Zašto su kosovski mediji zakazali u slučaju Škeljzena Gašija?

una hajdari
FOTO: Una Hajdari

Piše: Una Hajdari

Postoje teme na koje me probija nelagodan, hladan znoj svaki put kad pomislim na njih. I par meseci nakon što je usred najluđe krize koju sam kao novinarka sa Kosova pratila od kada se bavim ovim poslom – to ne govorim olako, prisetimo se da je u prošlosti bilo putujućih manastira u obliku voza i policijskog šikaniranja nesrećnog Marka Đurića u sred Prištine – tema koja me frustrira već par meseci nije činjenica da je Hašim Tači opet uspeo da se dočepa vlasti i da sruši stranku koja je oduvek predstavljala najveću pretnju njegovoj političkoj hegemoniji. I to dok je ceo svet bio fokusiran na pandemiju, koja je i dalje u toku.

Način na koji je Škeljzen Gaši, bivši savetnik kosovskog premijera, sažvakan i ispljunut od strane kosovskih medija, šire javnosti kao i stranke čiji premijer ga je izabrao za savetnika je nešto najgnusnije što se desilo na javnoj pozornici u poslednje vreme. Takav javni linč osobe koja nije političar, koja formalno gledajući, nema iste obaveze prema građanima kao što to imaju političari ili javni dužnosnici, nisam nikad videla na Kosovu. Da se bar ovo desilo nekom političaru. Rado bih da se narod malo glasnije buni oko izjava nepismenih troglodita u preuskim sakoima koje plaćamo da nam zemlje vode u propast.

Sve u vezi sa Gašijem je pokrenuto nakon što su kosovski mediji poput Gazete Express i Indeksonline preneli opskurnu vest da srpski mediji izveštavaju o stavovima savetnika premijera Kosova, koji je u prošlosti – dakle ne tih dana ili od kada je prihvatio tu poziciju – izjavio da su pojedinci koji su se borili na strani OVK počinili ratne zločine i da zbog toga treba da budu pravno gonjeni.

Zamislite kako ovu vest čita prosečan građanin Kosova. Svaki dan čuju izjave iz Beograda, bilo to iz samog političkog vrha ili od komentatora koji su političarima skloni, kako su svi Albanci teroristi, džihadisti, kako vode “sveto Kosovo” u propast i kako sa njima ne vredi ni komunicirati, a kamoli pregovarati o nekim političkim kompromisima. I onda vidi vest o tome kako je savetnik premijera u Prištini izjavio nešto što liči na ono što svaki dan ponavljaju nacionalistički raspoloženi srpski mediji – samo što u ovom slučaju to dolazi sa “njihove” strane.

Taj građanin nije svestan svih nijansi koje bi trebalo uzeti u obzir kad se raspravlja o tim temama — na primer da je Škeljzen Gaši, poznati aktivista, istraživač koji je napisao najopširniju biografiju o najpoznatijem kosovskom disidentu, Ademu Demaćiju, i koji je radio kao istraživač Fonda za humanitarno pravo na Kosovu za njihovu knjigu o nestalim i stradalim licima tokom rata. Ja ga se lično najbolje sećam iz perioda kada je pokrenuo nažalost neuspešnu građansku inicijativu zajedno sa Ronom Đinovcijem i Špendom Kursanijem, pokušavajući da pokrenu aktivistički pokret koji bi bio alternativa čak i Samoopredeljenu, Albina Kurtija. Taj građanin reaguje na tu vest samo na osnovu prvog osećaja koji mu izbije na površinu – bes.

Kako bi odgovorni mediji trebalo da reaguju na ovo? Mediji na Kosovu, makar ne bili nigde blizu nekog idealnog stanja, su daleko slobodniji od medija u Srbiji, Mađarskoj, Crnoj gori ili Poljskoj. Kritičan tekst može izazvati more reakcija na Tviteru ili Fejsbuku, ali neće dovesti do toga da vam urednik bude razrešen ili da vam član porodice doživi pretnje – u večini slučajeva. Normalna reakcija iole nezavisnih medija bi trebalo da delegitimiše izveštavanje “kolega” koji su prvi pustili tu vest – poput Gazete Express, koji su zajedno sa njihovom televizijom T7 funkcionisali kao službeno glasilo Hašima Tačija tokom cele krize – tako što će navesti da se savetnik premijera nije izjasnio oko te teme tih dana, da je kopanje po njegovim starim izjavama pokušaj napada na premijera od strane onih koji su upravo tih dana svim snagama pokušavali da ga sruše i da se jasno radi o pokušaju skretanje pažnje sa činjenice da se u tom trenutku organizuje takozvani puč u zemlji, dirigovan od strane Tačija sa entuzijastičnim učešćem Demokratskog saveza Kosova i Ise Mustafe.

Posebno kad uzmemo u obzir da je dan pre nego što su se pojavili tekstovi o njegovim izjavama Gaši pozvan u policiju na razgovor zbog statusa gde poziva građane na otpor – nešto što su bezbrojni političari, a ne samo savetnici, izjavili hiljadu puta pre njega bez ikakvih posledica. Jasno je da je Gaši bio samo najnovija meta, žrtveno jagnje, u prepucavanju između Kurtija i njegovih neprijatelja.

Ali još bitnije, ključna prilika koja je propuštena i koja govori o tome da kosovski mediji ni nakon 20 godina nisu dorasli obavezama medija u post-ratnom društvu, propuštena je prilika da Gašijev primer posluži kao pokretač za rasprave o bolnim temama koje su dugo bile gurane pod tepih od rata pa nadalje. Ne mogu da navedem tačan broj konferencija i treninga na kojima sam bila o izveštavanju u post-ratnim društvima, organizovanih od strane regionalnih i lokalnih nevladinih organizacija. Redovni učesnici na tim konferencijama su bili novinari svih kosovskih elektronskih medija, radija i televizija, njihovi urednici kao i bitni politički komentatori.

Kad je tema rasprave na tim konferencijama način izveštavanja ili pristup prema osetljivim temama, svi tvrde da bi oni, kad se pojavi škakljiva tema, o tome pisali na odmeren način sa ciljem da ne izazivaju dodatne tenzije. Dok se razvijala situacija sa Škeljzenom, pokušala sam da se setim ko je sve bio na tim konferencijama i kako su ti novinari pisali o ovoj situaciji. Parim Oluri, ko je isto bio meta napada nakon što je pre par godina izjavio da bi Adem Jašari – jedan od osnivača i najpoznatija ličnost iz OVK, čija je porodica masakrirana zajedno sa njim na vrhuncu tenzija na Kosovu – verovatno isto bio korumpirani bogataš kao i njegovi saborci u ratu koji su doživeli političku karijeru. Sajt koji je ovaj novinar donedavno vodio je imao anketu tokom krize sa Gašijem, postavljajući pitanje “da li treba savetnik premijera da bude smenjen zbog izjave o OVK?”. Toliko o solidarnosti i nezavisnom novinarstvu.

Na kraju, Gaši je razrešen od strane Kurtija. Tu je obeležen još jedan poraz. Nakon obećavajućih poteza od strane Kurtija na početku njegovog kratkog mandata – uspešnih mera za sprečavanje širenja koronavirusa, smanjenje plata javnih dužnosnika koje su povećane na ad-hoc način tokom mandata Ramuša Haradinaja, razrešenje korumpiranih bordova javnih preduzeća i još mnogo toga – svi oni koji su dugo sumnjali u njegovu spremnost da preuzme najvišu poziciju u zemlji zbog nacionalističkih uverenja koja su obeležila njegovo delovanje van i unutar parlamenta su shvatili da će u ključnim trenucima uvek popustiti pod uticajem populističkih i nacionalističkih glasača. Svi naši snovi o tome da će Kurti, kojeg smo žestoko kritikovali zbog takvih stavova, kad konačno dođe na vlast se fokusirati na to što ga je uvek činilo najperspektivnijim političarem na Kosovu – beskompromisna borba protiv korupcije i za bolji životni standard za sve građane Kosova – odustati od pređašnjih stavova su uništeni jednim potezom.

Ako neko poput Kurtija, koji se diči svojom načitanošću i familijarnošću sa idejama velikih svetskih mislilaca, ne može da vodi racionalan dijalog o tim temama, onda kako možemo da očekujemo nešto od političara poput Tačija i Haradinaja, koji će verovatno završiti na optuženičkoj klupi ako ikada budu proradila Specijalizovana veća? Čak se pojavio dašak nade kada je Kurti tokom jedne sednice parlamenta izjavio da “komandanti i vojnici koji su se borili u OVK ne bi trebalo da očekuju da se sve vrti oko njih nakon rata”, i da je “najveći problem post-ratnog Kosova činjenica da našu decu učimo da tako razmišljaju”? Kurti koji je, nakon istorijskog poteza kada je Srbija Kosovu uručila 1,000 testova za koronavirus, pokazavši da je moguće da “tradicionalni neprijatelji” sarađuju kada su u pitanju velike krize, molio kosovsku javnost da ovaj potez ne “etniciziraju” i da to prihvate kao pozitivan potez, kao da nije isti Kurti koji je razrešio svog savetnika zbog nametnute krize – i to ne samo savetnika, nego i dugogodišnjeg prijatelja.

Ova epizoda sa Škeljzenom Gašijem treba ostati zapamćena kao veliko razočarenje za kosovsko društvo, za razvoj zdrave političke rasprave ali pre svega kao ogromni propust za medije. Mediji treba da budu anti-tabu avangarda, da nameću bitne teme društvu i da ih teraju da razmišljaju o škakljivim pitanjima – bilo to korupcija ili ratni zločini. Mogu samo da se nadam da kad bude došlo vreme da se uzdignu na nivo zadatka pred izazovom sa kojim su se našli, da će situacija sa Gašijem poslužiti kao školski primer za način na koji mediji ne treba da deluju u ovakvim situacijama.

CBS

Pročitajte još:

YIHR Kosovo: Umesto napada na Gašija, fokus rasprave da bude pravda za sve žrtve i preživele zločina na Kosovu

Slučaj Gaši: Policiju u Glogovcu napali demonstranti PDK-a

RTK: Hiljade građana protestovalo s balkona protiv Gašija

FHPK: Zabrinuti zbog stavova javnosti o nekažnjivosti i negiranju nealbanskih žrtava

Kosovsko društvo ne treba poricati zločine pojedinačnih pripadnika OVK-a

Kurti otpustio svog savetnika nakon izjave o zločinima OVK

Kako je jedan prilog dvosatnog intervjua sa Konjufcom zaokupirao medije u Prištini

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.