji.

Aluzija na predvorje građanskog rata je jasna, ali iza nje stoji kolosalna obmana. Poruka je: ne izlazite na ulice, ne negodujte protiv vlasti jer u suprotnom – eto Skoplja u Beogradu. Istu argumentaciju je protiv demonstranata u Makedoniji koristio Nikola Gruevski pokušavajući da sačuva svoju decenijsku vlast, pa kao da je tekst Vučićevog spota pisao Gruevski lično. Ništa čudno. 

Autokratski vladari mnogo liče jedan na drugog. Maksimalno koriste jeftinu demagogiju, a kada im se učini da to nije dovoljno, kada otpor vlasti počne da raste, a na obzorju se pojave opozicioni lideri koji ih ugrožavaju ili prete da ih sruše, krenu da plaše narod zaverama, Soroševim parama, destabilizacijama, državnim udarima, pa i unutrašnjim obračunima. Da bi svoj narod odbranili, investiraju u armiju.

Naravno da svako razuman smatra da kosovska vojska ne bi bila nekakva velika i opasna, preteća sila, kako – slažem se sa Maljićijem – zvaničnici žele da predstave u Beogradu. Ali, pošto izvrše artiljerijsku pripremu terena, isti ti zvaničnici sami sebi ispišu opravdanje za recept jačanje/formiranje vojske. 

U Beogradu su prosto očarani nabavkama 30 starih tenkova i šest ruskih lovaca MIG-29. Zato isto pitanje koje postavljam Prištini važi i za srpske vlasti: zar zaista misle da je to dovoljna sila koja garantuje odbranu? Zar isti ti MIG-29 nisu bili laka meta sofisticiranog ratnog vazduhoplovstva NATO tokom napada na SR Jugoslaviju 1999? Zar Srbija nema preča posla nego da na reparaciju MIG-ova potroši 200 miliona eura?

Zašto Slovenija plaća Italijanima da joj čuvaju nebo u slučaju nekog konflikta? Zar to nije mnogo racionalnije nego ulagati u poluzastarelu vojnu tehniku jer teško da će zemlje poput Srbije ili Kosova ikada imati sredstava da nabavljaju najsavremenija oružja?

Pamtim kako je neki student u Prištini posle položenog ispita pitao profesora: „Recite mi, da li je dva dolara dnevno cena nezavisnosti?“ Nedavno sam čuo da na jugu Srbije, negde kod Vranja, prodaju hleb na – kriške.
Zato smatram da je za Kosovo, kao i za Srbiju – dve zemlje koje su suočene sa ozbiljnim ekonomskim problemima, korupcijom i siromaštvom – mnogo probitačnije da ulažu u razvoj, proizvodnju ili socijalne projekte nego što velika sredstva daju za naoružavanje svojih armija.

Lokalne vojske ovde teško da mogu da budu efikasna odbrana u vremenima nekog šireg konflikta. Na žalost, pre mogu da posluže nekim sumanutim i avanturističkim politikama koje proističu iz “Zulu-istoriografije”, kako je naziva moj kolega Svetislav Basara, objašnjavajući da je ta istoriografija vrlo slična Zulu-etici “koja naučava da je dobro (u metafizičkom smislu) kada mi otmemo krave i žene od drugog plemena, a da je zlo kada drugo pleme žene i krave otme nama. To je istoriografija masovnog zaglupljivanja i zasenjivanja prostote koja vidi samo posledice, koja tendenciozno (iz dnevnopolitičkih razloga) previđa uzroke i koja – kada se pretoči u politiku – neizbežno dovodi do beskonačnog ponavljanja posledica, po pravilu tragičnih”.

Verujem da u svetu kakav jeste, istinsku zaštitu čine moćni saveznici. Ne treba se razmetati uniformama i epoletama. Tačijeva inicijativa je ishitrena ne zato što nije dobio saglasnost Zapada, već zato što ne daje odgovor na pitanje: ima li Kosovo kapacitete da finansira regularnu armiju, a da to ne ide na štetu građana koji, rekao bih, imaju druge prioritete?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.