Prašnjava ideja Ivice Dačića

Zašto Ivica Dačić sada iz arhiva vadi ideju podele Kosova i Metohije koju su nam u vreme Dobrice Ćosića širokogrudo nudili isti oni koji su sada oštro protiv nje?

To što šef diplomatije koristi eufemizam “razgraničenja šta je srpsko, a šta albansko” neće me sprečiti da dalje u tekstu govorim o podeli. Ideju je, kada je ona možda imala neke šanse, prvi javno pominjao Zoran Đinđić, a posle njegovog ubistva Zoran Živković je ostao usamljen u podršci planu koji su srpski nacionalisti odbacivali uz argument da “nema trgovine najsvetijom srpskom rečju”.

Ideja o podeli imala je svoje protivnike i pobornike, dobijala je, pa gubila na značaju, dosledno je negirana na raznim adresama, ali je decenijama provocirala različite stavove međunarodne zajednice, određujući Balkanu ulogu pešaka u šahovskoj partiji velikih sila.

Beograd nikada zvanično nije stao iza plana o sporazumnoj podeli sa pratećim prilagođavanjem granica, iako su je zvaničnici razmatrali. Priština je sve vreme nepokolebljivo odbijala da uopšte razmišlja o podeli.

Argument zagovornika podele je da su granice Kosova veštački utvrđene na Londonskoj konferenciji posle Prvog balkanskog rata, kada je stvorena država Albanija, u kojoj je živelo manje Albanaca, nego u neposrednom okruženju. Ključni argument ove ideje je da granice treba menjati ako one stanovnicima neke zemlje ne pružaju osećanje bezbednosti i prosperiteta.

Ako je podeljena bivša Jugoslavija, neka vrsta podele Kosova bila bi dosledan nastavak koji bi Srbima sa severa Kosova omogućio da nastave da žive u Srbiji, srpska zajednica bi bila sigurnija, a Prištini bi bilo olakšano upravljanje ostalim delom Kosova.

Najozbiljnija bura oko plana podele podigla se u vreme prvog dijaloga Beograda i Prištine u Beču 2007, kome je posredovala "trojka" – EU, SAD i Rusija. Delegacija Prištine zahtevala je da se pregovara o tome kako će biti uređeni odnosi između Srbije i Kosova kao odvojenih država i jasno je dala do znanja da podela ne dolazi u obzir. Beograd je imao svoju agendu, poprilično traljavu, ali ni srpski pregovarači ideju podele nisu pominjali.

Podela je, ipak, dominirala po kuloarima i medijima od kako je posrednik EU, Volfgang Išinger, izjavio da su “sve opcije otvorene”, uključujući i podelu “ukoliko oni to žele”.

Evropski zvaničnici brzo su se ogradili. Nemački mediji su brujali da je Išingerov predlog “besprimerno skandalozan”. Ruski predstavnik je plan razmene juga Srbije za sever Kosova nazvao “fantastičnim scenarijem”, saglašavajući se sa Beogradom da je ideja “podmetnuta” Srbiji sa namerom da pridobije javnost po formuli “bolje išta nego ništa”.

Nisu svi bili protiv. Nekadašnji britanski ambasador u Beogradu ser Ajvor Roberts je pre deset godina govorio o “nekoj vrsti podele” Kosova kao najboljem načinu da se pomire želja kosovskih Albanaca da dobiju nezavisnost i stav Srbije da je to nedopustivo.

“Treba predložiti podelu Kosova po kojoj bi veći deo pokrajine dobio nezavisnost, a područja nastanjena Srbima ostala u sastavu Srbije, uz posebne bezbednosne aranžmane za srpska svetilišta”.

U to vreme je i Timoti Vilijam Voters, profesor sa Univerziteta Indijana, u tekstu u “Njujork tajmsu”, takođe podržavao podelu, protiveći se nametanju rešenja po kome će “Albanci dobiti premalo, a Srbi izgubiti previše”:

"Ako granice ne pruže bezbednost, ili ne doprinose boljitku, treba ih menjati. Zato se zalažemo za odvajanje Kosova od Srbije. I to je podela. Zašto je onda pripajanje malog dela (Kosova) Srbiji pogrešno?"

Detaljnu analizu šta bi plan o podeli morao da sadrži nudio je profesor Univerziteta za nacionalnu odbranu u Vašingtonu, Stiven Majer.

Funkcioner Demokratske partije Kosova, Nait Hasani, bio je, kao i ostali političari na Kosovu – protiv, mada mu se dopadala mogućnost da promena granica bude korak ka stvaranju “prirodne Albanije”.

Amerikanci, isti čiji je ambasador predsedniku Ćosiću nudio trećinu KiM, davno su odustali od ideje i postali njeni najžešći protivnici. Brus Džekson – predsednik vašingtonskog Projekta za demokratije u tranziciji – pisao je:

"Rasparčavanje balkanskih i evropskih država je protivno svim principima za koje su se SAD i EU ikada zalagali."

Ideja je što se javnosti tiče arhivirana, iako poverljive diplomatske depeše do kojih je došao Vikiliks otkrivaju da su pre sedam godina ambasadori SAD u Beogradu i Prištini bili ozbiljno zabrinuti da bi moglo da dođe do stalne podele Kosova.

Pisalo se da zvanični Beograd igra na podelu koja bi Srbiji omogućila da zadrži teritorije severno od Ibra.

"Vreme je da se prestane sa politikom neodlučnosti prema pitanju severa i da se izmeni dinamika koja učvršćuje podelu između severa i ostatka Kosova," upozoravao je američki ambasador u Prištini na opasnost koja bi poništila decenijsku politiku SAD.

Bilo je to u vreme Borisa Tadića čiji je savetnik priznavao da će Beograd morati da se pomiri sa činjenicom da više nikada neće upravljati Kosovom, ali i da će Priština morati da shvati da neće uspostaviti svoju vlast severno od Ibra.

Od tada je projekat podele napustio političke debate, strateške analize i diplomatske kombinacije. Briselski dijalog, ulazak Srba u kosovske institucije, priznavanje jedinstvenog autoriteta pravosuđa u Prištini, Zajednica srpskih opština – sve to potvrđuje da je ideja podele napuštena.

Zašto onda Dačić vadi prašnjavu fasciklu i revitalizuje plan podele o kome su sanjale demokrate? Zašto lansira ideju koja bi u budućnosti mogla da bude embrion stvaranja Velike Albanije i da Srbe po enklavama južno od Ibra – a oni su većina na KiM – ostavi na vetrometini? Ako bi srpska strana pristala na cenkanje o teritorijama, zar to ne bi značilo da je odustala od međunarodnih principa koje je do sada branila?

Pročitao sam pažljivo sve što je Dačić imao da kaže na temu “jedinog realističnog”, “brzog”  i “trajnog rešenja”, ali odgovore jednostavno nemam.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.