Zašto prošlost ne može da postane istorija

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Bez promotivne namere, vođen isključivo željom da se predstavim u autentičnoj verziji, želim da sa čitaocima podelim jedan jubilej. Pre deset godina sam u “Politici” objavio kolumnu koja je odjeknula kao bomba, izazvala neprevaziđen broj (mahom negativnih) komenatra, čak i američki Stejt department navela da reaguje.

Tekst pod naslovom "Balkanska slagalica“ pisan je u vreme kada je nekadašnji specijalni izaslanik UN za status Kosova i Metohije, Marti Ahtisari, 'protutnjao'  kroz Beograd gde se sastao sa predsednikom Borisom Tadićem ali je premijer Vojislav Koštunica odbio da ga primi.

Bilo je to vreme u kome je počeo da se cementira stav da svako priznavanje nezavisnosti Kosova bude proglašeno za "protivzakonito, nelegitimno i ništavno". "Stara epika 14. veka zamotana u folk-pakovanje nebeske Srbije: Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine,“  napisao sam.

"Stalno slušam da hoće da nam uzmu Kosovo. Kako da ga uzmu, kada ono i nije naše? Gubili smo ga dugo, a tapija na zemlju predata je međunarodnoj zajednici poptisivanjem Kumanovskog sporazuma. Problem koji od tada nije rešen tiče se ljudi, Srba i drugih nealbanaca.“

Činilo se da je klimavoj kohabitaciji Tadić-Koštunica pretila konfrontacija, ali ispostaviće se da je lider Demokratske stranke popustio pred nacionalizmom vođe Demokratske stranke Srbije iako je jednom prilikom priznao da je "Kosovo danas bliže nezavisnosti i svaki građanin u Srbiji to zna“.

Bilo je to vreme armiranja "čvrstog stava" da Srbija "nikad" neće priznati nezavisnost Kosova, "NATO države" kako su je krstili tabloidi. Ahtisari je, posle bečkih pregovora februara 2006. jasno rekao da je očekivanje pregovornog kompromisa "glupost".

Beograd je počeo da se približava Moskvi, liturgijski ponavljajući da će Rusi uložiti veto na nezavisnost Kosova. Zaštitu "majčice Rusije" Srbija će tokom narednih deset godina skupo platiti, između ostalog bagatelno jeftinom cenom kojom je "Gazpromu" prodala svoje nacionalno bogatstvo – naftnu industriju i rudne rente.

Sve u svemu, zaključio sam: "Bilo bi bolje da razmišljamo da sutra, prekosutra, budemo prvi koji ćemo priznati Kosovo. Tako bi doprineli njegovoj demokratizaciji i najbolje pomogli Srbima koji tamo žive. Pa onda brže u EU“.

"Ko smo, šta smo bez Kosova, gotovo dramatičnim glasom pitao se svojevremeno Koštunica pred Hramom svetog Save. Ne znam kako će lider DSS-a opisati svoj identitet bez Kosova, ali lično nemam taj problem. I uveren sam da nisam jedini koji ne misli da nu se ukida budućnost,“, zaključio sam kolumnu zbog koje me hard i soft nacionalisti nazivaju "izdajnikom" i "prodavcem najsvetije srpske reči".

Gde smo danas? Balkanski ratovi su neke probleme rešili, neke nove stvorili, ali nisu uspeli da pobede nacionalizme koji su bili najjača centrifugalna sila raspada bivše SFRJ. Čini se da su nacionalizmi kao tajni agenti: neko vreme su uspavani a onda dođe vreme za buđenje.

Izgleda da je to vreme sada došlo, a pogoduje mu i šire političko okruženje. Evropski, mahom desničarski, populisti promovišu svoje nacionalne države. Često se protom oslanjaju i na religiozne vrednosti "čuvanja hrišćanstva", poput lidera u Mađarskoj i Poljskoj. Snažnu podršku dobili su dolaskom Donalda Trampa i njegovog službenog slogana "Amerika prvo". To je taj "Novi svetski nered" koji dobro prepoznaje Škeljzen Malići.

Kako objasniti da nacionalizmi i danas uspešno regrutuju mlade sledbenike, one koji ne pamte ratne vihore, etnička čišćenja, logore i zbegove, ubijanja, paljenja kuća, verskih hramova… Da li je to rezultat "porodičnog nacionalizma", naracije koja se prenosi s kolena na koleno omogućavajući da se određeni stereotipi uporno čuvaju: Hrvati ne podnose Srbe, Srbi i njih i Albance, i tako u krug?

Biće da jeste. Sve predrasude o primitivizmu, netoleranciji, nasilništvu, projektuju se uvek na onu drugu stranu. Isto važi i za ratne zločine. Mi čak ne možemo da se dogovorimo šta je Zapadni Balkan, geografski termin koji nam je dodelio Zapad iako za Slovence Balkan počinje u Hrvatskoj, za Hrvate u Srbiji ili Bosni i Hercegovini, za Srbe u BiH i na Kosovu.

U poslednje vreme, posle dve decenije relativnog mira, region se ponovo zakuvava. Uz haubičku vatru pretnji i uvreda, logistički potpomognute kvazi-patriotskom retorikom, stvara se ambijent apsulutne netolerancije definisan formulom "ko nije sa nama, taj je protiv nas". Opasna politička polarizacija potkopava temelje pomirenja i elementarne solidarnosti.

Neinventivni kakvi jesu, što je rezultat političke fosilizacije, političari regiona horski šire paniku upozoravajući da iza nezadovoljstva stoji "strani faktor" koji svojim "zaverama" pokušava da ih skine sa vlasti. Na jednoj strani "izdajnici" i "strani plaćenici", na drugoj "patriote" visokog nacionalnog naboja. Baš kao nekad.

Stvari bi trebalo nazvati pravim imenom: radi se o sukobu "neliberalne demokratije" naspram "liberalne demokratije"; pobornika građanskog društva protiv onih koji sprečavaju nastanak takvog društva.

Narastajuće opšte nezadovoljstvo je simptom Balkana. Iz najmanje dva razloga. Prvi je nesposobnost vlasti da reši ekonomske probleme, da ljudima obezbedi posao i pristojan standard života i otresu se korupcije. Drugi je politička nezrelost u izgradnji savremenog demokratskog društva, institucija države i vladavine prava.

Njihovo huškanje naroda na narod, kockanje sa građanima koje svesno polarizuju svakako nije hrabrost. Još manje politička mudrost. Radi se o osionosti kojoj nije dovoljno podsećanje da neki ljudi hoće da iskoriste svoje pravo da javno negoduju.

Između ostalog i zato tako sporo teku briselski pregovori. Ali, najviše koči nešto što se, barem u javnom diskursu, retko čuje: hteli ili ne, moramo da priznamo da razgovora o "normalizaciji" uopšte ne bi bilo da se pitaju političari u Beogradu, odnosno Prištini.

Dijalog je nametnut. Obe strane su ucenjene da pregovaraju jer je to preduslov njihovog približavanja Evropskoj uniji. Pitam se zašto prošlost ne može da postane istorija? Zašto je u deceniji od "Balkanske slagalice" tako malo učinjeno?

 



KoSSev je pokrenuo novu rubriku Na direktnoj liniji u okviru stranice Dijalog, koju, takođe, čine rubrike S druge strane barikade i Razgovor bez povoda.

U rubrici Na direktnoj liniji, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljivaće analitičar iz Prištine, Škeljzen Maljići (Shkelzen Maliqi) i spoljnopolitički analitičar, novinar iz Beograda, Boško Jakšić.

Njihove kolumne se objavljuju i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova".

Ovu rubriku podržao je KFOS. Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.