Saladin i Ričard Lavljeg Srca

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Potpisujem sve što je uvaženi Škeljzen Malići napisao u analizi predloga jednog američkog analitičara-obaveštajca da se, na nekom novom Berlinskom kongresu, iscrtaju nove granice Zapadnog Balkana i tako eliminišu etničke tenzije čija se radijacija čas uvećava, čas popušta, ali nikako ne prestaje ni u decenijama posle regionalnih ratova.

Dopada mi se i formulacija “Ujedinjene Srbije” i “Ujedinjene Albanije” i ubuduće ću ih, uz Maljićijevo dopuštenje, radije koristiti od pojmova “Velike”. Slažem se i sa ocenom da bi “rešenje” koje se nudi imalo “ciljne problematične efekte koji se gotovo i ne mogu zamisliti kao beskonfliktni”. Nemam “ali”.

No, da se od spekulativne budućnosti o kojoj pišu Džon Šindler i njemu slični koji puštaju probne balone – vratim stvarnosti koja je, očigledno, prilično udaljena od budućnosti kakvu priželjkujemo, i Maljići, i moja malenkost.

Ponekad me lideri Srbije i Kosova podsećaju na romantizovanu legendu iz vremena krstaških ratova – na Ričarda Lavljeg Srca i Saladina za koje se pričalo da jednog dana ratuju, a sutradan razmenjuju poklone.

Političari iz Beograda i Prištine, istina, češće retorički iskazuju želju da vojuju, pa od romanticizma nema ništa, što ne znači da nisu, na neki čudan, gotovo simbiotski način – povezani. Jedni drugima su potrebni jer se obostrano hrane prekograničnim nacionalizmom. Posebno u vremenima kada narodu mogu da ponude malo toga, sem patriotskih strasti.

Na kosovskoj strani se ovih dana posebno ističe Ramuš Haradinaj. Još ga izgleda nije prošao bes što je u Francuskoj bio konfiniran zbog zahteva Srbije za izručenje, kako bi mu se sudilo, pošto se sumnjiči za ratne zločine.

Gledujući prema premijerskoj fotelji, uoči izbora 11. juna, razmahao se lider Alijanse za budućnost Kosova. Preti da će, ukoliko Srbija ne izbriše Kosovo iz svog ustava, on trećinu teritorije Srbije, počevši od Niša, prisvojiti Kosovu.

Regrutuje Zoro-Haradinaj borbene glasove albanskih nacionalista, kao i njihovi srpski susedi.

Beograd odmah zatraži nedvosmislene osude iz Brisela, ali tamošnje birokrate ne žele da se previše upliću u bilateralne odnose. Ograniče se da učtivo podsete kako su šefica evropske diplomatije, Federika Mogerini, i komesar za proširenje, Johanes Han, mnogo puta ponovili da “izjave koje mogu biti interpretirane kao političko uplitanje u susedne države nisu korisne u izgradnji dobrosusedskih odnosa i izlažu region rizicima od eskalirajuće retorike”.

Nezadovoljni Haradinaj izjavi da Brisel mora da odluči – da kaže da li može da završi posao između Kosova i Srbije, ali pošto u to ne veruje, zatraži od Vašingtona da se vrati na Balkan. Ponovo zapreti da će Albanci “uzeti stvar u svoje ruke, ako SAD to ne učine”.

Ispostavi se da ni Amerikanci ne bi da komplikuju stvari u regionu koji jeste izgubio atribut “visoke kritičnosti”, ali je i dalje pritisnut tenzijama. Angažovali su se pa se što-šta promenilo posle posete američkog diplomate Hojt Brajan Jia regionu. U Albaniji su se opozicione demokrate posle tri meseci odbijanja saglasile da učestvuje na izborima 25. juna. Makedonija, posle petomesečne krize, dobila vladu Zorana Zaeva. Na Kosovu su bivši komandanti UQK, poznati po međusobnom rivalitetu, neočekivano obznanili koaliciju pa će Tačijeva partija, koju sada predvodi Kadri Vesejli, uoči izbora 11. juna, ići zajedno sa Fatmirom Ljimajem i Haradinajem.

Šta na sve to kaže Beograd?

Svakom razumnom je jasno da su Haradinajeve predizoborne pretnje upućene iz puške koju ima ko da isprazni, pa se zato svaki put iznenadim koliko ih ozbiljno prihvate političari u Beogradu. Pravo govoreći, i njima je, kao i onima u Briselu, Berlinu ili Vašingtonu jasno o čemu se radi, ali borbeni pokliči s druge strane granice – pardon, administrativne linije – više su im nego dobrodošli.

Zato Haradinaju, kao da su jedva čekali, na pominjanje Velike Albanije uzvrate haubičkom retorikom, i to u vreme dok 12 pripadnika Vojske Srbije učestvuje na komandno-štapskim vežbama u Tirani.

“Haradinaj je pas koji je osetio ukus ljudskog mesa i mora da bude kažnjen, da mu besna pena ne bi i dalje curila na usta,” bez ikakve elementarne etikecije kakva obavezuje njegovu funkciju, izjavljuje aktuelni predsednik Tomislav Nikolić.

Odlazeći premijer i dolazeći šef države, Aleksandar Vučić, sklon da po svojim tabloidima lansira razne teorije zavera i državnih udara, prenebregne sve različitosti kosovske politike, pa tvrdi da postoji “prikriveno usaglasje sa delom međunarodne zajednice” i da su u Prištini “samo našli svog protežea koji treba to da izgovara”.

Marko Đurić, prilježni šef Kanceralije za Kosovo i Metohiju, koji je uz ministra Aleksandra Vulina zadužen za “raspirivanje normalizacije”, odmah čitavu stvar podigne na nacionalni nivo. Umesto da se ograniči i, što je sasvim legitimno, kaže da Haradinaj povećava tenzije i širi strah – on sve Albance optuži da “seju nacionalnu mržnju”.

Saladini i Ričardi Lavljeg Srca tako sebi naizmenično stvaraju priliku da se pred domaćom publikom hvale. Nema tu normalizacije, kamoli pomirenja. Nema, ponovo, ni briselskog dijaloga koji prvo nije obnovljen zbog predsedničkih izbora u Srbiji, a sada zbog vanrednih parlamentarnih izbora na Kosovu.

Kažu da su po evropskim prestonicama, države Zapadnog Balkana izgubile status “lošeg momka”, što je dobra vest. Znamo, međutim, kakvi su konfliktni kapaciteti regiona kada se međusobni odnosi, pojednostavljeno, ali više nego opasno svedu na nacionalizme. Zato treba obuzdati “heroje patriotizma”.

Srbija se u vreme dok je Slobodan Milošević slovio za “garanta mira i stabilnosti” na Balkanu toliko osilila da nije prepoznavala kako se svet oko nje menja. Kazna je bila neizbežna. Političari u Prištini mogli bi da upadnu u sličnu zamku slavodobitnog osećaja.

Upotreba nacionalizma, propraćena pretnjama, unosi nemir. Možda bubnjevi rata u koje udara Haradinaj mogu da pomognu njegovoj kampanji, mogu da budu sezonskog karaktera, ali radijacija dugo ostaje. Mnoge je na ovim prostorima prvo ubila reč, a tek kasnije metak.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.