Šindlerova lista

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Ne zbog političke korektnosti i civilizovanosti dijaloga, već sam iskreno zahvalan Škeljzenu Maljićiju što je moj zaključak da “nema stabilnosti bez demokratije” dopunio rečima da “nema ni demokratije bez stabilnosti”.

Potpuno tačno. Čist zakon direktnog kauzaliteta. Demokratija i stabilnost jedno drugo uslovljavaju. Ali.

Da je liderima regiona na prvom mestu stabilnost – kao poželjna kolevka demokratije, ne bi se ponašali kako se ponašaju. Ne bi svaku priliku – stvarnu, fiktivnu, ili iskonstruisanu – koristili da sopstveni nacionalizam prikazuju kao branu protiv najezde tuđeg nacionalizma, da prodube stereotipove koji se bez pasoša slobodno kreću Zapadnim Balkanom, da optuže one 'druge' da ruše stabilnost i da to odmah prijave Evropskoj uniji.

Da je mnogim liderima regiona – demokratija, kao kolevka stabilnosti – na prvom mestu, ne bi od svojih partija pravili one man show, gušeći unutrašnji dijalog, ne bi, kada se uspnu na vlast, koristili istu matricu, posmatrajući opoziciju kao nužnu, ali nepoželjnu ikebanu, ne bi sprečavali razvoj institucija i nastanak pravne države, ne bi tolerisali korupciju od koje samo oni imaju koristi, ne bi pritiskali medije.

Kada bolje razmislim, nema ovde ni stabilnosti, ni demokratije. Deficit se, na žalost, ne smanjuje, već uvećava.

Postoji u svemu tome još jedna dimenzija – spoljna. Prioriteti Evropske unije su na stabilnosti. Donekle razumljivo, jer, u kolektivnoj memoriji Brisela, ostalo je zapisano koliko su ih koštali ratovi i haos na ovim prostorima 1990-ih godina.

EU je pokušavala da države Zapadnog Balkana motiviše članstvom, nadajući se da će ovo transformisati loše autoritarne države u demokratski uređene političke zajednice, gde će se poštovati sva ljduska prava, pa i prava manjina. Pokazalo se da manjine borbu za svoja prava i sigurnost ne žele da žrtvuju zbog ekonomskih koristi. Tenzije su počele ponovo da se obnavljaju.

Dobro plaćene evropske birokrate bile su spremne da izgradnju demokratije potisnu u drugi plan, sve dok postoje oni koji kod kuće dosledno rade “stabilizacione” domaće zadatke i u Briselu uporno ponavljaju da su za pomirenje i normalizaciju odnosa na području “bureta baruta”.

EU tako godinama toleriše vlastodršce opterećene ličnim mesijanskim vizijama i narcisoidnim patriotskim ambicijama iza kojih se po pravilu kriju bahati, gramzivi, potkupljivi i polupismeni “heroji”.

Pošto su im aplaudirali i tapšali ih po ramenima, tolerisali njihove povremene izlive nacionalizma “za domaću upotrebu” i liturgijski ponavljali mantru da su vrata Evrope otvorena, u Briselu sada mogu da utvrde da se nedostatak demokratije, po neumoljivim zakonima društva i prirode, transformisao u nedostatak stabilnosti. Naleti nacionalizama, omiljenog instrumenta političara koji ne mogu da ponude išta opipljivije, prete da destabilizuju region u koji je EU uložila mnogo – često pogrešno.

U sedištu EU smenjuju se apeli na uzdržanost i rešavanje problema dobrom voljom, Zapadnim Balkanom krstare razni emisari, pokušavajući da utvrde koliko je tenzija duboka i koliko takvu situaciju koristi Rusija da bi proširila i utvrdila svoju sferu uticaja i konstantno zemlje aspirante na članstvo u EU podsećala da postoji alternativa na istoku.

Slažem se sa Maljićijem da se “u našem regionu klatno procesa vraća u normalniji kurs”, ali to još uvek na znači da ne može da bude izbačeno iz ravnoteže. Protivpožarni apeli ne znače da Evropa, sem retoričkih obećanja, ima koherentnu strategiju za budućnost regiona.

Šta EU planira sa Bosnom i Hercegovinom koja je istinski fijasko koncepta multikulturalnosti i multietničnosti? U Makedoniji se kriza stišava na način koji se smatra povoljnim na Zapadu, ali tenzije prepolućene zemlje nisu otklonjene.

Zvaničnici iz Brisela ponavljaju da je neophodno što brže reaktivirati briselski dijalog Srbije i Kosova. Pregovarači u Beogradu i Prištini horski se slažu, dok međuvreme koriste da bi se zakačili na svaku moguću temu: od provokativnog srpskog "manastirskog voza", preko odbijanja francuskog suda da Srbiji izruči Ramuša Haradinaja, do pominjanja Velike Albanije.

Zamoren nacionalističkim tenzijama koje su premrežile region, Zapad kao da obazrivo nudi nova rešenja: ponovno crtanje granica na Zapadnom Balkanu koje bi označilo kraj titovskim granicama povučenim u bivšoj Jugoslaviji.

Osnovna teza počiva na tome da su multietničke i multikulturne sredine formirane posle ratova promašaj i da je jedini garant stabilnosti da narodi regiona žive u etnički čistim državama. Rezon je da odvajanje, umesto prisilnog suživota, eliminiše rizik od ponovnog sukoba.

Računajući da su ljudi Balkana umorni od ratova, ugledni profesor američkog Ratnog koledža i bivši analitičar Nacionalne bezbednosne agencije, Džon Šindler, predlaže u jednom tekstu koji sam nedavno pročitao – da se teritorijalno prekomponovanje regiona obavi na nekom novom Berlinskom kongresu, uz učešće svih zainteresovanih država Balkana, zapadnih sila, ali i Rusije, koja bi morala da bude prihvaćena kao partner.

Predlog se svodi na stvaranje Velike Srbije i Velike Albanije, s tim što bi i Hrvatska bila dobitnik pripajanjem Herceg Bosne. Srbija bi dobila Republiku Srpsku i Sever Kosova, ali bi morala da se odrekne Preševske doline koja bi, zajedno sa Kosovom, ušla u Veliku Albaniju, baš kao i severozapad Makedonije.

Najveći gubitnici bili bi Makedonija i bošnjački deo BiH, ali one bi se kompenzovale prekorednim ubacivanjem u EU i NATO, kao i značajnom finansijskom pomoći.

Nisam pobornik teorije zavera, ali da nije bilo tekstova i mapa koji su se objavljivali kasnih 1980-ih, da bi se kasnije njihovi scenariji raspada Jugoslavije ostvarili, ne bih pridavao veći značaj ovim sve učestalijim političko-kartografskim spekulacijama.

Dozvolite mi jeretičko pitanje: da li su drvlje i kamenje koje se iz Beograda upućuje na adrese u Prištini i Tirani, da li je konstanto demantovanje projekta Velike Albanije koje stiže iz Tirane i Prištine – samo kamuflažna predigra rešenja o kojima govore Šindler, ali i rastući broj analitičara i stratega sa Zapada?

Zašto bi Srbija bila protiv Velike Albanije, ukoliko postane Velika Srbija? Zašto bi Albanija i Kosovo bili protiv ustrojstva na srpskom Severu Kosova, ukoliko bi se sutra našle u jednoj od moćnijih država regiona – Velikoj Albaniji?

Citiranje Šindlerovih razmišljanja nije širenje panike. Za nju su zaduženi političari. Ali, moramo da budemo obavešteni o čemu sve razmišljaju ozbiljni ljudi u moćnim zemljama koje određuju budućnost Zapadnom Balkanu.

Nedavna istorija nas uči da ne potcenjujemo, ili se pravimo da ne vidimo šta se oko nas događa. Da posle neko ne bi bio iznenađen i zatečen. Zanima me šta na ovu temu ima da kaže uvaženi Škeljzen Maljići.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.