Piše: Dragutin Nenezić
U poslednje vreme smo svedoci sveopšte proliferacije sadržaja na temu KiM – nikad veći broj država nije imao svoje izaslanike/predstavnike koji se bave tom temom, „non-pejperi“ se pojavljuju i bivaju demantovani, nižu se dramatične konferencije za štampu i saopštenja. Pored toga, gradi se jedan eshatološki pristup KiM, gde se ultimativno određuje 2024. godina kao krajnji vremenski horizont za postizanje „konačnog rešenja“.
U takvom okruženju, određeni koncepti se paušalno spominju i bagatelno i banalno koriste, pa je po meni potrebno da se nekima od njih posveti malo više pažnje. To su pre svega model dve Nemačke, koji određene strukture u EU zagovaraju najmanje 15 godina, zatim koncept manjinskih prava za ceo region koji zagovaraju izaslanici/predstavnici SAD, kao i koncept Ukrajine kao globalnog KiM, koji je postao opšte mesto u našoj javnosti i kolektivnoj svesti.
Model dve Nemačke
Model dve Nemačke je zasnovan na Sporazumu o osnovama odnosa između Federalne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike iz 1972. godine. Ovim nevelikim dokumentom od svega 10 članova su se dve nemačke republike saglasile da odvojeno postoje i sarađuju, a jedna od praktičnih posledica je bila i to da su obe odvojeno i ravnopravno primljene u UN naredne godine po zaključenju sporazuma. Sadržina sporazuma je puna opštih principa međunarodnog prava, sa posebnim akcentom na oblasti koje su u hladnoratovsko vreme bile aktuelne, poput razoružanja.
U članu 7. se spominje i pojam normalizacije, danas toliko aktuelan kada su u pitanju odnosi Beograda i Prištine, i navodi se da će se posebnim sporazumima regulisati oblasti poput ekonomije, nauke i tehnologije, saobraćaja, pravosudnih odnosa, pošte i telekomunikacija, zdravstva, kulture, sporta, zaštite životne sredine itd. što sve zvuči vrlo poznato.
Koje bi bile praktične posledice primene ovog modela na odnos između Beograda i Prištine? Izdvojio bih sledeće:
- Priština bi mogla da postane član UN i bez izričitog, formalnog priznanja Beograda, što je nešto što se često mitologizuje na različitim stranama srpskog javnog diskursa;
- „Sveobuhvatni sporazum o normalizaciji“ po ovom modelu bi dao okvir odnosima Beograda i Prištine u oblastima obuhvaćenim briselskim procesom, s tim da bi sam taj okvir bio širi i opštiji od tzv. Briselskog sporazuma;
- Po zaključenju takvog „sporazuma“, nastavila bi da postoje dva potpuno odvojena entiteta.
Ostaje samo pitanje kako bi se regulisali odnosi između srpskog naroda na KiM i Beograda, na šta odgovor može dati sledeći koncept koji bih obradio.
Manjinska prava (na skroz otvorenom Balkanu)
Koncept manjinskih prava za ceo region je modularno rešenje u duhu američke pragmatičnosti. U prvom koraku, ono podrazumeva da će se prava Srba na KiM urediti kao prava manjine. U drugom koraku, takav se model može upotrebiti i na druge manjine u drugim jurisdikcijama (npr. Albance u Južnoj Srbiji – što se u poslednje vreme intenzivno zagovara u SAD). U trećem koraku, ovaj bi se koncept modifikovao za upotrebu u Bosni i Hercegovini, gde bi regulisao odnos tri naroda od kojih nijedan ne može biti smatran manjinom.
Taj koncept će svoju punu primenu moći da ima samo u regionalnom kontekstu, gde se već sad može videti da (opet) SAD zagovara „Otvoreni Balkan“ koji bi uključio svih šest jurisdikcija tzv. Zapadnog Balkana. Time bi nastala američka alternativa Berlinskom procesu, koja bi omogućila da svaki manjinski narod iz jedne jurisdikcije može bez većih poteškoća da uživa u svim pravima koja imaju pripadnici tog naroda u svojoj matičnoj jurisdikciji. Tako bi npr. Albanci sa KiM mogli da budu ravnopravni sa Albancima iz Albanije i bez formalnog ujedinjenja.
Na KiM bi se pak taj koncept otelotvorio u nekakvoj „Zajednici srpskih opština“ koja ne bi predstavljala ništa više od prostog udruženja opština, a same opštine bi imale pojačane nadležnosti u onim oblastima koje Priština ne želi ili nema kapaciteta da preuzme, poput obrazovanja, zdravstva ili pojedinih javnih službi koje funkcionišu i dalje bez većih smetnji u beogradskom pravnom sistemu. Ovo ne predstavlja nikakvu novinu u odnosu na nadležnosti predviđene Ahtisarijevim planom, dakle nikako nije Ahtisari plus, već samo može biti Ahtisari minus.
Čitalac se ovde opravdano može zapitati šta je ovde novo? Gledano po nadležnostima, zaista ništa. Međutim, po regionalnom kontekstu, svašta – kao što bi opštine-članice takve „Zajednice srpskih opština“ preko nje održavale vezu sa Beogradom, tako bi se nešto moglo zahtevati i za Albance u Južnoj Srbiji, odnosno ovime bi se formalizovale veze koje već imaju sa Prištinom, i tačno ograničile na određene oblasti i modalitete.
Istorijski posmatrano, vredi podsetiti na primer Zajedničkog veća opština, udruženja nastalog na osnovu Erdutskog sporazuma, koje je bilo jedan od instrumenata tzv. reintegracije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u hrvatski pravni poredak posle rata. Posmatrano u kontekstu razdvajanja po modelu dve Nemačke, bilo kakav instrument manjinskih prava na KiM bi imao istu posledicu kao i to veće, samo je pitanje vremenskog horizonta u kom bi se procenat Srba na KiM doveo u okvire u kojima je danas u Hrvatskoj (uz se ograde koje se tiču demografije na KiM, o čemu sam već pisao).
Sličnosti i razlike KiM i Ukrajine
Na kraju, vredi dati osvrt i na globalni kontekst. Postalo je opšte mesto da se KiM i Ukrajina porede na najrazličitije načine. Ono što je sigurno je da je KiM presedan koji se koristi od strane svih strana u bratoubilačkom ratu u Ukrajini, ali je jako teško povući pune paralele iz najmanje tri razloga:
- Za Ukrajinu ne postoji Rezolucija 1244, što je i logično jer je ona došla na kraju NATO agresije, a rat u Ukrajini još traje. S druge strane, jednostrano proglašenje nezavisnosti Prištine je predstavljalo kršenje Rezolucije 1244, i ona ostaje ključni međunarodno-pravni dokument koji se mora uzeti u obzir prilikom rešavanja statusa KiM, uz sve slabosti koje sistem UN inače ima i koje se danas projavljuju;
- Na KiM nije bilo referenduma, kakav god on bio u oblastima Ukrajine koje su pripojene Ruskoj Federaciji, i to je razlika koju ruski predstavnici često ističu (odnosno to je primer njihovog prilagođavanja presedana KiM kako bi legalizovali i legitimisali svoju situaciju). Pokušaji referenduma Albanaca iz devedesetih godina su se desili daleko pre sukoba na KiM i NATO agresije, pa u tom smislu ne mogu biti relevantni, a jednostrano proglašenje nezavisnosti je savetodavnih mišljenjem MSP donekle delegitimisano – na stranu što je od strane Beograda indirektno prihvaćeno, i samim tim legitimisano, kroz Briselski proces;
- Na kraju, KiM još uvek nisu formalno anektirani Albaniji, dok su ukrajinske oblasti pripojene Ruskoj Federaciji. Isto tako, KiM još nisu reintegrisani u pravni poredak Republike Srbije, dok se u Ukrajini rat vodi upravo oko toga.
Šta bi bile praktične posledice ovih razlika?
Za Ukrajinu, posledica je da ona zbog različitog sleda koraka nikad neće moći da se izjednači sa KiM – prvo se desila NATO agresija, pa je doneta rezolucija SB UN, pa jednostrano proglašenje nezavisnosti bez referenduma, i konačan ishod se još uvek čeka.
Taj ishod može biti formalizovana aneksija od strane Albanije, ili puzajuća, tiha aneksija kroz „Otvoreni Balkan“ po američkom modelu manjinskih prava, dok iz ugla Srba na KiM taj ishod može biti samo dalje iseljavanje i nesrećna reintegracija kao u Hrvatskoj.
U Ukrajini, rat još traje, u toku rata je sproveden referendum na osnovu kog je izvršeno pripajanje, i čeka se međunarodno-pravno rešenje, koje u trenutnoj pat poziciji u kojoj se nalazi UN niko ne može da predvidi.
Ono što unosi najveću konfuziju je različito poimanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta na svakoj od strana, zavisno od njihovog teritorijalnog doživljaja. Za Beograd, to se odnosi na Srbiju sa KiM u svom sastavu. Za Prištinu, to se odnosi na teritoriju KiM. Za Kijev, to se odnosi na Ukrajinu u granicama pre pripajanja 2014. i 2022. godine. Za Moskvu, to se odnosi na teritoriju Ruske Federacije proširenu za pripojene oblasti. Zato je moguće biti istovremeno i za teritorijalni integritet Prištine (kojim se narušava teritorijalni integritet Beograda) i za teritorijalni integritet Kijeva, koliko god to bile suštinski različite situacije – jer na nivou opštosti ovog principa, usklađenog za iznos teritorijalnih doživljaja, te razlike postaju nevažne.
Za KiM, za očekivati je da se, kako bi se izbegla diskusija o ovim razlikama, insistira na rešenju koje formalizuje trenutno stanje, i to u širem regionalnom kontekstu, dakle bez uzimanja u obzir Ukrajine, i sa fokusom na teritorijalni integritet KiM, jednako kao i teritorijalni integritet bilo koje jurisdikcije Zapadnog/Otvorenog Balkana, a u okviru koga bi se podržala manjinska prava kao kompenzacija za neostvarene teritorijalne pretenzije.
Istorija nas uči da to nije dobro rešenje, ali će ovakvo rešenje zanemariti istoriju, jednako kao i Rezoluciju 1244, koja se ovakvim rešenjem (opet) direktno narušava, budući da garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije, kao pravne prethodnice Republike Srbije. Trenutna pat pozicija u UN će tome moguće samo doprineti, sve do trenutka kad na red dođe prijem Prištine u UN po osnovu sporazuma po modelu dve Nemačke.
Zanimljivo je sagledati i različitita shvatanja statusa ukrajinskih oblasti pripojenih Ruskoj Federaciji. Na stranu stav Generalne skupštine UN, Ruska Federacija je i dalje članica UN, pa se samim tim i ovo pripajanje na mala vrata legitimiše u UN sve dok se Ruska Federacija ne isključi iz članstva. U prilog ovakvom shvatanju teritorijalnog prostiranja Ruske Federacije idu i sankcije EU, koje se prostiru i na pripojene oblasti, iako se to pripajanje ne priznaje.
Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.
Pročitajte još:
Koha: Nemačka potvrdila da je dala predlog za dijalog Beograda i Prištine
Klan Kosova: Gervala potvrdila da postoji francusko-nemački predlog za dijalog
EU negira autentičnost non-pejper okvira za dijalog BG-PR: Nikada ranije nismo videli takav dokument
Vlasnik ‘Albanian Post’-a: Ako ne bude sporazuma s Beogradom, pada Kurtijeva vlada
Vučić o navodnom dokumentu o dijalogu: Savetnici doneli neki papir, nisam ga primio, boli me glava
Išinger: Pre nekoliko godina predložio sam model dve Nemačke za Srbiju i Kosovo
Miljaim Zeka: Osim ZSO, Vučić će dobiti i autonomiju za Sever
EU o „novom okviru“: Podsećaju na Lajčakovu izjavu i poručuju – „ne komentarišemo medijske navode“
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
