Poslednji Mohikanac iz Koretišta: Ključ mog problema u rukama Kancelarije za KiM

“Bez obzira što nisam u tom svetu politike, ipak sam obeležen. I kao takav, celo društvo prema tim ljudima ima takav odnos. Kada vam se sve to desi, to se na najnegativniji način odražava na čitavu vašu porodicu”, mirnim, ali umornim glasom rekao je 40-godišnji Zoran Kovačević, Srbin iz Koretišta, nekada čisto srpskom, a sada mešovitom selu kod Gnjilana. Ovaj čovek 12 godina vodi borbu da ispravi nepravdu za koju veruje da je naneta, njemu i kolegama. Kolegama je pomogao, ne i sebi.

Kada je Srbija pozvala “na solidarnost”, bio je među prvima koji se odazvao na poziv – on i još 21 radnik nekadašnje UNMIK poreske administracije. Kosovo je jednoglasno proglasilo nezavisnost 2008. Srbija je donela uredbu i pozvala srpske radnike u tadašnjim kosovsko-UNMIK institucijama da napuste svoja radna mesta. Zauzvrat, svima će biti obezbeđen posao u srpskom sistemu, uverila ih je.

“Prosto, jednog dana država te pozove da uradiš jednu stvar za koju je neko ko predstavlja vlast procenio da je značajno za državu. Naravno, ko si ti kao pojedinac da prkosiš nečemu što se smatra državnom odlukom, i prihvatiš to kao najveću odgovornost u tom trenutku i odrekneš se plate u kosovskim institucijama. Taj posao te hranio hlebom i dođeš do toga da te država proglasi bukvalno nepoželjnim za ovo društvo. Onda te dobar deo tih ljudi, koji su od tebe tražili da uradiš takvu stvar, danas gleda sa pozicije na kojoj si ti bio do tada”, kazao je Kovačević.

Sa njim smo razgovarali godinu i po dana nakon što je sam, i kaže, zaboravljen od svih, u Koretištu, nastavio da insistira na svojim radnim pravima.

Ovaj 40-godišnji mašinski inženjer, 12 godina je bez posla, 6 godina bez plate, „obeležen“, samo zato što, kako veruje, danas glasno govori o svojim problemima.

Na ljude koji misle na najdobronamerniiji način da pomognu i drugima i sebi i na takve ljude se gleda kao na neku opoziciju ako to uopšte postoji ovde. Ceo problem se gleda kroz politiku

“Od nas su tražili da potpišemo izjavu u kojoj jasno piše da ne priznajemo institucije koje su proglasile nezavisnost. Taj papir je došao iz Ministarstva za KiM. Mi smo to uradili. Od nas su tražili da ugasimo bankovne račune i dostavimo izveštaj o primanjima poslednjih šest meseci rada pre februara 2008. Mi smo sve to uradili, možda i već u martu, i onda je bilo ćutanje do septembra”.

Kaže da je bilo “jako mučno” dok su privukli pažnju institucija, “moljakali su na sve strane”.

Sastanak su tada u septembru 2008, imali sa direktorom Poreske uprave Dejanom Stojanovićem u centrali poreske uprave u Beogradu.

“Tada smo dobili čvrsto obećanje da ćemo dobiti ugovor o privremenim i povremenim poslovima do spajanja sa sledećim ugovorom o zasnivanju radnog odnosa ali se to nije desilo”.

Ugovori su produžavani posle prvog isteka na po 90, odnosno 120 dana, ali bi svaki sledeći produžetak bio potpisivan posle sve duže pauze. Tako se do 2014, stiglo do 13. ugovora, sa ukupnim prekidom u radnom stažu od više od godinu dana.

“2014. je prestalo svako angažovanje i obaveštavanje. Na poslednjem sastanku jedan od direktora koji je na jedvite jade uspeo da nas primi, rekao je, ljudi još ovaj ugovor i za vas više nema angažovanja, shvatite to kako hoćete, to je moja prijateljska poruka. Mi smo i dalje nastavili da molimo i tražimo ali smo naišli na zatvorena vrata”, svedoči Zoran.

Grupa od dvadeset dva radnika, srpske nacionalnosti, UNMIK-ove poreske administracije koji su posao na Kosovu napustili 2008, osipala se. Bez dohotka i posla nalazili su nove i “snalazili se”. Njih deset je tužilo poresku upravu Srbije Osnovnom sudu u Beogradu da bi on prvostepenom odlukom presudio u korist njih 9. Nakon što se Poreska uprava Srbije žalila Apelacionom sudu, presude su, sa izuzetkom dve, preinačene kao negativne po radnike UNMIK administracije, a za dvoje se postupak ponovio u Osnovnom sudu. I te tužbe su odbačene, da bi potom radnici uložili žalbu Višem Kasacionom u Beogradu, koji je potvrdio odluke Apelacionog suda. Konačno, žalbe su pre dve godine uložene i Ustavnom sudu Republike Srbije. Sada se čeka na odluku, uprkos dužem vremenskom periodu. Ukoliko i ovde odluka bude negativna po radnike poreske sa KiM-a, oni se spremaju da svoj slučaj predstave u Strazbur.

Zoran je izašao ispred svojih kolega. Preuzeo je inicijativu da od države zatraži da ispuni obavezu koju su 2008, preuzeli prema njima.

“Nisam odustajao od namere da dođemo do pravde. Svakog dana sam pisao, molio, čak i medije, ali nije bilo sluha”, kaže.

Posle objavljivanja prvog teksta o njima u novembru 2018, usledio je poziv iz Kancelarije za KiM i obećali su pomoć, ali se proces razvlačio i dalje, a mediji su nastavili da pišu – retki, podseća Kovačević.

Konačno, u zimu prošle godine, ono što je, kako kaže, mnogima izgledalo kao nemoguće, dogodilo se. Kolege su dobile ugovore i pune plate. Iako su to i dalje privremeni ugovori, “država je preuzela svoju obavezu” prema Zoranovim kolegama, ali ne i prema Zoranu.

“Na kraju ovog procesa uspeli su da nađu brojeve telefona svih njih i pozovu svakog pojedinačno a mene nisu toga dana. Moje kolege su već bile u procesu toga. Rekli su im šta im je potrebno od dokumentacije za zasnivanje privremenog ugovora koji sada rade nekoliko mesec,i ali su sada dobili punu platu i sve ono što pripada radnicima”.

Sebe nisam nikada isticao u prvi plan osim što sam stajao ispred svih. To je bio moj jedini greh

Zoran Kovačević je nastavio sa svojom borbom. I dalje sam, ali sada samo za sebe… Pisao je predsedniku Aleksandru Vučiću, pismo je poslao poštom, uputio je i imejl, pisao preko Fejsbuka i Instagrama, pisao Kancelariji za Kosovo i Metohiju.

“Kontaktirao sam više desetina puta za nekoliko meseci. Nisam dobio odgovor”, kratko saopštava informaciju “koja se podrazumeva”.

Tvrdi da mu je službenik Kancelarije za KiM Nemanja Kijačić, navodno u jednom trenutku, kazao da su “to naredili šefovi” i da on nema “šta na tu temu više da priča”.

Obratio se i otvorenim pismom Marku Đuriću, ali je i ovaj apel ostao bez odgovora.

Kancelariju za Kosovo i Metohiju imenuje kao ključnu instituciju u kojoj se nalazi rešenje za njegov problem.

“Nije poreska uprava sama odlučila da da ugovore za mojih devet kolega, nego je to uradila Kancelarija za KiM. Oni su samo dobili pisano obaveštenje – spisak ljudi koji su trebalo da budu primljeni”.

Zašto je ovaj čovek ostao usamljen i nepoželjan?

“Meni se zamera to što sam ja možda izašao javno. Možda sam ja trebao da ćutim, i ja i vi i moje kolege i možda bi nešto bilo. E pa ne bi bilo, i moje kolege ne bi danas radile”, odgovara.

Problem nastao na stolu Valde Srbije, tamo da se rešava

„Ja samo hoću da ostvarim svoje pravo i potpuno je neshvaltljivo da jedna institucija kao što je Kancelarija za KiM može na taj način da diskriminiše pojedinca, misleći da na taj način želi da ućutka ljude koji stvarno imaju problem. Ovo je problem institucionalne prirode i treba da se rešava tamo gde je nastao. Nastao je na stolu Vlade Republike Srbije i tadašnjeg Ministarstvu za KiM“.

Kovačević danas više nije u kontaktu ni sa svojim kolegama – njih osmoro iz grupe, petoro iz Kosovske Mitrovice, troje iz Štrpca i centralnog Kosova i koleginicom iz Štrpca. Od dana kada je cela preostala grupa, osim njega, potpisala svoje radne ugovore u januaru.

“Ne zato što sam ja promenio broj telefona ili promenio kontakt adrese, nego zato što se ljudi očigledno plaše da stupe u kontakt sa mnom. Ne znam zbog čega, ali je to istina. Ja ne zameram s obzirom na to da živimo u takvom društvu i sistemu. Na ljude koji misle na najdobronamerniiji način da pomognu i drugima i sebi i na takve ljude se gleda kao na neku opoziciju ako to uopšte postoji ovde. Ceo problem se gleda kroz politiku”.

“Sebe nisam nikada isticao u prvi plan osim što sam stajao ispred svih. To je bio moj jedini greh”, naveo je Kovačević.

Objašnjava da i dalje nije usamljen u ovoj muci, već da su i drugi ljudi ostali bez posla, iz drugih sektora.

“Ali oni očigledno nemaju mogućnosti da izađu javno i da kažu sa kakvim se problemom suočavaju. Ja sam uspeo na neki način da isplivam ali mi se to obilo o glavu”, dodao je.

Priznaje da ga je povredilo ponašanje kolega prema njemu, ali da im ne zamera, najmanje to što su potpisali ugovore bez njega, jer su to uradili zbog svoje dece.

“Bolje da pati dvoje moje dece nego njihovo 20-oro”, kaže.

“Ne osuđujem ih, jer stvarno mislim da osećaju neku vrstu straha, jer su bili bez posla dugo. Sad su dobili posao i plaše se da ga ne izgube ponovo. Tako ja to vidim”.

Kovačević insistira na tome da se ne bori protiv sistema.

“Ne smatram da smo na suprotnim stranama. Sa porodicom živim na Kosovu ovde i ne smatram da je neko više zaslužan nego što je zaslužno moje dete… Ja samo tražim od sistema da mi omogući da živim onako kako sam živeo pre nego što su oni svojim odlukama, zaključcima vlade, potkrepljeni dokumentima, to uradili sa ljudima”.

Zoran Kovačević svoje vreme danas provodi uređujući vrt i baveći se poljoprivredom. Iako plodna zemlja, teško se može kvalitetno živeti od poljoprivrede u kosovskom pomoravlju, posebno za Srbe.

Posvećen je otac 12 godišnje devojčice i sedmogodišnjeg dečaka, ali je njegova porodica takođe pod pritiskom. Desilo se čak i da su vršnjaci njegove dece u školi to što mu je ćerka izostala sa priredbe protumačili kao “politiku”, zbog Zoranovog gubitka posla.

“Niko nije pošteđen stradanja u mojoj porodici. Jako je strašno i teško kada vam se to desi. Sami ste u društvu. Ne postoji prijatelj i poznanik koji će stati iza vas i da vas podrži u svemu“, teret je koji Zoranu posebno teško pada.

Spašava ih suprugin posao u školi, ali pritisak trpi i ona, svedoči Zoran:

“Zbog ovog mog problema često se dešava da ona trpi na poslu, jer, kao što sam rekao, sve se ogleda kroz lupu politike, i ovo što ja sada pričam, može negativno da se odrazi na moju porodicu, ali, evo ponavljam, ovo nije nikakva politka, ovo je samo borba za opstanak”.

Poslednji Mohikanac u svom 12-godišnjem maratonu za pravdu, priznaje da ga kolebaju teške pomisli o sudbini svoje dece.

“Ako niste poželjni za život ovde, onda morate da birate neko drugo mesto gde ćete naći sebe, ako ne zbog mene, onda zbog dece. Kako društvo gleda na to, ne bih voleo da i moja deca prođu sutra to”, kazao je opisujući istovremeno i promene na gore poslednjih godina u svom selu nadomak Gnjilana.

Ipak nastavlja sa borbom.

“Verujem da će da dođe vreme kada će neko da kaže istinu jer prosto, istina mora da izbije na videlo”.

Imao je poruku za one koji sede za službenim stolovima iza institucionalnih paravana, čiji je posao, podseća, da brinu o ljudima:

“Da na ljude gledaju na jedan malo sentimentalniji način, da ih podrže u borbi da ostanu ovde da žive jer im je takva podrška stvarno neophodna, da im svojm odlukama dodatno ne zagorčavaju život, već da im stvarno pomažu.”

Kancelarija za KiM bez odgovora

Ni ovog puta nismo dobili odgovore u Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Službi za saradnju sa medijima obratili smo se pre dva dana sa pitanjima zašto je u grupi od njih 10, samo Zoran Kovačević taj kojem Кancelarija nije pomogla da zasnuje radni odnos? Da li je istina da mu je zamereno to što je u ime svih, nakon bezuspešnih pokušaja da se uredba vlade Srbije iz 2008, sprovede u delu preuzetih obaveza države prema radnicima, kako im je, prema njihovom svedočenju od strane nadležnih i obećano, izašao sa zajedničkim problemom u javnost? I ako jeste, zašto mu je to zamereno? Кako komentarišu njegove navode da mu je, kako nam je kazao, zaposleni Nemanja Кijačić iz Kancelarije za KiM prošle godine kazao da je odluka o tome da se samo njemu ne pomogne stigla „od šefova odozgo“ i da on navodno „nema šta više na tu temu da priča“?

U Vašingtonu Aleksandar Vučić i Marko Đurić sa kosovskom delegacijom danas i sutra razgovaraju o ekonomiji – kako da ljudi bolje žive. Ponavljaju mesecima da su to teški razgovori i da se bore za interese srpskog naroda, uključujući i Srbe sa Kosova. U malom selu nadomak Gnjilana, u kojem je sve manje Srba, Zoran Kovačević strepeće danas da li će to što je još jednom javno od njih zatražio svoj posao nazad, imati negativne posledice po njega i porodicu, istovremeno sa tračkom nade, da će bolji život započeti i za njega.

O slučaju Zorana Kovačević na našem portalu čitajte u prethodnim vestima, uključujući i reportsž kolega sa N1 i Insajdera:

Otvoreno pismo Đuriću: Odgovornost za bezbednost i egzistenciju moje porodice je Vaša. Tražim odgovor ko precrtava žive ljude?

Bivši radnici UNMIK poreske uprave bez posla još od 2014 – u borbi do bilo kakvog odgovora iz usta Marka Đurića

Bivši radnici UNMIK Poreske administracije bez posla od 2014: Naš opstanak na KiM ozbiljno ugrožen

Otkaz kao „patriotska dužnost“: Slepo verovao da će mu država obezbediti posao

Pobeda i izdaja: Patriota kojeg je izdala država Srbija, ali i kolege za čiji posao se izborio

Male velike priče – „Patriota“, pojedinac protiv sistema ili sistem protiv pojedinca

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.