Nema stabilnosti bez demokratije

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Navikli na glasne pohvale i povremene kritike lideri u Beogradu i Prištini morali bi ozbiljno da razmisle povodom posete šefa nemačke diplomatije Zigmara Gabrijela regionu.

Nemačka je među prvima priznala nezavisnost Kosova i u svim međunarodnim institucijama postavlja se kao moćan zaštitnik te nezavisnosti, a istovremeno je ključni partner Srbije unutar Evropske unije – što implicira da zarad svojih interesa može da sarađuje sa ova dva partnera koja su u međusobnoj zavadi.

Briselski dijalog umnogome je zajednički imenitelj takve nemačke politike, koja uveliko određuje i stavove čitave EU. Evropa ponavlja da sve zemlje Zapadnog Balkana želi da pridruži Uniji, ali je davno jasno dala do znanja da to ne podrazumeva uvoz nekog „zamrznutog konflikta“, kakav je u ovoj fazi srpsko-kosovski.

Angažman da se spor na relaciji Beograd-Priština reši u međuvremenu je oslabio, tačno u meri u kojoj je prijem novih članica faktički skunut sa liste prioriteta i pomeren za vreme ne pre 2020. godine.

Unija bi mogla da nađe mnogo opravdanja što je ovaj region skrajnut na periferiju: od grčke do ukrajinske krize, od migranata i Bregzita, do dolaska Donalda Trampa na vlast u Vašingtonu.

Pokazalo se, na žalost, da se nezrele demokratije Zapadnog Balkana bez tutorstva spolja brzo vraćaju nacionalizmima koji su region ne tako davno uveli u ratove. Nacionalizmi su u prvi plan izbacili lokalne lidere koji su prepoznali da je najlakši način vladanja da potpiruju niske strasti i da parolama o odbrani „nacionalnog ponosa“ i „spoljne opasnosti“ prikrivaju sopstvene neuspehe da počnu da stvaraju efikasne demokratije.

Koristeći zaokupljenost Unije sopstvenim problemima, isti ti lideri su tokom povremenih odlazaka u Brisel dobro naučili šta godi evropskim ušima. Zaklinjali su se u reforme, normalizacije odnosa u regionu, vladavinu prava, ljudska prava i medijske slobode.

Čim bi se vratili, obrušavali bi se na opoziciju koju moraju da tolerišu ali bi najradije da je nema. Sprečavaju bilo kakve kritičke reči. Partijske drugove nagrađuju velikim količinama novca skupljenog u fondovima korupcije. Sudstvo i policiju drže pod kontrolom. Od medija prave maskaradu.

Normalizaciju kojom su se hvalili u Briselu, lideri u Beogradu i Prištini potom u domaćoj praksi pretoče u povremene incidente i provokacije. Jednog dana podižu balvane, sutradan ih sklanjaju. Poput onog nesrećnog „Kosovo je Srbija“ voza za Kosovsku Mitrovicu.

Dosadašnji srpski premijer Aleksandar Vučić je majstor da osmisli problem da bi ga potom sam rešavao i u Briselu se predstavio kao „nezamenljivi“ garant stabilnosti.

„Stabilnost regiona je ono o čemu treba da se brinemo i moramo bolje i više međusobno da se razumemo“, rekao je Vučić nedavno za portal Politiko uoči odlaska u Mostar na susret više lidera regiona.

Insistiranje na stabilnosti, po pravilu propraćeno optužbama druge strane da je ugrožavaju, je receptura koja nije nepoznata ni kosovskim političarima.

Evropska unija je dugo, predugo, stabilnost stavljala iznad demokratije. Žmurila je pred autokratama nove generacije tolerišući njihovo sve bahatije ponašanje. Po opuštenom Zapadnom Balkanu klasnične neuralgične tačke ponovo su oživele: Bosna i Hercegovima ne samo što je godinama sasvim nefunkcionalna država, već je suočena sa secestionističkim tendencijama Republike Srpske.

Makedonija i Crna Gora doživele su implozije, a proteste na ulicama dočekala je i Srbija. Briselski dijalog Beograda i Prištine mesecima je na aparatima za veštačko disanje. Blokiraju ga kako protivnici pregovora suzavcem u parlamentu Kosova, tako i srpski klero-nacionalisti oslonjeni na Rusiju.

U takvim okolnostima benzin na vatru dolivali su razne penzionisane diplomate, bivši špijuni ili analitičari tekstovima koji prizivaju prekrajanje granica, stvaranje Velike Srbije, Velike Hrvatske ili Velike Albanije – što podrazumeva nestanak BiH, Makedonije, Crne Gore, pa i nezavisnog Kosova.

Zapadni Balkan se toliko destabilizovao da se Evropa – valjda shvatajući da je kriza delimično nastala i zbog skidanja regiona sa liste njenih prioriteta – konačno okrenula regionu čije je konfliktne potencijale dobro upoznala i skupo platila.

Obnovljena briga EU za region propraćena je jasnim upozorenjem komesara Johanesa Hana koje je u martu u Sarajevu preneo liderima Albanije, Crne Gore, Bosne, Makedonije, Kosova i Srbije: “Ne igrajte se vatrom”.

Šefica diplomatije EU Federika Mogerini bila je prošlog meseca u „vatrogasnoj misiji“. Lideri Unije zabrinili su se na osnovu njenog izveštaja zbog „krhke situacije“ i odmah potvrdili „neopozivu podršku“ evropskoj perspektivi regiona.

Zvuči rutinski, ali poseta vicekancelara Gabrijla Beogradu i Prištine opominje da EU ne sme više da zapostavlja Zapadni Balkan i da u Berlinu i Briselu shvataju da stabilnost bez demokratije nije prava stabilnost, da takva situacija lako može da dovede do nestabilnosti. Zato će se, sve više, mimo poznatih očekivanja vezanih za stabilnost, pozabaviti i stanjem demokratije u vreme kada zapadni mediji sve češće upozoravaju na opasnost od rasta autoritarnih tendencija.

Što se Kosova i Srbije tiče, lideri u Prištini i Beogradu morali bi da se zamisle nad rečenicom nemačkog ministra: „Kad god se u ovom regionu pojavi problem, imam osećaj da se uvek okrivljuje neka susedna država“.

Jasno je da će Unija obe strane ohrabrivati za „normalizaciju“ koja je preduslov njihovog članstva, ali ova poruka mogla bi da znači da EU više ne želi da sluša konstantne razmene baraža međusobnih kritika i optuživanja za zastoj ili blokadu dijaloga.

To, recimo, može da znači da Brisel neće dopustiti da Priština sudbinu pregovora veže za slučaj Ramuša Haradinaja. Na Kosovu bi bilo dobro da nauče neke lekcije srpske politike zbog kojih je čitava Srbija plaćala ceh.

Godinama su svi građani bili taoci generala Ratka Mladića ili Radovana Karadžića zato što su određene „patriotske strukture“ rešile da „srpske heroje“ ne isporuče Tribunalu u Hagu. Čini se da je Kosovo suočeno sa sličnim rizicima. Neke „strukture“ ne žele nastavak dijaloga dok „heroj“ Haradinaj ne bude u Prištini slobodan od srpske i Interpolove poternice za ratne zločine. Kratkovido. Takav ustupak bi po skupoj ceni mogli da plate svi građani Kosova.

Imam utisak da ističe vreme u kome je EU bila toliko opčinjena kosovskim dijalogom da nije obraćala pažnju na sva dešavanja na planu vladavine prava i demokratskih sloboda.

To znači da će se asortiman zahteva pred Aleksandom Vučićem i Hašimom Tačijem proširiti. Oni će sa autoritetom predsednika faktički upravljati briselskim pregovorima, ali moraće da koriguju svoje ponašanje kod kuće. To je najvažniji deo poruke koju je Zigmar Gabrijel preneo Beogradu i Prištini. Sve ostalo je diplomatska konfekcija.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.