Nema ni demokratije bez stabilnosti

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU

Istovremena previranja u regionu, od jeseni prošle godine, da ne idemo dalje u prošlost u kojoj se mogu pronaći uzroci i podstreci krize, stvorila su atmosferu očekivanja novog velikog političko-sigurnosnog zemljotresa koji može razoriti krhki mir u regionu. Složeni u nekakav sumnjivi, pretpostavljeni kauzalni niz, nemiri u državama Zapadnog Balkana kao da su davali pravo onima koji su u procesima videli teoriju zavere: neuspeli puč u Crnoj Gori, Dodikov referendum, pat pozicija i opasne polarizacije u Makedoniji posle izbora, pokušaj desnice u Albaniji da sruši vladu uličnim protestima nekoliko meseci pre izbora na kojima bi inače mogla da je smeni ako ima glasove (a nema ih!) demokratskim putem, zatim etničke napetosti i blokada kosovske skupštine i dijaloga sa Beogradom – koji kao da se zapetljavao u nekakvom začaranom ćorsokaku, i najzad, predsednički izbori u Srbiji koji su ojačali (samo)vlast Vučića, pa onda tek reaktivno izazvali masovne, uglavnom, jalove proteste…

Iznad svih tih dešavanja, kao da se nadvijala preteća senka Putinove Rusije, ali i izbor novog lika u Beloj kući, Donalda Trampa, koji se još za vreme kampanje zaletao da će Sjedinjene države promeniti politiku prema Rusiji, Ukrajini, Siriji, EU, NATO savezu i UN, kao da je spreman za nekakav spektakularni sporazum sa Moskvom… Kakve je samo nade to probudilo na unutrašnjem i regionalnom planu, mnogi su se ponadali – evo opet prilike da se dovrše neki “nedovršeni” poslovi, prevrati i ratovi, što bi zagorčalo život EU, možda i zadalo smrtni udarac toj “briselskoj utopiji”…

Onda je sa prolećem na svim nivoima počelo otrežnjavanje i razočaravanje, zavisi sa koje strane se gleda na procese. Tramp je shvatio da posao u Beloj kući nije reality show, i da mu vlast ograničavaju, ne samo američki Kongres i “njegova” Republikanska partija, već i nekakve federalne sudije na Havajima, dok su njegove ruske veze i ambicije provaljene i pretumbane, a da on nije stigao ni da kaže "piksla".

U našem regionu, klatno procesa vraća se u normalniji kurs.

Crna Gora ulazi u NATO – ceo jadranski bazen je pod kontrolom severno-atlantskog saveza.

U Makedoniji, Gruevski i VMRO nisu uspeli da isprovociraju etnički rat, niti da nasiljem odbrane prenos vlasti u Skupštini na koaliciju Zaeva i albanskih partija. Očekuje se da će nova vlada rešiti pitanje imena države i omogućiti prijem Makedonije u NATO, te sa mrtve tačke pokrenuti razgovore o integraciji u EU.

Albanija je na pragu započinjanja radikalne reforme sudskog sistema kao preduslova da se uspostavi pravna država, nakon čega se očekuje “velika čistka” – mnogi moćni ljudi u politici, biznisu i drugim sferama organizovanog kriminala trebalo bi da završe iza rešetaka…

I kosovsko-srpski segment preteće krize verovatno će se uskoro ponovo vratiti na kolosek nastavka dijaloga, pretpostavlja se prema scenariju koji obećava, ne samo nadoknađivanje izgubljenog vremena i praznog hoda u rešavanju “tehnikalija”, već i dogovorom višeg nivoa sporazuma, koji će i Srbiji i Kosovu otvoriti vrata za ubrzavanje  procesa EU integracije.

Ova perspektiva već je na neki način najavljena promenom formata dijaloga u Briselu kada su kao glavni pregovarači poslednji put inaugurisani predsednici država, onomad u sastavu Tači – Nikolić, a koji će sada vratiti u proces Vučića i Tačija. Njih dvojica su i stajali iza Briselskog sporazuma iz 2013., i oni bi mogli i da usavrše i okončaju proces uzajamnog priznanja i pune normalizacije odnosa između dve države.

Naravno, ovo predviđanje može izgledati kao wishful thinking kojim se zanemaruju veliki otpori i osporavanja koji postoje na obe strane oko demokratske legitimnosti glavnih pregovarača. Vučić je, doduše, već dobio direktne izbore i osigurao apsolutnu vlast, tako da on, uprkos protestima, ima dovoljan demokratski legitimitet, što mu ne osporava međunarodna zajednica. Dok se za Tačija to ne može reći iako njegov predsednički mandat traje još četiri godine, jer on nije direktno izabran od naroda; trebalo bi sačekati ishod veoma verovatnih vanrednih opštih izbora u junu, da bi se videlo da li će jaka anti-Tači opozicija ojačati u novoj skupštini – do mere koja može blokirati ili iskomplikovati projektovani ishod briselskog dijaloga.

U svojoj poslednjoj kolumni, Boško Jakšić aktuelne procese vidi i ocenjuje iz perspektive manjka demokratije i legitimnosti, što je onda – prema njemu, uzrok trajne nestabilnosti u srpsko-albanskim i uopšte u odnosima u regionu. Jakšićeva formula “Nema stabilnosti  bez demokratije” zvuči vrlo racionalno, prijatno i etično za uši, i svakako bi bila više nego poželjna, ako bi postojali uslovi za bespogovorni trijumf demokratije, ali to prosto ne odgovara tranzicionim situacijama u kojima se nalazimo. Stvar je u tome da su na Kosovu i u Srbiji – s jedne strane demokratski i legitimacioni procesi više formalni nego suštinski: održavaju se izbori, biraju se i računaju većine i manjine, stvaraju se interesne vladajuće koalicije, ali postoje i neravnopravne konkurencije, favorizovanja i neregularnosti koje bacaju senku na legitimnost izbora i vlasti.

S druge strane, ta formalna demokratija, kao i uticaj spoljnih sila i faktora, omogućava i održavanje kakve-takve, relativne stabilnosti, što je sa svoje strane, bitan uslov za održavanje i napredovanje demokratije. Ja bih, dakle, Jakšićevu formulu dopunio stavom – “Nema ni demokratije bez stabilnosti”. 

Drugim rečima, ako bismo čekali da na Kosovu i u Srbiji profunkcionišu demokratije koje će biti besprekorno legitimne da bi postigli stabilnost i legitimne strateške međudržavne sporazume, Briselski dijalog bi verovatno trajao bar još petnaestak godina, ako ne i više.

Vučić, kao ni Tači, svakako nisu modeli idealnih demokratskih političara, ali su ipak najuspešniji i najuticajniji u postojećim stabilizaciono-demokratskim konstalacijama odnosa snaga i, što je još značajnije, aktuelno nemaju ozbiljne alternative kompetentnih i odgovornih političara od kojih se može očekivati da će za Kosovo i Srbiju završiti istorijski proces Briselskog sporazuma. Pa da onda za to dobiju, što ne bi bio nikakav presedan, Nobelovu nagradu za mir.