Novi svetski nered?

KoSSev od danas pokreće novu rubriku Na direktnoj liniji u okviru stranice Dijalog, koju, takođe, čine rubrike S druge strane barikade i Razgovor bez povoda.

U rubrici Na direktnoj liniji, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljivaće analitičar iz Prištine, Škeljzen Maljići (Shkelzen Maliqi) i spoljnopolitički analitičar, novinar iz Beograda, Boško Jakšić. Njihove kolumne biće objavljivane i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova".

Prvu kolumnu Novi svetski nered? – piše Škeljzen Maljići. 

Ovu rubriku podržao je KFOS. Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.

Novi svetski nered?

Piše: Škeljzen Maljići

Versioni në gjuhën shqip mund të lexohet KËTU. 

Kosovsko – srpski dijalog, koji je na početku bio uspešniji i obećavao relativno brzu i trajniju normalizaciju odnosa dveju zemalja, u poslednje vreme doživljava zastoj čije uzroke treba tražiti ne samo u nestabilnim unutrašnjim prilikama na Kosovu i u Srbiji, već i u turbulencijama kroz koje prolazi Evropska Unija, kao ključni akter koji posreduje u tom dijalogu. Štaviše, na obe ove blokirajuće situacije pada preteća senka svetske krize koja se, uslovno rečeno, može nazvati novim svetskim neredom.

Stoga mi se u prvom oglašavanju u ovom “dijalogu intelektualca” nameće pitanje: gde smo mi u tom neredu? Kuda smo to mi krenuli?

Pri tome sve češće imam osećanje nečeg već viđenog i doživljenog. Kao da sam kroz ove situacije već prolazio, ali u nekom drugačijem, minijaturnom, lokalnom kontekstu. Samo što se ovi konteksti, čini se, prelivaju i mešaju, tako da više ne znamo šta je uzrok a šta posledica. Da li možda i u istorijskim procesima postoji neki pandan i svakako sofisticiranija varijanta zakona spojenih sudova za ono što sam na početku nazvao "pretećom senkom svetske krize"? Šta ako reč senka zamenimo rečju cunami!?

Uzimam kao primer nedavnu izjavu jednog visokog činovnika EU: "Ne smemo da dopustimo balkanizaciju Evrope“. Visoki činovnik, zabrinut za sudbinu EU, žigosao je kao nepoželjan jedan proces koji smo mi u nedavnoj prošlosti doživeli, ali nas je i opomenuo da je prelivanje malog u veliko moguće.

U ovoj odbrani Evrope od balkanizacije učinilo mi se da čujem eho zaklinjanja stare garde jugoslovenskih partizana i komunista koji su u osamdesetim godinama prošlog veka, kada se federacija već uveliko počela rasklimavati po etničkim šavovima, sličnim tonom govorili o odbrani Titove Jugoslavije. Podsetilo me je istovremeno i na ona zlurada predskazanja evroskeptika iz našeg regiona, koji su o tugaljivo sporom procesu integracije većine balkanskih zemalja u EU govorili: Kada bude stigao red na nas da postanemo deo EU, nje više neće biti.

Svakako, zastoj u dijalogu Kosova i Srbije ne bi bio tako ozbiljan problem da nije natkriljen krizom samog cilja i očekivanja od dijaloga. O kakvoj to mi normalizaciji odnosa razgovaramo, ako se ozbiljno klimaju stepenice koje treba da nas, kroz dijalog, dovedu do cilja, da budemo deo razvijene i napredne Evrope, deo njenih struktura i standarda života?

Ali, razum mi nalaže da budem oprezan i ne podlegnem sugestivnim, katastrofičnim analogijama. Pitanje je, naime, da li je Evropa zaista toliko slaba i klimava da se posle britanskog referenduma i jačanja desnice i populizma u nekim evropskim zemljama, uruši kao što se to desilo Jugoslaviji?  

Iako ima ozbiljnih razloga za zabrinutost i strah, naročito nakon neočekivane pobede Donalda Trampa u SAD, ja sam sklon verovanju da se olako potcenjuje sposobnost i moć EU da se odbrani od krize i pronađe moduse opstanka i stabilnosti. I bez Velike Britanije, EU ima dovoljno moći i uticaja da spreči stihijsko i rušilačko širenje "novog svetskog nereda". Analogije sa raspadom Jugoslavije, iako možda nisu sasvim neutemeljene, svakako su veoma preuranjene.

Depresija i strah koji se širi zbog novog svetskog nereda, može se razumeti. Ali, Kosovo i Srbija, kao i uopšte zemlje iz regiona – koje žele da postanu članice EU, ne treba da se demorališu zbog ideja o raspadu EU koje šire euroskeptički pokreti – koji populizmu i nacionalizmu na Balkanu daju 'argumente' za nastavak konfrontacija i okončanje procesa stvaranja etničkih država koji je, po njima, devedesetih godina prošlog veka ostao 'nedovršen'. Svedoci smo da se ekstremna, pa i ratna retorika devedesetih godina, vraća u novim oblicima provokacija i 'dokazivanja' nemogućnosti suživota različitih naroda u kompozitnim, nestabilnim državama, kao što su Bosna i Hercegovina, Kosovo, Makedonija, pa i Crna Gora.

Na sreću, ove obnovljene tendencije ne uspevaju da postanu mainstream pokreti, kao u vreme raspada Jugoslavije. Ne prolaze ni scenariji destabilizacije i pobuna koji su u nekim centrima moći, najčešće se sumnja u mešetarenje ruskih tajnih službi, bili zamišljeni kao novi casus belli. Mislim na propalu avanturističku akciju obnovljene Oslobodilačke vojske Albanaca u Kumanovu 2015 g., na kontraverzni Referendum o nezavisnosti Republike Srpske 2016 godine, na sprečeni pokušaj puča u predvečerje poslednjih izbora u Crnoj Gori, kao i na nedavnu farsu sa neuspelim puštanjem u promet voza na liniji Beograd-Severna Mitrovica, na kojem je na 21 jeziku pisalo "Kosovo je Srbija", a čija je unutrašnjost bila 'ukrašena' reprodukcijama freski i ikona iz srednjovekovnih manastira na Kosovu. I za ovaj voz je bilo rečeno da je poklon Rusije Srbiji, ali se njime nije uspelo da se granice aktuelne Srbije 'prošire', makar i samo do Severne Mitrovice, pošto je voz zaustavljen u Raški.

Zaustavljeni voz i neuspeh ratnih provokacija svakako su signali da je naš region izvukao pouke iz prethodnih ratova, kao i da se nalazi pod sigurnosnim paskom Zapada, odnosno NATO pakta. Beograd i Priština su brzo shvatili da još ima Evrope, gde vozovi bez problema prelaze granice, kao i da dijalog o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije nema alternativu.

Samo što mi crv sumnje ne miruje: Šta ako prevlada nered i zlo? Koji voz ćemo onda hvatati?