Poslednji mohikanci: Ne znam šta se događa, ne bavim se analizom tržišta, ja sviram

Mitrovačka muzička scena je uvek bila rasadnik talenata. Iznedrila je vrhunske muzičare. Mnogi su odavno napustili svoj rodni grad u potrazi za mogućnostima koji će im pomoći u izgradnji karijere. Neki su svoju ljubav prema muzici pronašli u inostranstvu. Ipak, ostao je mali broj koji je tu da usmerava naraštaje koji tek stasavaju i pomaže im da se održi u životu ono što polako umire – rokenrol.

Naš sugrađanin, Goran Vučetić, je vrhunski gitarista. Već 11 godina svira akustične koncerte sa Nešom, frontmenom grupe Galija. Iako je prezauzet, ipak kaže da na neki način živi svoj san.

Goran Vučetić

Počeo je da svira gitaru u četvrtom razredu osnovne škole, po ugledu na svoja dva starija brata, koja su mu pokazala osnove za sviranje. Od tada se više od nje nikada nije odvojio, naporno je vežbao i učio pišući akorde iz “pesmarica”.

Sve što zna naučio je sam jer, kako kaže “treba nešto da voliš, pa ti je posle sve lako”.

Korake ka prvom bendu napravio je u svojoj garaži u kojoj su se okupljali klinci iz komšiluka, uz muziku koja je tada bila popularna: The Yardbirds, Led Zeppelin, Deep Purple, The Doors, Guns N’ Roses, Metallica, Janis Joplin, Jimi Hendrix, Stevie Ray Vaughan, Eric Clapton, Jimmy Page…

“Počeli smo uz zabavu i druženje. Prvo kao akustični bend, a kasnije smo imali i prve svirke po nekim klubovima. Sećam se da smo prvi singl, autorski, snimili kad sam završio osmi razred. Na raspustu. U Pravom studiju, u Prištini. Tada tehnika nije bila toliko dostupna kao danas da možeš da snimaš u kući. To je bilo neko drugo vreme. Kada snimiš pesmu, najčešće bi se ona vrtela na top listi, na radiju. Radio se slušao. Sećam se odlične rok emisije koju je vodila Zorica Drekalović. Tada bi drugari i drugarice pozivali telefonom da glasaju za tebe. Onda bi se desilo da pobediš Metaliku i Guns N’ Roses i na top listi budeš prvi, sa najviše glasova, što je nama davalo dodatni podsticaj,” kaže Goran.

Veliki uticaj na njih je imao i otac jednog od članova benda koji im je puštao koncerte Majls Dejvisa i stalno ih podsticao da ga sviraju.

“Taj jazz fusion nismo razumeli tad, ali nam je on otvarao vidike. Posle su došli na red Hendrix, Stevie Ray Vaughan, Johnny Winter, zatim Steve Vai, Satriani, Malmsteen i ostali “šrederi”, pa kasnije Paco De Lucia, Al Di Meola, McLaughlin, George Benson i Pat Martino.”

Na njihovo muzičko formiranje, u oblasti džeza, najveći uticaj je imao Petar Rakić.

“S obzirom na to da smo svirali zajedno, družili se, trudili smo se da sakupimo od njega što više infomacija. Pošto je on bio u džezu, a mi nismo, slušali smo njegove savete, muziku koji bi nam preporučio, pa smo se trudili da skidamo te stvari. Za ono što nismo znali kako, uvek smo imali slobodu da pitamo. Ja sam voleo sve, nisam se vezivao za jednu vrstu muzike. I funky me je zanimao i fusion i džez i rokenrol i metal, sve. Tako da sam voleo da naučim što više iz svih tih sfera da bih mogao da funkcionišem,” kaže Goran.

S obzirom na to da je samouk, radio je dosta. Brat koji je živeo u Australiji je slao kasete, uglavnom gitarsku, instrumentalnu muziku.

Goran Vučetić

“Tada nismo imali zapise, nisi imao tablaturu kao sad ili youtube lessons. Toga nije bilo. Imao si samo kasetofon i često bismo znali toliko da preslušavamo pesme, dok smo ih skidali, da bukvalno izližeš dugme za premotavanje i PLAY. Mislim da je to i bolje, jer se tako bolje memorišu stvari. Ono što sam tad tako naučio i dan danas pamtim.”

Muzička komunikacija kao podrazumevani “vokabular”

Danas Goran, u mitrovačkoj Rok školi, drži časove gitare. Na pitanje ima li talenata među mladima, koji bi jednog dana mogli da ga naslede, kaže da ih prepoznaje.

“Ima mladih ljudi, koji imaju volju. Na njima je koliko će da rade i šta žele od toga, a vreme kasnije pokaže. Cela poenta je u tome da voliš to što radiš i da grizeš za to, da živiš za to, jer ja sam sve u životu podredio muzici. Muzika je glavna, ostalo je po strani.”

Svoje učenike uglavnom savetuje da se oprobaju u sviranju Jam session-a, kad dođu do određenog sviračkog nivoa.

“Tu učiš komunikaciju, snalaženje, razmenu energije i razmenu ideja, jer nikad ne znaš šta ćeš da sviraš unapred. Muzika nastaje u trenutku. Nema priprema. Nekad sviraš stvari koje nikad nisi svirao. Pa pitaš za akorde, pa čekaš prvi krug, da bi znao gde si. Neke pesme znaš, ali se desi da ljudi sviraju u drugom gruvu, u drugom aranžmanu. I onda svaka ekipa ima svoju energiju. Temu će svi da sviraju isto ili slično, ali kad treba da se improvizuje tu više niko ne zna šta će da svira. To sve zavisi od momenta i od toga kakvo je raspoloženje na bini. To su neverovatna iskustva. Tu odmah reaguješ na nečiju atmosferu, na nečiju frazu, na nečiju dinamiku… To je super, zato klinci treba to da rade. Međutim, mnogi to shvataju tragično, pogotovo kada se njihov omiljeni muzičar nađe na sceni, zove ih da sviraju, ali se oni plaše zato što ne poznaju “standarde”. A standardi su danas širok pojam, ne samo iz oblasti džeza. Standardi su i Stivi Vonder i Bitlsi. Mala je šansa da ne poznaješ neku pesmu od njih. Na jam session-ima, za profesionalne muzičare to je podrazumevani jezik. Komunikacija. Ne mogu da objasnim ljudima da npr. u Americi svi znaju da sviraju standarde. Čak iako se ne bave jazz, soul ili punk muzikom. To, naravno, znači da moraš da imaš bar neki vokabular kojim možeš da barataš. Ako si pročitao jednu knjigu, naravno da nećeš da pišeš knjigu. E, ako imaš bar 50 pročitanih, nešto tu imaš da kažeš. Na jam session-ima sviraš uvek s boljima od sebe. To pokušavam da prenesem klincima. Nije poenta da ti izađeš da fasciniraš nekog, nego da razmeniš energiju, informacije, na prvu, bez vežbanja. U tome je lepota ovakve vrste komunikacije u muzici.” 

Rok scena na Kosovu i Metohiji

Na pitanje o mitrovačkoj rok muzičkoj sceni i sceni na KiM, uopšte, kaže da kvalitetne scene više nema.

“Scena nisu jedna ili dve akustične gitare. Scena nisu ni Dino Merlin i Crvena jabuka, kao ni unplugged narodnjaci. Postoje bendovi, ali stariji, poput Omnibusa koji su veoma dobri, aktivni su, ali kao i svi autorski bendovi, sviraju retko. Tu je i autorski bend Hosenfefer. Snimaju, sviraju, trude se. Međutim, to mladi treba da rade. Ima ih u Rok školi, ali ne kao ranije. Mladi bend “Škart”, svira takođe svoje stvari, snimaju albume i gostuju na festivalima. Ali i oni su autorski bend koji ne svira često. Dark Sky je bio dobra kombinacija autorskih i cover pesama. Međutim, više ne postoje. A sve je počelo da nestaje kada je počela da nestaje i rokenrol publika u tom broju da možeš da održavaš klubove. Ne znam šta se događa uopšte. Ne bavim se analizom tržišta, ja sviram. Ali nešto se dešava, očigledno. Razumem da je za klince rokenrol zastarela muzika. Legitimno je pravo da slušaš muziku svog vremena. Ali kad dođe bend i svira muziku tvog vremena u svetskim okvirima, a ti ne dođeš na svirku, onda je zaista čudno. Ne znam šta je parametar.”

Krim klub, na čijem je čelu Goran, i u Mitrovici je poznat po dobrim svirkama, često dovodi i strane goste. Svirke su prilično posećene.

“Ima onih koji to ne propuštaju. To su najčešće ljudi koji urade svoj domaći zadatak. Iako nikad nisu čuli za bend, na Event-u su uvek linkovi koje dobiješ i na kojima možeš da preslušaš da li ti se ta muzika sviđa ili ne. Poslednji put smo doveli dva autorska benda iz Škotske, koji zvuče kao Linkin Park na disku, sa najmodernijim matricama. Nešto što nikad nećeš da vidiš u Srbiji. Nigde. I desi se da ljudi propuste takve stvari. Kada neko kaže da gradu treba ovo ili ono što se muzike tiče, uvek kažem da dobijamo ono kakva je publika i ono što smo zaslužili. Da smo bolji, dobijali bismo bolje bendove i bolje svirke. I sve bolje,” zaključuje.

Kult prodaje karata

Po Goranovom mišljenju, Mitrovica je, za naše standarde, imućan grad. Međutim, ne postoji kultura prodaje karata, a od toga bi klubovi mogli da dovode kvalitetne muzičare.

“U svim ostalim gradovima Srbije i za lokalne i za poznate bendove postoji kultura kupovine karata. Ovde ne, iako je u poređenju sa drugim gradovima cena ulaznice smešna, izjednačena sa jednim pićem. A ljudi, uglavnom, imaju novca. Ne plaćaju ništa, ni struju, ni vodu. Mi se trudimo da stvorimo kult plaćanja karte. Sve to pomaže da se troškovi oko benda lakše podnesu, pogotovo kada bend dolazi sa strane. Međutim, svih ovih godina navikli smo da je sve besplatno. Mnoge bendove i poznate muzičare su dovodile nevladine organizacije. I to je super! Ali su na taj način svi naši pokušaji da oživimo karte desetkovani. U drugim gradovima Srbije to ne postoji, iako imaju duplo manje plate od nas. Kultura je besplatna ovde, počevši od dečijeg do džez i bluz festivala, na kome nastupaju svetske zvezde. Neke od njih Beograd nije video nikad. Niti će da ih vidi još dugo. I tu se, navodno plaća karta, a svi nađu neke varijante u vidu propusnica.”

Svetske zvezde – normalni ljudi

Svirao je sa mnogim poznatim zvezdama, koje je slušao kao mali. Između ostalog i sa basistom Faith No More-a.

“Uglavnom su to dobri likovi, normalni za saradnju. Basista Faith No More-a, Billy Gold, se opušteno družio sa nama, tokom boravka u Mitrovici. Na početku je bilo teško uočiti ga, jer svi znaju ko je Mike Patton, frontmen, ali ostale muzičare retko ko prati. Međutim, neko ga je tada prepoznao i pozvao na druženje. Naredne godine je dolazio kao menadžer, zvao nas je i svirali smo celo veče zajedno. To je strava iskustvo. On je svetska zvezda. I uvek se javi i odgovara na poruke.”

Goran Vučetić

Larry McCray je još jedan u nizu, koji je posetio Mitrovicu.

Goran Vučetić

 

“Bio je tu skoro nedelju dana. Mi smo mu bili prateći bend. Svi smo svirali besplatno, pa čak i naš prijatelj iz Holandije, profesionalni basista, koji je sam platio kartu kako bi došao i nastupao sa nama. To je tona entuzijazma. Normalni ljudi, a svetski svirači.”

Jedno od najlepših iskustava je sigurno kada zadivite onog kome ste se vi divili tokom odrastanja. To se Goranu dogodilo sa Robinom Fordom.

“Kao klinac sam otkrio Robina Forda. Za mene je to bilo nešto zadivljujuće. Čovek koji svira bluz džezerski. Intelektualni bluz. Pre nekoliko godina desila se situacija da smo u Sohou imali tonsku probu, na kojoj smo svirali naše autorske stvari, za otvaranje džez festivala, a posle toga je trebalo da se održi jam session. Robin je trebalo da stigne sutradan, ali nisam znao da je došao ranije. Mi smo počeli sa vežbanjem, dok je on ručao u obližnjem restoranu. Čuo nas je i pitao organizatore da li može da dođe da čuje tonsku probu. Ja sam bio potpuno usresređen na ono što sviram, tako da nisam video kada mi je prišao, dok mi iz benda nisu pokazali. Okrenuo sam se i usledio je šok. To bi otprilike bilo kao kada bi, za nekog ko je lud za Hendrix-om, on oživeo i došao na njegovu tonsku probu. Lepo iskustvo, koje se ne može platiti novcem,” kaže Goran.

Goran Vučetić

Saradnja sa Galijom

Počelo je sasvim nenadano. Neša Galija se u to vreme spremao za australijsku turneju i trebao mu je gitarista. Slučajno se upoznao sa Goranovim bratom, koji ga je preporučio. Odslušao je neke njegove snimke i odmah mu elektronskom poštom poslao 60 pesama koje treba da spremi za turneju. Od tada je prošlo 11 godina.

Na pitanje kakav je osećaj kada svira sa ljudima koji imaju višedecenijski staž i kako mu je bilo na prvom koncertu, odgovara:

“Kada su me prvi put zvali da za jedan koncert zamenim njihovog standardnog gitaristu, koji svira 25 godina u Galiji, poslali su mi ceo raniji koncert sa audio zapisom. Svirali smo u Petrovcu na Moru. Profesionalni nivo podrazumeva da uradiš svoj domaći zadatak kada dobiješ spisak pesama, dobiješ raspored koncerata, sedneš u auto, pojaviš se i sviraš. Bez ikakvih prethodnih proba. Ne radi se samo o tome da ti skineš koncert, nego moraš i zvučnu sliku sa pedalboard-a da prilagodiš bendu. Ne misliš samo o muzici, nego i o pedalama, jer ima dosta ambijentalnih delova, koje moraš da izvedeš kako treba. Taj prvi koncert sa celim bendom je bio na trajektu. Bina je bila na vodi, zatim video bim, a publika daleko na plaži. Maksimalna odgovornost – sviraš sa ljudima koji su 43 godine u bendu. Ne smeš da pogrešiš. Oni smeju.”

Goran Vučetić

Ipak, nije imao tremu, jer je pre toga imao nebrojeno mnogo jam session-a na kojima je naučio da se snalazi. Saradnja još uvek traje i uglavnom su to koncerti kod nas, ali i u državama bivše Jugoslavije: Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, a dva puta su posetili i Australiju.

Iako može da bude veoma naporno, kaže da se takve stvari ne rade samo zbog novca, već i zbog poštovanja, koje nalaziš na svakom koraku.

“Drugačiji su to uslovi. U većini slučajeva imaš vozača, imaš najbolji hotel, najbolji restoran, imaš obezbeđeno sve ono o čemu si sanjao kao klinac. To su stvari bez kojih možeš da živiš, ali ti prijaju. Nekad se desi da nema vozača, pa 800 km u jednom smeru voziš sam, ali nema otkazivanja. Nekada ni povlastice ništa ne znače jer si se pregazio, umorio. I bude i vezanih svirki i svačega, ali u većini slučajeva je super, ako to voliš.”

Priča nam da je organizacija velikih koncerata u drugim zemljama bez presedana, pogotovo u Australiji.

“Oni imaju registrovanu firmu koja se bavi organizovanjem koncerata. To su velike koncertne sale u kojima su svirale mnoge poznate ličnosti poput John Mayer-a ili drugih svetskih zvezda. I pored njihovih postera bude i tvoj. Bina je velika, ograđena. Backstage je u potpunosti prilagođen tebi i onome što si naveo kada si popunjavao listu za nastup: peškiri, voće, grickalice, sendviči, buritosi. Svaki bend ima svoj frižider sa pićem koje je tražio. Pre nego što stigneš, dobiješ sveščicu u kojoj ti piše satnica: kad slećeš na aerodrom, gde te čeka kombi, u koliko sati si u hotelu, kada je ručak, kada je tonska proba, kada je koncert. Kod njih postoje tzv. meet-and-greet ulaznice, koje ljudi plaćaju skuplje, kako bi se na 15 minuta družili sa tobom, razgovarali i slikali. Uglavnom je to dijaspora iz cele bivše Jugoslavije. Dakle, neponovljiva iskustva i razmena neverovatnog osećaja sa novim ljudima, u novim mestima,” zaključuje.

Teško je održati korak sa novim, modernim vremenom, u kome se rokenrolu samo nazire trag. Mitrovica, za sada, istrajava u tome, jer ima ljudi, poput Gorana koji ne odustaju i ne prave kompromise kada je muzika u pitanju. Da li će i uspeti da sačuva tradiciju, zavisiće u mnogome od pokolenja koja dolaze.

A korona će sigurno proći! Rock it!

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.