Vučkovići iz Leposavića oazu mira pronalaze u povratku korenima


U trenutku kada vlada pandemija koronavirusa mnogi stanovnici opštine Leposavić, mir su pronašli u selima iz kojih potiču. Obišli smo Slavišu Vučkovića u selu Gnježdane koje se nalazi na padinama Rogozne, na dvanaest kilometara od Leposavića i spada u red onih planinskih sela u kojima je ostalo tek po nekoliko stanovnika. Ubrzo nakon naše posete ovaj planinski kraj zabeleo se od snega u prvo aprilsko jutro.

Slaviša je oduvek bio prisutan na selu i nikada nije prekidao sa aktivnostima koje je dobio u nasleđe, renovirao je porodičnu kuću i godišnje je više od šest meseci na svojim korenima.

„Ja sam čitav svoj život posvetio selu, jeste da živim u Leposaviću, ali ovde nisam zapuštao svoje ognjište, odakle potičem. Sada se pokazalo u ovoj situaciji kada je ovaj virus, da nam je dobro skrovište za porodicu, pošto je selo u suštini prazno i pusto“, kaže Slaviša.

U ovom selu Slaviša može da se kreće bez nekog kontakta sa bilo kim i da obavlja svoje sezonske poslove.

Danas kada su na snazi mnoge mere predostrožnosti i kada život u urbanim mestima postaje nepodnošljiv usled epidemije, selo postaje oaza mira i pruža siguran zagrljaj i pre svega bezbednost.

„U mom slučaju nije bežanje, ali se pojavio jedan period malo više slobodnog vremena, gde sam sada posvećen svom imanju, zbog toga što nisam radno angažovan zbog ovog virusa. Inače sam ove poslove ja obavljao decenijama isto ovako i kad nije bilo virusa“, ističe Slaviša.

Četvoro ili petoro starijih meštana ovog sela, kako navodi Slaviša, ne izlazi iz svojih dvorišta, ali on im pomaže koliko može i sme u ovakvoj situaciji što se tiče hrane ili nečeg drugo što im je neophodno.

Slavišu i njegovog sina Nemanju zatičemo kako vrše prvo tretiranje šljiva i nastavljaju sa poslom koji su ranije obavljali. Slaviša se odvek bavio voćarstvom, jednako uvodeći inovacije i prateći kretanja u poljoprivredi.

Ljubav premu selu preneo je i na Nemanju iako mu to nije bio primarni cilj.

„Nije mi bila želja da to prenesem na sina, ja sam to radio da bih dopunjavao kućni budžet, pošto se bavim voćarstvom i krenuo sam i sa malinarstvom odavno ali u domenu porodice“ dodaje Slaviša.

Kaže da je sin od početka bio uz njega i na taj način se i on vezao za selo bez obzira što je završio fakultet, objašnjava Slaviša.

I upravo tako, Nemanja je, može se reći, odrastao na selu, stasavajući uz oca i radeći sve seoske poslove i otkrio je ljubav koji je glavni pokretač.

„Ta ljubav javila se od ranog detinjstva, jer sam svoje slobodno vreme pokušao da usmerim ka tom selu, jer taj rad me ispunjava“,  iskren je Nemanja.

Nemanja voli prirodu i voli aktivnost i uspeo je da spoji te dve stvari, a kako ističe Nemanja, glavni pokretač jeste ljubav prema korenima.

Upravo je to ono što je Nemanju vezalo za selo.

Nemanja ocenjuje da u današnje vreme egzistencija na selu nije ostvariva, ali ovde pronalazi duševni mir.

Ovaj mladi i obrazovani čovek, po zanimanju je fizioterapeut koji se posle završetka fakulteta vratio u Leposavić i zaposlio privatno. Ne radi zbog epidemije ali je zato na selu u jednoj vrsti izolacije.

A sa obzirom na novonastalu situaciju sa pandemijom virusa korona, Nemanja smatra da je prednost selau odnosu na grad sada ogromna.

„Prednost sela u odnosu na grad je ta jer je broj meštana mnogo manji nego u gradu, pa su samim tim i kontakti ljudi svedeni na minimum, to su porodični kontakti, a znajući da se ovaj virus prenosi kontaktom, to je gotovo nemoguće u selu, jer su sela gotovo pusta“ kaže Nemanja.

Vučkovići iz Gnježdana nisu jedini primer, mnogi Leposavci danas hrle svojim korenima, provodeći više vremena na dedovini i obnavljaju zapuštena imanja i mnogi bi u šali primetili da će ove godine sela dobiti novi sjaj.

Video prilog pripremio Ivan Vučković

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.