Pobeda i izdaja: Patriota kojeg je izdala država Srbija, ali i kolege za čiji posao se izborio

Građani pišu

Kada je država pozvala na solidarnost, bio je među prvima koji se odazvao na poziv. Deceniju kasnije, sa ponosom ističe da je 2008. godine ispunio svoju patriotsku dužnost, ali sa razočarenjem da je u međuvremenu država Srbija izdala njega. Nažalost, kaže i da nije jedini.

Reč je o Zoranu Kovačeviću, predstavniku desetine radnika bivše UNMIK poreske administracije koji su na poziv Republike Srbije 2008. napustili svoja radna mesta uz obećanje da će biti vraćeni na posao u srpskoj Poreskoj upravi, a koji su od 2014. ostavljeni bez posla. Zoran je jedini od svojih kolega kome posle objavljivanja vesti o njihovim problemima sa zaposlenjem na našem portalu, nije dat privremeni Ugovor o radu. Zoran je bio pokretač i glavni nosilac ideje da desetoro izigranih radnika izađu sa svojom pričom u javnost. Na taj način uspeli su da privuku pažnju institucija, međutim za razliku od ostalih devetoro radnika, Zoranovo ime precrtano je sa spiska. Iako su u početku odbijali da prihvate ponuđeno radno angažovanje ukoliko i Zoranu ne bude bilo ponuđeno isto, njegove kolege su u međuvremenu promenile mišljenje. Dobili su prvu platu, posle mnogo godina, a o Zoranu danas niko više ne govori.

Otvoreno pismo Zorana Kovačevića prenosimo u celosti.

Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, ja, ali i mnogi drugi Srbi koji su radili u Privremenim institucijama na Kosovu, odazvali smo se na poziv Vlade Srbije koju su tada vodili DS i DSS i napustili svoja radna mesta, uz obećanje vlade da će nam zauzvrat pronaći odgovarajuće poslove u sistemu Republike Srbije. Kada je reč o radnicima poreske administracije, mi smo od 2008. godine dobijali ugovore o privremenim i povremenim poslovima koji su po pravilu kasnili, da bi od 2014. bez ikakvog obrazloženja ostali bez ugovora, posla i plata.

Od tada traje naša borba da ponovo dobijemo svoje poslove. Bio sam pokretač i vođa čitave ideje da se stupi u kontakt sa nadležnim institucijama. Međutim pred sam kraj borbe u februaru 2019. godine, rukovodioci Kancelarije za Kosovo i Metohiju precrtali su me sa spiska osoba kojima je naknadno ponuđeno radno angažovanje. Od desetoro radnika sa spiska, neko je precrtao samo mene. Zašto, konkretan odgovor nisam dobio, osim da su to naredili šefovi u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, koja je prethodnih godina sebe okarakterisala kao nenadležnom za rešavanje ovakvih vrsta problema.

Nemanja Kijačić je čovek koji radi u pravnoj službi Kancelarije za Kosovo i Metohiju, čovek sa kojim sam komunicirao mesecima i čovek koji sve zna o mom slučaju, i on će biti taj koji će jednoga dana morati da ispriča istinu, jer posedujem audio snimke telefonskih razgovora u kojima taj službenik  kaže da su mu na kraju tako naredili šefovi.

Kada sam sredinom prošle godine odlučio da javnosti predstavim svoj lični problem i problem mojih kolega, a prethodno sam pisao i slao molbe svim institucijama za koje sam smatrao da su nadležne za rešavanje ovakvih problema, poziv sam dobio samo sat vremena nakon što je vest izašla u dnevnim internet portalima sa tematikom zbivanja na Kosovu i Metohiji, jer su svi ostali ignorisali.

Drugi poziv službenika Kancelarije za Kosovo i Metohiju se odnosio na „stav Kancelarije za Kosovo i Metohiju“ da se ova vest ne objavljuje dalje u medijima, a bilo ih je kasnije još.

Onda je usledilo njihovo ćutanje i moje ponovne objave, pa onda njihovi pozivi nakon svake objave.

Na kraju, kada nisu mogli da me ućutkaju i podnesu to što sam radio, pronašli su brojeve telefona devetoro mojih kolega, sve su ih pojedinačno pozvali i rekli da pošalju dokumentaciju za zasnivanje Ugovora o radu na određeno vreme.

U prvi mah, ostalih devetoro radnika nekadašnje UNMIK poreske uprave solidarisalo se sa mnom, tražeći da me vrate na spisak tvrdeći da će samo nakon toga prihvatiti privremene ugovore koji su im ponuđeni. Međutim, iz Poreske uprave im je sugerisano da prihvate ugovore koje im se nude i da će se na taj način lakše izboriti i za moja prava.

Na taj način su uspeli da naprave razdor u grupi, jer su se neki protivili odluci da mene izostave sa spiska, a drugi su pak to jedva dočekali.

Mnogi od mojih kolega nisu znali za moj svakodnevni trud i brojne mejlove, pisma predsedniku Republike, gospodinu Aleksandru Vučiću, i molbe koje sam slao godinama, da bih na kraju tek preko medija uspeo da ostvarim kontakt sa državnim institucijama.

Kada su neki shvatili da to postaje ozbiljno, dobijao sam pozive da na spisak stavim i neke osobe koje su već zaposlene i rade u opštinskim strukturama na Severu Kosova, a zauzvrat bi ti ljudi koji bi u tom slučaju dobijali duple plate, uspeli da obezbede podršku misteriozne osobe pri vrhu „Srpske liste“, koja bi pomogla da celu stvar izguraju do kraja. Na to nikada nisam pristao. Sve su to bile stvari koje bi mogle da me koštaju skidanja sa spiska.

Na kraju su se sve moje kolege ujedinile i prihvatile privremene ugovore, kojima sam se ja protivio.

Devetoro radnika je prihvatilo ugovore, a o mom slučaju danas više niko i ne govori. Oni su sada dobili prve plate, i rade, a dokle će ne znam. Prvi ugovor im je već istekao, ali je posle nekoliko dana produžen iznova.

Od devetoro kolega, danas sam u kontaktu samo sa troje njih, neki me nikada nisu kontaktirali, neki su izbegli da mi se zahvale, a i mislim i da im je neko sugerisao da to ne čine.

Kakve su informacije poslate u Beograd nije mi poznato, pa valjda zbog toga čelni ljudi u Kancelariji za Kosovo i Metohiju nisu mogli da mi oproste ono što sam radio za svojih devetoro kolega. A možda su me iskoristili da i ostalima koji imaju sličan problem jasno stave do znanja kako će se provesti svi oni koji krenu da rešavaju svoje probleme sami.

Skupo platio patriotizam, u svakom smislu te reči

Treba da dodam i to da sam svoju patriotsku dužnost skupo platio, u svakom smislu te reči. Ne samo da sam ostao bez posla zato što sam se odazvao na poziv Vlade Srbije da napustim privremene institucije, već sam morao i da plaćam sudske troškove, jer se naknadno ispostavilo da je zaključak kojim se Vlada obavezala da nam pronađe odgovarajuće poslove nakon napuštanja privremenih institucija, zapravo neobavezujući akt.

Nakon tužbe protiv Poreske uprave zbog neispunjenja obaveze propisane Zaključkom Vlade Republike Srbije od 21. februara 2008. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo odluku da platim sudske troškove u iznosu od 49,500.00 dinara.

Dakle, nakon što me je država Srbija februara 2008. godine naterala da potpišem da ne priznajem institucije „Republike Kosovo“, ta ista država me je naterala da ja, kao nezaposleno lice, platim troškove parničnog postupka, jer je Sud procenio da „Zaključak“ Vlade Republike Srbije nije validan i obavezujući akt.

Čisto da se zna, prethodno je, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo odluku da je moja tužba protiv Poreske uprave osnovana.

Kako god uloge u društvu su sada zamenjene i taj put od patriotizma do izdaje i nazad sam prešao i na tom putu sam ostao sam, a danas se na toj relaciji kreću svi oni koji makar malo utiču na kreiranje uslova za život ljudi. Svi oni koji su o meni odlučivali tada, sada su prešli na onu stranu na kojoj sam ja nekad bio.

Da li sam ja postao izdajnik pošto sam prihvatio poziv Vlade i priklonio se uz svoj narod, i da li su oni koji su tada bili patriote danas izdajnici jer primaju platu od tog istog Kosova čijoj smo se nezavisnosti protivili i ostali bez posla i da li će konačno oni koji danas poslušaju poziv Vlade Republike Srbije biti izdajnici u nekom narednom periodu?

Marko Đurić još uvek nema vremena da me sasluša

Zahvaljujući rukovodstvu Kancelarije za Kosovo i Metohiju, moja porodica i ja mesecima živimo pod presijom koju su svojim inatom izazvali vodeći ljudi ove institucije. Po svemu sudeći informacije o meni su prosleđene u periodu posle 16. januara, kada je proces bio pri kraju. Postoje izvesne sumnje, ali i saznanja o imenima ljudi koji su to učinili i nadam se da će jednoga dana odgovarati za to.

Gospodin Marko Đurić još uvek nema vremena da me sasluša, iako sam ranije uputio bezbroj molbi, ali biću strpljiv i čekaću povoljan trenutak da mu postavim samo jedno pitanje.

Kako se desilo to da od jedine kontakt osobe u celoj grupi postanem nepoželjna osoba ne znam ni sam, ali mislim da znam ime čoveka i njegovih pomagača koji su najzaslužniji za ovo što se desilo.

To su ljudi koji na svojevrstan način uspevaju da pretvore one ljude koji nikada nisu odlazili sa Kosova u izdajnike, i ne samo to da nikada nisu odlazili, već na Kosovu stvaraju svoje porodice u vreme kada veliki broj mladih odlazi odavde. Nažalost, nekome to ne ide u prilog.

Kako drugačije nazvati ono što je učinjeno meni, nego bezobrazlukom i nepravdom pod okriljem državnih institucija, poput Kancelarije za Kosovo i Metohiju i njenih službenika koji zatvaraju oči pred nepravdom, koja je prevršila svaku meru.

Saradnja između državnih institucija očigledno postoji, jer je Poreskoj upravi revidirani spisak koji je Kancelarija za Kosovo i Metohiju dobila od mene, poslala upravo ta institucija, a Poreska uprava je po njemu postupila, iako je na spisku radnika pored ostalih devetoro imala još ljudi, među kojima sam na prvom mestu bio ja.

Nikada nisam bio član nijedne političke stranke i nikada nisam viđen ni na jednom političkom skupu, što je možda jedan od razloga zbog kog sam skinut sa spiska, iako sam u otvorenom pismu javno priznao da sam na proteklim izborima podržavao državnu politiku.

“Da li svi koji rade ne vole Srbiju?”

Prošlo je nekoliko meseci otkako se osećam kao nepoželjna osoba za ovo društvo. Prvo sam se uzdao u pravdu, mislio sam da će preovladati razum, da je u pitanju nesporazum, da će konačno brojni apeli da me prime u Kancelariji za Kosovo i Metohiju uroditi plodom, međutim, shvatio sam da je sve ovo jako ozbiljno.

Kada bi oni koji donose ovakve odluke u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, na probleme drugih porodica gledali kao na svoje porodice i kada bi svoju decu stavljali u istu ravan sa našom decom, valjda bi i ovo društvo bilo mnogo bolje i pristojnije za život. Znam da pomenutu gospodu ni malo ne boli to što naša deca zbog problema roditelja u društvu trpe i ne spavaju mirno, dok svoje udobno ljuljaju u svom naručju.

Voleo bih da ova gospoda odgovori na pitanja moje dece „zašto nigde ne radiš i da li si nekada radio“? – Da im objasne moj odgovor: „Zato što volim Srbiju“ – I da im odgovore na još jedno pitanje: „Da li svi koji rade ne vole Srbiju“?

Neki ljudi koji sede u foteljama od kože kosovskih Srba, jednim potezom gumice brišu i sklanjaju imena ljudi koji se zasluženo nalaze na nekim spiskovima.

Da smo se kojim slučajem svi mi bavili politikom, verovatno bismo sada imali i plate i svoju budućnost videli samo ovde, ali ako je ovo kazna zato što smo apolitični, onda neka tako bude.

Verovatno da ne postoji ništa lakše nego da nekoga precrtaš sa namerom da ga poniziš, a ako malo bolje razmisliš, shvatiš koliko je truda potrebno da danas stupiš u kontakt sa nekom državnom institucijom u težnji da dođeš do rešenja jednog ovako velikog problema, imajući u obzir to u kakvom društvu živimo decenijama. Dakle, to treba neko da razume i ne bi bilo ovakvih problema.

Ne bi mi sve ovo padalo tako teško, da svakodnevno ne gledam i ne slušam poziv na jedinstvo i izveštaje o učinjenim dobrim delima.

Da li sam ja postao neprijatelj svoga naroda, kada vidim da me uhode oni koji su neke razrede ponavljali pa zaboravili, naravno da nisam i to ću dokazati.

Da li oni misle da ja na ovaj način prkosim vetrovima koji duvaju? Ne, samo tražim svoja prava, ali ne samo za sebe, već i za ostale, politika me ne zanima, pogotovo ne kada vidim kako se poigrava ljudskim životima.

O tome kako sam izgubio i kako sam pobedio, govori ova moja priča i devet porodica koje danas zahvaljujući tome što sam ih predstavljao imaju makar privremenu egzistenciju, iako polovina njih nije rekla „hvala“.

Nisam jedini…

Za kraj, nakon što je priča izašla u javnost, javilo mi se još dvadesetak Srba iz Štrpca i iz okoline u kojoj živim, a koji su 2008. godine prevareni isto kao i ja, misleći da im ja mogu pomoći.

I danas bih uradio isto kada bih znao da će svi oni dobiti nekakvu platu, i pristao bih da mene ponovo skinu sa spiska, ali oni njih neće čak ni da saslušaju, nikada ih niko nije saslušao. Svima nama je zbog toga narušeno zdravlje. To su ljudi koji jedanaest godina žive bez ikakvih primanja, a neki od njih su već stekli pravo na penziju. Ta činjenica da su ljude deset godina do sticanja prava na penziju ostavili bez posla opisuje kolika je „briga“ nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Većina njih živi u selima oko Štrpca, a ima ih u Kosovskoj Vitini i selima oko Gnjilana.

U lokalnim samoupravama su nakon toga zaposleni ljudi koji nikada pre tamo nisu radili, a imena prevarenih ljudi niko se ne seća.

Možda je to i dobra ideja, da se okupimo svi i da konačno sačekamo nekoga iz vrha vlasti i da dobijemo objašnjenje zašto smo diskriminisani, prevareni i izdani od države koju smatramo svojom.

Pročitajte još:

Bivši radnici UNMIK Poreske administracije bez posla od 2014: Naš opstanak na KiM ozbiljno ugrožen

Otvoreno pismo Đuriću: Odgovornost za bezbednost i egzistenciju moje porodice je Vaša. Tražim odgovor ko precrtava žive ljude?

Male velike priče – „Patriota“, pojedinac protiv sistema ili sistem protiv pojedinca



Naglašavamo da autori tekstova preuzimaju isključivu odgovornost za istinitost svojih navoda, te da pisma naših čitalaca ne odražavaju nužno stav KoSSeva, niti je KoSSev autor informacija u ovoj rubrici. Da bi se informacija koju želite da podelite sa javnošću objavila na KoSSevu, u okviru rubrike „Građani pišu“, potrebno je da se potpišete punim imenom i prezimenom, uz osnovnu informaciju o sebi, a da redakciji potvrdite svoj identitet i potpišete izjavu da se tekst objavljuje na osnovu vaše saglasnosti. Istovremeno skrećemo pažnju da informacije koje budete izneli moraju da budu potkrepljene argumentima, da jezik kojim budete pisali ne sme da sadrži govor mržnje, diskriminacije, omalovažavanje po bilo kojoj osnovi. Kao redakcija zadržavamo pravo da tekstove lektorišemo, da umesto punih imena, ukoliko se spominju u tekstu, možemo da objavimo inicijale istih, da tekst ne objavimo ukoliko utvrdimo da je neautentičan, propagandistički, zlonameran ili nije od javnog značaja.



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.