Stolar bez eksera koji oblikuje drvo kao glinu i oslikava

Stolar Dejan Radovanović
FOTO: Sandra Dobrić

Kod vrednog čoveka um nikad nije besposlen. Stara poslovica kaže „Što mu oči vide, to ruke naprave“. Upravo to bi moglo da se kaže za Dejana Radovanovića, vrednog radnika, koji svoje zamisli pretvara u stvarnu umetnost – izradu neobičnih stolova, od već upotrebljenog materijala. Njima Dejan unosi život kroz svoje crteže na glavnoj površini. Tako osmišljeni, oni predstavljaju pravi ručni rad – jedinstven i neponovljiv i – bez eksera.

“Maksimalno izbegavam upotrebu eksera i za spajanje koristim samo lepak i tiplove, jer oni utiču na to da se drvo kvari i rđa. Jedino ih upotrebljavam kada nešto treba da se ušrafi u zid. Ekser je ružan po mom mišljenju. Lep je onda kada se rade stara vrata ili nešto što bi trebalo da podseća na srednji vek.”

U svemu ovome mu pomaže brat Nemanja, pa zajedničkim snagama, u svojoj maloj garaži, u Suvom Dolu, iznose na svetlost dana Dejanova remek dela.

Ovim “hobijem” je počeo da se bavi pre pet godina.

“Imao sam jedan veliki kotur za kablove. Stajao je tu godinama. Jednog dana mi je palo na pamet da bih mogao od njega da napravim sto. Međutim, nisam hteo da bude standardni sto, jer takav može da se nabavi svuda. Uzeo sam kotur u ruke, radio na njemu, prefarbao ga vodenim bojicama i na kraju prelakirao, kako bih ga zaštitio od nepovoljnih vremenskih uslova.”

Sto
FOTO: Lična arhiva

Sto je možda po veličini i obliku ličio na ostale, koje možemo kupiti u nekom salonu nameštaja, osim po onome što se nalazilo na površini – mapa Kariba urađena ručno.

Oduvek je, kaže, pokazivao sklonost ka likovnoj umetnosti, pa je za jedan čas, u srednjoj školi, dobio čak pet petica – jednu za sebe i četiri za svoje drugare, kojima je uradio domaći zadatak.

Sem stolova crtao je na drvetu i porodične likove pa je, na molbu, svom kolegi uradio portret njegovog dede, sveštenika.

Popov deda
FOTO: Lična arhiva

Prvi sto koji je prodao je bio sto sa motivima Prizrena i Potkaljaje. Motive je tako verno predstavio da su mnogi prepoznali i gde su nekada stanovali, dok je prijatelju uradio policu za stripove, a kolegi na poklon sto sa grbom Nemanjića. Pravio je i stolove na rasklapanje, za slavu.

Vreme izrade zavisi od same namene, ali i od toga koliko sitnica treba na njemu uraditi.

“Daska se prvo pripremi, izbuši, zatim se ukucaju drveni tiplovi, premaže se lepkom, spoji i ostavi u stegi oko 24 sata. Kada se lepak zalepi, drži jače nego bilo koji zavrtanj. Čak ukoliko se desi da drvo pukne, nikada ne puca tamo gde je lepak, već na drugom mestu. Zatim se rade nogari, pa se onda spajaju sa postoljem.”

To sve, otprilike, traje negde oko mesec dana pošto Dejan, zbog obaveza na primarnom poslu, ne radi svaki dan, ali i zbog toga što je neophodno da se lepak dobro osuši. Po narudžbini pravi ono što neko hoće, tako da krajnji proizvod zavisi od samog kupca. Najčešće se trudi da nijedan sto ne bude isti, što i nije teško s obzirom na to da je ručni rad u pitanju. Iako mu prijatelji često traže da uradi nešto što su videli na internetu, on ipak ostaje veran sebi.

Crteže radi običnim olovkama. Kaže da oni predstavljaju prelakiranu tetovažu na drvetu. Nekad upotrebljava pepeo koji utrlja posle sandolina, kako bi sto dobio “rustični dekor”. Radio je i sa flomasterima i kaže da su oni veoma zahvalni, ali brzo blede na suncu.

Pošto je “noćna ptica”, ideje mu naviru tek uveče, malo posle ponoći. I kada naiđu, ne može da zaspi. Najradije bi u tom trenutku otišao da uradi ono što mu je palo na pamet, ali bi ga u tom slučaju, tvrdi uz smeh, meštani zbog buke isterali iz sela.

Drvo kao najzahvalniji materijal

Drvo nabavlja svuda. Nekad od svog kolege, koji drži pilanu, a za prve stolove koristio je daske parketa iz svog stana. Kaže da su bile stare 60-70 godina i najčešće su takve, isušene, odlične za obradu i lepljenje, jer ne pucaju.

“Drvo, u bilo kom obliku je zahvalan materijal. Najviše volim da radim sa punim drvetom, jer i kad pogrešiš nešto, u 95% slučajeva možeš da ispraviš. Od drveta najčešće koristim čamovinu, jer je ona najmekša. Ništa ne bacamo. Sve može da se iskoristi umesto da se samo baci, čak i parčići drveta.”

Iz tog razloga, sakuplja sve ono što bi neko hteo da baci. Uz osmeh dodaje da zato ne treba da se čudimo ako ga nekad vidimo da kopa po kontejnerima.

“Oduševljavaju me stari radovi, za koje se nisu koristile mašine, već onako kako su naši preci radili. Japanci su majstori za to. Njihovi drveni hramovi su stari hiljadama godina, a nemaju nijedan esker. Sve je tako naređano, naslagano, na žljebove i klinove. Po mom mišljenju, drvo je budućnost, ali smo se mi uhvatili za plastiku.“

Rad uz muziku protiv stresa

Dejan kaže da zaista voli ovim da se bavi, jer “isključi mozak od svakodnevice, dok mašine bruje”. Najčešće uz rad sluša bluz, pa mu lakše ide. Međutim, zbog svog posla i porodičnih obaveza nema stalno vreme rada. Ipak, brat mu je uvek tu i uskače da pomogne, s obzirom na to da je nezaposlen – radi skoro sve poslove u radionici: popravlja stare ormare i šifonjere, šmirgla ih, farba i onda sve izgleda kao novo. Često mu donose stare stvari koje su ostale u nasledstvo. Od tog rada i živi i kaže da uvek ima posla za onog ko hoće da radi.

Iako je za ovakve stvari potreban talenat, i Dejan i Nemanja tvrde da su ipak rad i učenje glavni u svemu. I jedan i drugi bi voleli da jednog dana pokrenu svoj posao. Međutim, za neki veći poduhvat su potrebne i veće mašine. Uglavnom su do sada kupovali manje mašine, koje su mogli da priušte a onda ih, po svojoj zamisli, prilagođavali za rad. Neke su sami napravili i one im danas mnogo znače za posao.

“Kad nešto prodamo, napravimo fond i onda kupimo neku manju mašinu. Onda neke sami prepravimo, kako bi moglo da nam što bolje posluži oko izrade. To su obične mašine, ali ako se preprave mogu da se upotrebe na razne načine.”

Voleo bi, kaže, da može svoje proizvode da prodaje po celoj Srbiji, ali i Evropi. Međutim, to je u ovim uslovima nemoguće. Što se prodaje u lokalu tiče, zamisao mu je da jednog dana svoje stvaralaštvo razvozi biciklom sa prikolicom, kako bi dao doprinos očuvanju životne sredine na Kosovu i Metohiji.

Kao stari hevi metalac, planira da izrađuje stolove za bajkere i hevi metal bendove, a kada dostigne određene veštine da počne da izrađuje i gitare. Za penziju je već osmislio rad u duborezu, pošto ne zahteva snagu i preteranu pokretljivost, a mnogo je lepa stvar. Kaže da čovek mora da razmišlja na vreme i da se sprema i za te dane.

Malo je poznato da je Dejan pisao tekstove za nekadašnji poznati mitrovački bend “Šraf”. Kaže da su to tekstovi sa političko – socijalnim motivima i da su pesme rado slušane i danas.

Od njegovih tekstova izdvajamo sledeći, koju izvodi grupa Škart, iz Kosovske Mitrovice:

“Simbol Severa

Bes, masa, kamenje, parole.
Protesti, laži, rane nam sole.
Beton, balvani, suzavci, kokteli.
Buka, pucnji, sve što nismo hteli

Korupcija, kriminal, otimačina, pljačka.
Obećanja sa svih strana, mrtva tačka.
Otpor stranoj čizmi što guši nam slobodu.
Daješ bratu ruku, dok pušta te niz vodu.

Izolacija, barikade, skrajnuti s puta.
Bes, vatra, fitilj – bure baruta.
Krv, suze, znoj, najbliži istini.
Ponos, koreni, kamen, DOM JEDINI.

Region, razmena, odvajanje, integracija.
Mediji, pretnje, psihologija, manipulacija.
Život, decenija, godina, bol.
Istina je jedna – Sever je simbol!

Sever je ovo.
Vreo asfalt i blato hladno.
Uvek nešto novo.
Vreme sjajno, vreme gadno.
Sever je to.
Izvrut naglavačke, neshvaćen.
Ne pitaj što.
Nikad prvi, nedresiran, unazad vraćen.

Stolar Dejan Radovanović
FOTO: FOTO: Sandra Dobrić

Deca su već nasledila njegov dar, pa često zajedno sa ocem crtaju, majstorišu ili sviraju na gitari. Najsrećnija su kada su u svom dvorištu i kućici koju su za njih napravili Dejan i Nemanja.

Iako stvara umetnička dela za sebe ne voli da kaže da je umetnik, već samo čovek koji voli svoj posao.

“Mislim da svaki čovek ima neki svoj talenat samo što treba da zavoli to što radi. Meni je ovo terapija, jer čak i u toj buci i galami, bitno je da nađeš svoj trenutak u kome možeš da se koncentrišeš i opustiš. Konfučije je rekao „Izaberi posao koji voliš i nećeš morati da radiš nijedan dan u svome životu“. Nadam se da sam na dobrom putu da to i ostvarim.”

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.