Nedaleko od Sočanice, u selu Kamenica, živi i stvara Ognjan Miladinović. Stvara poeziju koju je dugo nosio u sebi, dok jednog dana u ovim poznim godinama nije nadošla kao plima i odlučio da obelodani svoj rad.
Stihovi su bili deo njegovog izražavanja godinama unazad, međutim u knjizi „Bol u noći“ uspeo je da sklopi mozaik zavičaja, rodoljublja, porodice i drugih tema koje su deo njegovog života.
Teška životna drama, bila je prekretnica u sada pesničkom pozivu.
„Nisam ja ni zamišljao da ću ikada pisati. Međutim, 1994. godine sam se razboleo od poremećaja rada štitne žlezde, i dve i po godine mi nije postavljena dijagnoza u Kraljevu, i kada mi je postavljena dijagonoza i preduzeto lečenje, bio sam na ivici smrti. Kada se to uspešno završilo i kada sam ozdravio, bio sam nekako radostan i mnogo veseo što sam preživeo, i od tada sam počeo“, govori Ognjan o svojim počecima.
Počeo je kako kaže, prvo sa šalama u firmi sa društvom, a potom i po neku strofu ili pesmicu o nekom događaju koji se dogodio. A vremenom je sve više pisao i čitao, i zavoleo je pisanje.
Sa sobom je uvek nosio svesku i kada mu „naiđu stihovi“ on ih odmah i zabeleži, pa ih kasnije i doradi, priseća se ovaj pesnik.
Ognjan je poljoprivrednik i vredan domaćin. Međutim, i pored svakodnevnih obaveza uspeva posebno u smiraj dana da pronađe vremena i zabeleži po koji stih. Sve više ga privlači proza, kojoj će se kako kaže, posvetiti u narednoj knjizi, gde želi da pažnju usmeri ka mnogim događajima iz svog života.
Dešava se da osim o svakodnevnim događajima, napiše i neku pesmu o istoriji. Ognjan kaže da je pesma o caru Konstantinu upravo takva.
Osim pesama piše i priče.
„Imam ja tu priča za celu jednu knjigu, više je to autobiografska, jer sam ja učestvovao u tim događajima i tim pričama, iz mog ličnog života. Tiču se i mog detinjstva, kako mi je bilo detinjstvo, pamtim sebe kao malog, te slike su mi ostale u sećanju“, kaže Ognjan.
Ako bude objavio tu knjigu, svakako da će prva priča biti Slike koje se pamte, dodaje ovaj pesnik.
Ne ulazeći u kvalitet poezije koju Ognjan stvara, uočiljiv je i trud ovog vrednog domaćina i želja da pisanom rečju ostavi trag u vremenu.
Ognjan voli zavičaj, pravoslavlje, voli zemlju koju ga je othranila što se i vidi po pesmama koje stvara.
„Imam zavičajnih o tim događajima, šaljivih. Imam ja malo i neobjavljenih ozbiljnih ljubavnih“, dodaje.
Porodica je ovom pesniku vetar u leđa, i unuke i unuk su njegov večiti izvor energije. Svakog od njih je pomenuo u pesmama i želevši tako da im podari nesvakidašnji poklon.
Najstarijoj unuci kada se udavala, Ognjan je napisao pesmu, mada mu je žao što ta pesma nije objavljena, a pisao je i o najmlađem unuku Bogdanu.
Video prilog pripremio Ivan Vučković
Pogledajte naše prethodne priče o našim sugrađanima i njihovim oazama mira u vreme korone:
Ribnjak u selu Zavrata – od dečačkih snova do stvarnosti
80-godišnji profesor fizičke kulture i dalje drži čas
Maleno stado ukras iznad grada
Kad se sa 65 u doba korone osetiš kao da imaš 30 i okreneš…
Vučkovići iz Leposavića oazu mira pronalaze u povratku korenima
Stolar bez eksera koji oblikuje drvo kao glinu i oslikava
Poslednji mohikanci: Ne znam šta se događa, ne bavim se analizom tržišta, ja sviram…
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
